Divni poslednji meseci i strašan kraj „proklete“ Šarlote Bronte

Za ljubitelje romana sestara Bronte danas je još jedna tužna godišnjica – 170 godina od smrti Šarlote Bronte, poslednje od šestoro dece porodice Bronte, koja se često naziva „prokletom“ zbog preranih smrti.

U poslednjim godinama života, dok se opraštala od sestara Emili i En, koje su takođe bile proslavljene spisateljice, napisala je neka od svojih najcenjenijih dela, uključujući „Džejn Er“, a obeležila je književnost sredine 19. veka i pokrenula talas ženskih autora u svetskoj literaturi.

Iako je bila najstarija od triju sestara književnica i treća od šestoro dece Patrika Brontea i Marije Branvel, preminula je poslednja, i to vrlo mlada, sa svega 38 godina.

Iznenadni brak Šarlote Bronte

Pre objavljivanja romana „Vilet“ (1853), ona je počela da se zbližava sa Ircem Arturom Belom Nikolsom, zastupnikom parohijskog sveštenika.

Nikolsa Šarlotin otac nije video kao dobru priliku, u najvećoj meri zbog njegovog nepovoljnog finansijskog stanja. On je u Šarlotu bio zaljubljen dugo, ona ga je odbijala, samo da bi vremenom promenila odluku.

Delimično je za to zaslužna Elizabet Gaskvel, poznata spisateljica i Šarlotina prijateljica, koja je verovala da brak pruža „jasne i definisane dužnosti“ koje su korisne za ženu, pa je ohrabrivala svoju čuvenu drugaricu da razmotri pozitivne aspekte takve zajednice i proba da iskoristi svoje kontakte da bi poboljšala Nikolsov finansijski status.

Šarlota je počela da razmišlja o tome, a u međuvremenu je počela da oseća veliku privlačnost prema Arturu, pa je u januaru 1854. prihvatila njegovu prosidbu i 29. juna 1854. godine su se venčali.

Otac je isprva planirao da je „preda“ mladoženji ispred oltara, ali je u poslednjem trenutku odlučio da to ne učini, pa je Šarlota u crkvu ušla u pratnji svoje bivše učiteljice i doživotne prijateljice gospođice Vuler.

Par je, sveže venčan, otišao na medeni mesec u Banager, u Irskoj, a Šarlota je kao udata žena bila iznenađujuće srećna, s obzirom na njene ranije poglede na brak i Nikolsa. Bila je sve zaljubljenija. U jednom pismu je istakla da je Artur njen „dragi dečko“ i da joj je „svakako miliji nego pre šest meseci“.

Iako to nije posebno pominjala u prepiskama iz tih dana, opšti je utisak da je zatrudnela ubrzo nakon venčanjka. Tražila je savete od ljudi koji su imali bebe, iako ne izričito i sasvim jasno. Danas se u Muzeju Društva Bronte  nalazi ljupka kapica za bebe koju je jedan prijatelj napravio za Šarlot i njeno dete tokom trudnoće. Međutim, kapa nikad nije nošena…

Smrt Šarlote Bronte i njene nerođene bebe

Do januara 1855, prve godišnjice braka, književnica je bila vezana za krevet, izmučena od neprestanih mučnina i nesvestica, kojima nije pridavala preveliki značaj. Planirala je da krajem meseca poseti Elen Nasi, svoju blisku prijateljicu, za koju se dugo pričalo da joj je bila ljubavnica.

Pre planirane posete stanje joj se pogoršalo, do te mere da više nije mogla da odgovara na Elenina pisma.

Umrla je, zajedno sa svojim nerođenim detetom, 31. marta 1855. godine, tri nedelje pre svog 39. rođendana.

Kao uzrok smrti navedena je tuberkuloza, od koje su patila sva deca Bronteovih, ali biografi sugerišu da je najverovatnije preminula od dehidracije i neuhranjenosti usled povraćanja izazvanog stanjem hyperemesis gravidarum, odnosno prekomernog povraćanja u trudnoći. To je utvrdio i profesor akušerstva i ginekologije na Univerzitetu u londonu Filip Rouds 1972. godine.

U jednom delu trudnoće, Šarlota Bronte navodno je povraćala čak i kad samo pogleda hranu, bila je sve mršavija i slabija, a lekari tog vremena nisu imali saznanja o ovom stanju, koje je danas dobro istraženo. Jedna od najpoznatijih žena koje su otvoreno pričale o ovom problemu je Kejt Midlton, princeza od Velsa, koja je patila od prekomernog povraćanja u svim svojim trudnoćama.

Sahranjena je u porodičnoj grobnici u Crkvi Sv. Mihaila i svih anđela u Havortu.

Poslednje reči Šarlote Bronte

Poslednje reči je izgovorila svom mužu Arturu, za kojeg je u tom trenutku bila udata tek devet meseci, dok je klečao pored nje plačući i moleći se. Obuzeo ju je, u tim danima bunila redak trenutak jasnoće, kada je rekla:

– Oh, neću da umrem, zar ne? Neće nas razdvojiti… Bili smo toliko srećni.

BONUS VIDEO

Dr Milošević: Fiziologija je sa ženama neumoljiva

( Tamara Sorak Ranković, Glossy )