Diana Budisavljević spasila 15.000 srpske dece iz ustaških logora

Jedna Nemica poreklom iz Austrije, udata za srpskog lekara, spasila je tokom Drugog svetskog rata preko 15.000 srpske dece iz kandži ustaških logora smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Za brojnu decu, Diana Budisavljević bila je jedina svetla tačka i slamka spasa u hororu zvanom Jasenovac. Ko je ova žena, koja je izvela jedan najvećih poduhvata vezanih spašavanje zatvorenika iz logora tokom Drugog svetskog rata, i kako je to uspela?

Pošto je 27. marta 1941. godine u vojnom puču u Beogradu instruiranom od strane Velike Britanije odbačen sporazum Kraljevine Jugoslavije i Nemačke kojim je Jugoslavija ušla u Trojni pakt, a zauzvrat dobila faktičku neutralnost, Hitler je odlučuje da bombarduje Beograd, besan zbog puča. Bombardovanje je izvršeno 6. aprila 1941. i poznato je kao „Operacija Odmazda“ ili „Operacija Kazna“.

Mnogo građana je stradalo a Jugoslavija je ubrzo okupirana i rasparčana među članicama Sila Osovine. Već 10. aprila 1941, samo četiri dana posle napada na Jugoslaviju, nemačke snage su ušle u Zagreb uz organizovanu dobrodošlicu građana bez ikakvog otpora. Slavko Kvaternik, jedan od osnivača Ustaško-hrvatskog revolucionarnog pokreta, proglasio je u ime Ante Pavelića stvaranje Nezavisne Države Hrvatske istog dana.

Temelj nove države činio je ustaški pokret na čelu sa poglavnikom Pavelićem koji je 10. maja 1941. godine izdao naredbu o utemeljenju Ustaške vojnice, partijske vojske ustaškog pokreta. Od samog nastanka, Ustaška vojnica bila je koncipirana kao oružana sila pokreta prvenstveno namenjena sprovođenju programskog cilja „čišćenja” NDH od Srba.

Nezavisna Država Hrvatska za srpski narod bila je pakao na zemlji. Odmah po osnivanju države započeto je sprovođenje genocida nad Srbima i ostvarivanje plana ustaša koji je izrekao javno ministar u NDH i jedan od glavnih ustaških ideologa Mile Budak: „Jedan deo Srba pobićemo, drugi deo ćemo proterati, a ostale ćemo prevesti u katoličku veru i tako pretvoriti u Hrvate”.

Proglašavani su rasni zakoni, zabranjena je ćirilica, a Srbi su potpuno dehumanizovani. Na prostoru NDH osnovano je preko 40 koncentracionih logora u kojima je život izgubilo više stotina hiljada ljudi.

Sa osnivanjem koncentracionih logora započelo se odmah sutradan po uspostavljanju nove države. Već 11. aprila 1941. pokrenuto je osnivanje kompleksa logora Jadovno gde su vršena prva masovna ubistva. Ovaj kompleks logora postojao je do 20. septembra iste godine, i za samo 6 meseci u njemu je ubijeno preko 40.000 ljudi od kojih su 95% bili Srbi.

Jasenovac i posebni logori za decu

Najozloglašeniji bio je logor Jasenovac, „Aušvic Balkana”, osnovan avgusta 1941. Procene broja stradalih kreću se između 500.000 i 700.000 ljudi. Ovo su procene Zemaljske komisije Hrvatske iz 1946. godine, Centra Simon Vizental, kao i Hitlerovog generala Ernsta Fika. Tokom postojanja NDH, ubijeno je gotovo 75.000 dece za koje su osnovani posebni logori.

Deca u ustaškom logoru Jasenovac:

Od 1941. do 1945. godine u NDH postojali su koncentracioni logori, jedinstveni u istoriji svetske civilizacije, specijalizovani za smeštanje i ubijanje dece. Kroz dečji logor u Sisku prošlo je preko 6.000 dece, od kojih polovina nije preživela. 

