radiobalkanfox
Dejan Tomašević je ponosni otac, a rođenje prvog deteta veoma dobro pamti. Kako je istakla profesorka Slavica Đukić Dejanović „tone i tone bombi padale su na Srbiju a on je ipak u jutarnjim satima kada se devojčica rodila bio pored nje i pored supruge“.
Foto: Blic TV / Ringier
– Pa neki je dogovor bio, pošto smo znali da će Jelena da se porodi carskim rezom da to bude osamnaestog avgusta kada je jedan moj dan slobodan jer smo bili na pripremama u Sloveniji, tada sam već potpisao za Budućnost iz Podgorice. U dogovoru sa doktorom, odredili smo da tog osamnaestog bude taj carski rez, međutim Manja nije sačekala. Rodila se dvanaestog ja nisam bio tada tu ali sam uhvatio neki taksi, možete zamisliti kako je to izgledalo u Sloveniji, ne možeš kroz Hrvatsku nego ideš tamo na Austriju pa kroz Mađarsku pa granica gore, sačekao me moj veliki prijatelj Žare iz Subotice, pa me onda on prebacio do Beograda ali stigao sam tačno na vreme – priseća se Dejan, a onda otkriva i kakav je bio osećaj:
– E to je zaista… Ne može da se poredi ništa sa tim. Ako sam ja sportista onda je najveći uspeh u mom sportu biti prvak sveta, nije ni blizu tog osećaja kao kad držiš svoje dete pa pogotovo kad je prvo. I hvala Bogu i kasnije sam i sa Mijom i sa Matijom sam bio na licu mesta.
Foto: Blic TV / Ringier
Rođenje ćerke za vreme bombardovanja
Ipak rođenje prvog deteta bilo je u specifičnim okolnostima.
– Pa specifično zaista, teške, traumatične godine. Sećam se, za vreme bombardovanja smo i igrali to Evropsko prvenstvo u Parizu. Pripreme su bile u Solunu. Onda sam ja u nekom trenutku dok je još bombardovanje trajalo ostavio svoju porodicu u Beogradu, a otišao na pripreme. Jelena je bila trudna sa Manjom. Nije to moglo tako da bude prosto nisam se ja osećao spokojno, onda su oni došli u Solun pa kasnije u Atinu. Ostali su u Atini, dok sam ja otišao… Mislim da se ne vraćam puno, stvarno je bilo, mogu da zamislim tek ljudima koji su izgubili svoje najmilije, koliko je bilo teško. Tako da se ne žalim ja sad, hvala Bogu. Ponosan sam što sam deo ovog naroda najboljeg. Ponosan sam na sve što smo uradili. Čak i za vreme tog perioda sve vreme bombardovanja pokazali smo da smo veliki. Možda je to bilo neko vreme kada su se probudili oni stari preci i tad smo bili najbolji deo sebe, upravo u tim teškim trenucima – priča Dejan u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“.
Kako je to voleti dete koje biološki nije vaše
Dejan Tomašević je ogromnu podršku dao i Jeleninom sinu iz prvog braka, a na pitanje profesorke Slavice Đukić Dejanović „kako je to voleti dete koje zapravo biološki nije vaše, ali raste sa vašom decom i prihvatite ga“, proslavljeni košarkaš odgovara:
– Pa to je bila moja obaveza.
Na pitanje da li je to bila i potreba i obaveza ili se to malo mešalo sa potrebom Dejan pred kamerama Blic televizije kaže:
– Sigurno, da. I koliko sam ja bio potreban njemu toliko je on bio potreban meni. Mislim da me on negde vraća u normalu i on je već kada smo se mi upoznali imao desetak godina. Prišao sam mu kao drugaru. Baš bukvalno mislim da je on u meni stekao prijatelja. On je u tom svom najranijem detinstvu bio okružen s majkom, bakom i dvema tetkama, uglavnom ženskim figurama. Što se videlo kroz njega mislim da je on talentovan za sport oni mu jednostavno nisu dozvolili da pokaže da ima tog sportskog duha u sebi. To vidim i dan-danas. Danas smo se čuli, naravno videli, pričamo o sportu, vidim koliko sporta on ima u sebi i siguran sam da bi bio sportista dobar. Sećam se nekih događaja kad ga ja vodim na košarku kod tog mog čuvenog trenera Mileta Protića i šokiran time da on ne zna da trči. Odrastao je u takvoj prezaštićenoj sredini gde mu je sve bilo prinešeno i on nije imao potrebe da razvija te motoričke sposobnosti.
