Dečak je pronašao napuštenu bebu na igralištu: A 18 godina kasnije

Dečak je pronašao na dečjem igralištu bebu koju su roditelji napustili. A 18 godina kasnije…

Dečak je sedeo pored prozora, gledajući u snežno pokrivačstvo napolju, i pitao baku:

„Bako, kada ćemo izaći napolje?“

„Danas je prehladno, dragi. Sledeći put, obećavam,“ odgovarala je Olena Petrovna, koju su obaveze zadržavale kod kuće. Bila je zauzeta heklanjem kapa i šalova za porudžbine, a pred njom je stajao još jedan zahtevni komplet: kapu, rukavice i šal. No, unuk nije prestajao da insistira.

„Dobro, dobro, ubedio si me. Idemo na kratku šetnju, ali samo na brzinu,“ popustila je ona. Izašli su, ali napolju nije bilo nikog, svi su se sklonili od hladnoće.

Naravno, Iljuša je trčao veselo, dok je Olena Petrovna već bila smrzla.

„Završićemo brzo, Iljuša, inače ćemo se prehladiti,“ upozorila je, ali on je i dalje bio nemiran. Trčao je po igralištu, pa se, kao i obično, sakrio u lavirint za decu. Potpuno je utihnuo, a ona ga je uporno dozivala.

Kada je prišla lavirintu, Ilja je iznutra rekao:

„Bako, ovde leži lutka. Hajde da je ponesemo.“

Olena Petrovna je ušla u lavirint i ugledala torbu iz koje je dopiralo tiho cvrčanje. Ispod nje je bila beba, smotana u tanku pelenu, potpuno smrznuta, sa licem koje je već poprimilo tamnu nijansu od hladnoće. Brzo ju je uzela u naručje, zgrabila je, pritisnula uz sebe, pokušavajući da je zagreje, a potom je drhtavim rukama pozvala hitnu pomoć.

Hitna pomoć je brzo stigla, kao i policija. Bebu su odmah odveli u bolnicu, a Olena Petrovna i njen unuk su dali izjavu. Policajci su ih pitali kako su pronašli bebu, a ona je ispričala kako je sve počelo:

„To je Iljuša primetio. Trčao je okolo i čuo cvrčanje. Da nije bilo njega, nikada je ne bismo čuli.“

„Dobar dečko!“ pohvalio je policajac.

Olena Petrovna nije mogla da shvati kako neko može da odbaci svoju krv.

„Zar mu srce nije zadrhtalo?“ upitala je.

Policajac nije bio iznenađen:

„Šta se sve ne događa… Ljudi bacaju decu kao smeće, ostavljaju ih na ulici, ništa nas više ne iznenađuje.“

Baka je zamolila policajca da proveri stanje bebe, da li je sve u redu.

Policajac je ubrzo saznao da je beba pretrpela samo manju prehladu i da će sve biti u redu. Međutim, upozorio je da je malo falilo da beba ne preživi.

Kada su ih otpustili, Olena Petrovna i Ilja su se vratili kući.

„O, kakav rad,“ pomislila je, „sa svim tim uzbuđenjima… Danas niko ne misli o tome.“

Narednog jutra, Olena Petrovna je pozvala bolnicu da se raspita o sudbini bebe. Isprva nisu želeli da joj kažu ništa, pa su je pitali:

„Ko ste vi, i zašto se interesujete za tu bebu?“

„Niko nismo, samo želimo da saznamo nešto o bebi, jer smo je mi sa unukom našli,“ odgovorila je.

„Ah, to ste vi, mali spasioci. To je devojčica, sve je u redu sa njom. Dobro ste uradili što niste pustili da nestane,“ odgovorila je sestra, sada već toplijim tonom.

„Da li bi bilo u redu da je posetim? Možda joj donesem nešto,“ upitala je Olena Petrovna.

„U principu nije dozvoljeno, ali za vas možemo napraviti izuzetak. Dođite sutra posle podne. Ponesite pelene i mleko za novorođenčad,“ predložila je sestra.

Sledećeg dana, Olena Petrovna je kupila potrebne stvari i otišla sa Iljom da poseti devojčicu. Bebe su ih pustili unutra. Devojčica je bila tako mala i nevina da je Olena Petrovna jedva zadržala suze. Pokrila ju je šalom koji je sama isheklala — mekom, nežno-sivom sa uzorcima na ivici. Taj šal je bio kao dar, kao nešto stvoreno da donese sreću, i sada je, kroz njega, želela bebi sve najbolje.

Iako je znala da se zove Sofija, i dalje su se raspitivali o njenoj sudbini. Nepazljiva majka je pronađena, a prava na dete su joj oduzeta. Sofija je ubrzo usvojena od strane ljubazne porodice koja je odmah zaljubila u nju.

Prošlo je 18 godina. Olena Petrovna je ostarila, ali je još uvek bila aktivna i vesela. Tog dana je pekla kolač za svog unuka, koji joj je obećao da će doći. Bio je tajanstven i nije želeo da otkriva više, samo je zamolio da spremi omiljeni kolač.

Vrata su se otvorila i ušao je Ilja sa devojkom:

„Bako, ovo je Sofija. Planiramo da se venčamo. Kada sam je video, osetio sam kao da je moj život već bio potpuno povezan sa njenim.“

Olena Petrovna je bila presrećna.

„Oh, to je divna vest, Iljuša! Dobrodošla u našu porodicu, Sofija,“ obradovala se.

Devojka je bila zbunjena, smeštala se u prostoriju, skidajući šal sa jakne. Kada je Olena Petrovna ugledala taj šal, srce joj je na trenutak stalo.

„Kakav lepi uzorak imaš na tom šalu,“ rekla je, pokušavajući da sakrije emocije.

„Da, ovaj šal imam još od malena, sećam se da sam ga nosila mnogo godina i nikada se nisam mogla rastati od njega,“ odgovorila je Sofija.

Olena Petrovna je brzo prepoznala taj šal. To je bio isti šal koji je ona poklonila bebi pre mnogo godina, kao simbol nade i sreće. Sudbina je bila nevjerojatna. Ilja je spasio svoju buduću suprugu, a čini se da su njih dvoje bili predodređeni jedno za drugo. Samo je providnost dovela dečaka tog dana do Sofije, da je spasi i da ih spoji.