Logor za decu Jastrebarsko je bio logor koji se nalazio se u Jastrebarskom, oko 37 km jugozapadno od Zagreba. Logorom su upravljale pripadnice katoličkog reda Milosrdne sestre Svetog Vicenta od Paula. U logor su internirana srpska deca uhvaćena, zarobljena i oteta u raznim delovima NDH tokom ustaških pokolja. Kroz Jastrebarsko je prošlo ukupno 3.336 dece koja su umirala od bolesti, neuhranjenosti i odsustva nege. Kada su djeca umrla, stavljena su u prazne gajbe šećera koje su bile naslagane duž ograde logora, tako čekajući sahranjivanje.

Do sredine 1942. u logoru Stara Gradiška, koji je bio logor u sistemu logora Jasenovac, bilo je ulogoreno preko 1.000 dece koja su zarobljena tokom ofanzive na Kozari. Informacije o stradanju dece stigle su i do Austrijanke Diane Budisavljević tokom 1941. godine. Zajedno sa saradnicima pokrenula je kampanju pomoći pod nazivom „Akcija Diana Budisavljević”. Akcija je bila usmerena na spašavanje srpske dece, ali i žena koje su držane u raznim koncentracionim logorima, uključujući logor smrti Jasenovac.

Dnevnik Diane Budisavljević

Diana je od 23. oktobra 1941. vodila dnevnik u kome je redovno opisivala kroz kakve teškoće i opasnosti je prolazila tokom spašavanja dece. U dnevniku je napisala: „Polazila sam od toga da moj život nije ništa vredniji od života svih nevino proganjanih i da, ukoliko mogu da pomognem, to ću i uraditi, bez obzira na posledice“.

Dianina priča počela je kao pravi film.

Jednog jutra, 23. oktobra 1941. godine, u dom ugledne porodice Budisavljević, stigla je jedna krojačica. Sedeli su i uz čaj pričali o vremenu, krojevima i – ratu.

„Moja krojačica je Jevrejka i nekoliko puta mi je pričala o velikoj akciji pomoći koju je jevrejska opština namenila njihovim članovima u logorima. Za pripadnike pravoslavne vere nije u Zagrebu postojala nikakva akcija, a moji predlozi nekim gospođama iz pravoslavnih krugova nisu naišli na interes“, zapisala je Dijana u dnevniku tog dana.

Odlučila je da ona bude ta koja će krenuti u akciju. Uz pomoć Jevrejske opštine u Zagrebu, koja je organizovala veliku akciju pomoći za svoje zatočene članove, njen tim je slao zalihe hrane, lekova, odeće i novca, prvo u Loborgrad, a kasnije u Gornju Rijeku i Đakovo. Njena inicijativa u prvom trenutku nije naišla na pravi odziv, posebno iz straha od odmazde, ali se to kasnije promenilo. I pored mnogobrojnih teškoća na koje je nailazila, uspevala je da pronađe ljude koji su činili šta je bilo u njihovoj moći da prikupljena pomoć stigne u prave ruke.

„Moja šogorica i ja smo u to vreme nameravale da samo mesečno dajemo novčane priloge. Međutim, duboko potresena onim što sam čula o stanju interniranih, pristala sam da učinim sve što je u mojoj moći da se akcija pomoći organizuje“, pisala je Diana u dnevniku.

Tako je Dijana počela da prikuplja ćebad, pokrivače, toplu odeću, čizme i sve drugo što bi logorašima moglo da bude od pomoći. Sve to je slala u logor Loborgrad u koji ubrzo i odlazi – 25. decembra 1941.

„Doktor Pajas je došao po mene automobilom za koji sam platila benzin i iznajmljivanje. Vozio je njegov sin. Uprkos propusnicama, u Loborgrad nam je bio zabranjen ulaz. Tek nakon dužih pregovora smo dobili dozvolu da uđemo, pod uslovom da ono što vidimo nikome ne pričamo. U dvorištu su me čekale pravoslavke i konačno sam saznala ono najvažnije, a to je da ništa od onoga što smo slali nije podeljeno ljudima. Na moje pitanje šta najviše žele, dobila sam jednostavan odgovor – češalj„, piše Diana.

Da bi pomogla srpskoj deci i sama je puno rizikovala. Obilazeći logore zarazila se bolestima koje su harale i ubijale mališane. Preležala je tifus i doživela tri nervna sloma 

Diana je počela da spašava srpsku decu iz logora

Prvih nekoliko meseci Dijana i njeni saradnici su prikupljali potrebne stvari i slali u logore zatvorenicima, ali se onda stvari menjaju.