Foto: Blic TV / Ringier
Profesorka je istakla „da je važno da dete ima i mušku i žensku figuru tokom odrastanja jer prosto pol određuje po malo sudbinu, a detetu je potrebno i jedno i drugo i toplina bake, mame, tih ženskih osoba ali i čvrstina i eto, senzibilitet za sport“, na šta Dejan kaže:
– A i ta mogućnost i dozvala da padne, da povredi koleno, da neku utakmicu izgubi, da čak i ako izađe napolje pa se i potuče, neka dobije batine. Ne mislim na ove današnje batine kao što… nego nekako je to sve bilo nekako normalnije u naše vreme. I to je neko normalno odrastanje. Ne pravdam sad to, hoću da kažem, ali i ti neki mali porazi stvaraju šampione.
Pročitajte još
Bolest supruge
Posle Matijinog rođenja supruga Jelena se razbolela. Dejan je apsolutno bio ogromna podrška.
– Pa nekako sve pre toga i posle toga sam uvek ja bio u centru pažnje. I nismo bili spremni za taj događaj, za tu njenu bolest, mislim, koja je bila smrtonosna. I trebalo nam je nekoliko meseci prvo da utvrdimo o čemu se radi. Krenuli smo, najbolji doktori u Španiji, u Valensiji, u Madridu. Posle toga smo se preselili u Grčku, odlučimo, najbolji doktor, baš bukvalno najbolji, zaboravio sam mu ime, koji takođe nije znao da definiše koja je to bolest, da li je to lupus, da li je to reuma aritritis. A njoj je bilo sve gore i gore. Onda smo se odlučili ovde, za jednu terapiju u Beogradu, koja nije dala najbolje rezultate. Tada se Jelena, da tako kažem okrenula nekoj prirodnoj medicini, da sama sebi pomogne. Napravila je sigurne korake, poslušala neke savete, isprobala neke stvari na sebi. To je hvala Bogu dalo rezultate, ona je živa i zdrava i dan-danas. I sad ona pomaže drugim ljudima i baš sam srećan. Mislim da je to najveća njena životna misija, da može da pomogne ljudima oko sebe – ističe Dejan Tomašević.
Foto: Blic TV / Ringier
Dejan je tokom emisije pričao o svojim roditeljima i koliko je ponosan na njih, a na pitanje šta misli šta bi Matija, baš kao i njegove ćerke, rekli kada bi bili pitani kakav je njihov tata, kaže:
– Pa verovatno da smaram. Ali ja i dalje neke upravo te stare… Potenciiram na tim starim odnosima poštovanja i starim tim vrednostima. I da mora da se kaže hvala. I da mora da se kaže izvini. I da mora da se podeli to sa roditeljem. Bilo kakva vrsta odluke, da li je to odlazak na more ili kupovina bilo čega. Ipak treba da se dobije blagoslov jer kad imaš blagoslov svog oca i svoje majke, onda taj put je otvoren i popločan i ako poželiš na Mars, stićićeš i na Mars. I to potenciram, ne uspevam uvek, moram da priznam. I mislim da će to, kao što ste vi rekli malo pre, kasnije tek shvatiti, ali neka ostane moje da pričam. Moje da radim dobra dela. A na njima je da li će to da prihvate ili ne. I dobra su deca i ponosan sam na to. Izrasli su sad, već mogu da kažem, u dobre ljude, čestite, poštene i jako me čini ponosnim kad god me neko od mojih prijatelja pričajući mi o njima, eto, učini srećnim.
Iskren i otvoren razgovor sa proslavljenim košarkašem Dejanom Tomaševićem gledajte na Blic televiziji u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ koja se emituje ponedeljkom u 22 sata samo na Blic televiziji na kanalu 117.
Foto: Blic TV / Ringier
Blic
Dodaj komentar