Telefonski su me obavestili da će čitav logor u Đakovu biti evakuisan. Iz oskudnih vesti koje su procurile, moglo se zaključiti da je to bio veliki logor smrti. Bunari su bili namerno zaraženi, tako da su trbušni tifus i dizenterija odneli mnogo žrtava, a epidemija se stalno širila. Žene i deca su izgleda odvedeni u Jasenovac i tamo likvidirani„, piše Dijana u dnevniku.

Nešto kasnije ona na svoju ruku odlazi u Jasenovac, za koji kaže da je bio manufaktura smrti, a ne fabrika kao nemački logori. Leđa joj je čuvala samo usmena dozvola Andrije Artukovića, ministra u vladi NDH, na koju se pozivala svaki put, kao činjenica da je ona ipak Austrijanka.

„Bila je to moja jedina, bila sam svesna, naravno, vrlo iluzorna zaštita od ustaša„, navodi ona.

Sa ekipom saradnika, među kojima su bili medicinske sestre Crvenog krsta, ulazi u logor da odvede decu. Početkom jula 1942, uz pomoć nemačkog oficira Gustava fon Kocijana, dobila je pismeno odobrenje da odvede decu iz koncentracionog logora Stara Gradiška. Uz pomoć Ministarstva za socijalna pitanja, posebno profesora Kamila Breslera, uspela je da premesti decu zatvorenike iz logora u Zagreb, Jastrebarsko, a kasnije i u Sisak.

Spomenik na mestu nekadašnjeg logora Jasenovac gde je pobijeno više stotina hiljada Srba:

„10. jul 1942, logor Stara Gradiška.

Pre podne je došaoLuburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet pretio da samo od njegove dobre volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora. Njegova majka je decu takođe morala odgajati u najtežim okolnostima, u najvećoj bedi, itd.

Onda nam je opet pretio. Ima mogućnosti da nas sakrije tako da niko ne može da nas nađe. Šta ministri odluče, to se njega uopšte ne tiče… Pobrinuće se da i ministri dođu u logor. Kaže, u logoru jedino on ima vlast“, pisala je Dijana.

Međutim uspela je, i tada i još mnogo puta. 

„Stara Gradiška: Neka deca su već pre bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su delimično tamo, a delimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena djeca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odjeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda – Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu; kakva neizmerna tuga, kakva bol“, pisala je posle odlaska u logor Stara Gradiška.

„Bila sam sama sa 62 dece koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez hrane i pića. Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći… Tokom vožnje nisam mogla da se pomerim, kako ne bih nekoga nagazila. Veća su deca stalno sedela na noćnim posudama, mala su se prljala. Pod je bio pun blata i dečjih glista…“, navela je u svom dnevniku nešto kasnije o tom 10. julu 1942, kada je Luburić bio besan.

Do kraja rata Diana je odlazila u logore širom NDH i pregovarala sa majkama da joj daju decu, tražeći im smeštaj i spas. Sa velikom pažnjom vodila je detaljnu kartoteku o deci, kako bi svi mogli da budu vraćeni roditeljima – ako oni prežive. Tokom tih akcija, 11 njenih saradnika je izgubilo život.

Spasena deca su bila smeštena na razne načine. Deo njih je bio smešten po raznim hrvatskim porodicama, deo po objektima katoličke crkve, a deo po objektima koji su bili malo bolji od koncentracionih logora iz kojih su spasena. Zbog opstrukcije i otvorenog negodovanja vlasti NDH, hrana i smeštaj su dobrim delom obezbeđeni privatnim dobrovoljnim prilozima građana.

Među spasenima bila je jugoslovenska glumicaBožidarka Frajt. U vagonima za stoku, iz Siska je 16. oktobra 1942. dovezeno 566 male, polužive, gladne, žedne i preplašene dece, sa okačenim kartonskim karticama oko vrata, koje su mnogi kidali ili jeli. Među njima je bila i Božidarka, koja je svoju karticu sačuvala, a sa još 30 dece u tajnosti je spasena i raspoređena u prihvatište Crvenog krsta u Zagrebu, odakle ju je samo pet dana kasnije usvojila porodica Frajt.

Ustaše su Božidarki streljale majku Vidu kad je imala manje od dve godine, a njen otac Bogdan poginuo je u borbi. Frajtovi su „na izdržavanje i odgoj“ uzeli dete s brojem „527“ i dali joj svoje prezime i srećno detinjstvo. Kreatorima filma „Dara iz Jasenovca“ i njena priča bila je inspiracija za scenario.

Interesantno je da je Pavelić dozvoljavao da Zagrepčani udomljavaju logorašku decu samo pod uslovom da budu vaspitana u hrvatskom i ustaškom duhu, čime bi se zatro svaki trag o njihovom poreklu. To je bio deo politike NDH gde je deo Srba trebalo pokatoličiti u cilju njihovog istrebljenja. Mnoga deca odrasla su sa promenjenim identitetom i nikada nisu saznala istinu o svom pravom poreklu i veri. Još u samom logoru decu su preoblačili u ustaške uniforme.

Iscrpljeno torturom, glađu i bolešću, tokom spasavanja ili odmah po napuštanju logora, umrlo je 3.254 dece, dok je više od 12.000 izbavljene dece preživelo rat i dočekalo starost. Među spasenom decom bio je i dr Milutin Vučkovac, član Senata Republike Srpske.

Diana je u svom dnevniku opisivala kontroverznog kardinala Alojzija Stepinca kao čoveka koji je na sve načine izbegavao da pomogne njen humanitarni rad i opstruirao ga.

Diana Budisavljević imala je 15, 16 različitih vrsta kartoteka sa podacima i imenima više od 12.000 dece jer je želela da posle rata nađu svoje roditelje. Ipak, 28. maja 1945. dva agenta OZNE oduzimaju Dijani albume sa fotografijama dece, a po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske oduzeta joj je i celokupna kartoteka, iako identifikacija i repatricija nisu bile završene.

„Ne, dobrovoljno je neću predati, jedino ako ima nalog. Pokazuje mi dopis Ministarstva potpisan od Tatjane Marinić, načelnice. Kažem da ću mu onda kartoteku predati. Neka mu dam što hoću i za to će mi dati potvrdu. Kazala sam da ako moram kartoteku predati, onda ću mu dati sve. Kažem mu da sam očajno uvređena. Predajem kartoteku, beležnice za nalaženje nepoznate dece, registar za fotografije i beležnicu s popisom posebnih oznaka na deci”, napisala je Diana 28. maja 1945. godine.

Diana je Ministarstvu ponudila da pomogne sa daljom identifikacijom dece, ali ta ponuda nije prihvaćena.

„Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju decu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Nemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže”, istakla je tom prilikom Diana.

Nakon rata se povukla i u komunističkoj Jugoslaviji bila skoro potpuno zaboravljena. Sa suprugom je živela u Zagrebu do 1972. godine kada su se preselili nazad u Inzbrug. O svom radu nije govorila i do smrti se nije oporavila od posledica obilaska logora. Umrla je 20. avgusta 1978. u 87. godini.

Tek početkom 21. veka počelo je da se govori o njenom velikom poduhvatu nakon čega je i posthumno nagrađena sa nekoliko odlikovanja. 2019. snimljen je film „Dnevnik Diane Budisavljević”, a nešto pre toga i dokumentarac „Dianina deca”.

Pronađen jedan od spiskova sa 5.800 imena srpske dece

Muzej žrtava genocida u Beogradu došao je u posed originala spiska Diane Budisavljević sa imenima i svim podacima oko 5.800 srpske dece spasene iz ustaških logora Nezavisne Države Hrvatske, za koji se mislilo da je izgubljen ili uništen. Taj spisak je nastao u drugoj polovini 1942. godine posle Bitke na Kozari i sadrži imena i prezimena dece, njihovih roditelja, datum i naziv logora iz kojeg su spasena, kao i starosnu dob i identitet hrvatskih usvojilaca. Predstavljen je javnosti 21. aprila 2023. godine, a do spiska je Muzej žrtava genocida došao 2022. godine.

Uz spisak je stigao i jedan papirni zavežljaj, u kojem kada ga otvorite je napisano sledeće:

„Radmila Radonjić, 8. septembar 1942.godine, naušnice i krstić“.

Radmila je spašena iz logora tog septemba, ali je, kao i kod velikog broja dece, koja su bili smešteni u Zavodu za gluvoneme, bila veoma ugroženog zdravlja, i usled posledica od izgladnjivanja, za nju nije bilo spasa. Preminula je posle svega nekoliko dana.

Jedan od onih koji je posle otkrivanja ovog spiska saznao za svoj pravi identitet je Živko Zelenbrz iz Zagreba. Broj 1128, to je sve što je Živko znao o svom pravom identitetu 80 godina. Ko je, odakle je, kako se preziva, ko su mu roditelji, koliko tačno godina ima – to nije upamtio. A imao je pet kada je iz logora odveden u Zavod za odgoj gluvoneme dece u zagrebačkoj Ilici. Usvojen je 1942. godine. Mato i Marija Zelenbrz iz Zagreba postali su njegovi novi roditelji. Kao početnu identifikaciju Živku je Diana Budisavljević stavila kožnu kragnu na vrat i metalni krug sa njegovim brojem.

Iza broja 1128 krio se dečak Živko Ivančević. Od oca Ljubivoja iz Krišćina i majke Smilje iz Voćina. Prošao je kroz logore Stara Gradiška i Sisak. Za datum rođenja država mu je odredila 10. april – dan osnivanja Nezavisne Države Hrvatske. Tako je Živko Ivančević, potom Živko br. 1128, postao Živko Zelenbrz. Metalnu pločicu sa ugraviranim brojem 1128 Živku je dala majka pre nego što je umrla.

Spisak Diane Budisavljević svedoči i dokazuje genocid koji je Nezavisna Država Hrvatska izvršila nad pripadnicima srpskog naroda u Drugom svetskom ratu na celoj svojoj teritoriji. Vršena su brutalna masovna ubistva, ali i proterivanja i pokatoličavanja, pa je danas desetine hiljada onih koji nisu svesni svog srpskog porekla.

Deca koju je Diana pokušavala da spasi su bila uglavnom sa Korduna i Kozare, ali i iz srpskih sela širom teritorije NDH. U teškim ratnim uslovima ova hrabra žena pronašla je snage da slobodno misli i pruža aktivan otpor ustaškom režimu. Po postignutim rezultatima njen otpor je imao sva obeležja herojskog dela. Ali desilo se suprotno. Čim su na scenu stupile nove komunističke vlasti, toj heroini Drugog svetskog rata u potpunosti je onemogućen rad, oduzeta joj je kartoteka, a ona је potisnuta iz istorijskog sećanja. 

Nasleđe Diane Budisavljević danas

Diana Budisavljević je posthumno odlikovana Zlatnom medaljom „Miloš Obilić” za ispoljenu hrabrost i dela ličnog herojstva. Medalja je dodeljena povodom Dana državnosti Republike Srbije 2012. godine, a uručena je njenom praunuku, piscu Leonardu Rašici 23. oktobra 2013. godine. Prvi je nosilac odlikovanja Srpske pravoslavne crkve „Carica Milica” (2011), za plemenitost i humanitarni rad. Orden je uručen 18. oktobra 2013. godine takože njenom praunuku Leonardu Rašici.

U Beogradu, Kozarskoj Dubici, Prijedoru i Gradišci ulice su dobile ime Diane Budisavljević, a u Gradišci je podignuta i spomen česma sa njenim imenom. Doneta je odluka o podizanju spomenika Diani Budisavljević u Beogradu u Parku Diane Budisavljević na obali Save.

U filmu „Dara iz Jasenovca“ iz 2021. godine, režisera Predraga Gage Antonijevića, Dianu je glumila srpska glumica Sanja Moravčić iz Narodnog pozorišta iz Subotice, a u filmskoj priči „Djeca Kozare“, na koju se čekalo više od 30 godina, proslavljeni reditelj Lordan Zafranović jednu od glavnih uloga dodelio je Anici Dobroj, koja će u ovoj istorijskoj drami tumačiti lik humanitarke Diane Budisavljević. Očekuje se da film bude emitovan u toku 2025. godine.

„Logor Jasenovac bio nekoliko puta veći od Aušvica“