Đorđe David o praznicima sa porodicom i teškom periodu koji je ostavio iza sebe

Đorđe David božićne praznike provodi kod kuće sa suprugom Anom i ćerkom Stašom, a prethodne godine koja je za njega bila veoma traumatična, prvi put je posle gubitka oca, majke i sestre shvatio šta znači porodica. Koliko je važna njena uloga u životu svakog čoveka, naročito deteta, surovosti modernog vremena, ali i stanju na našoj muzičkoj sceni roker je govorio za domaće medije.

Ipak uspeo je da se sabare, a kako je ispričao u tome su mu mnogo pomogli porodica i prijatelji.

– Pribrao sam se negde krajem maja u čemu su mi veoma pomogli i moji angažmani u „Zvezdama Granda“. Svu svoju energiju usmerio sam na kandidate i naravno moju Stašu, njoj sam se posvetio najviše kad je u pitanju muzička škola, jer je veoma lucidna kada je klavir u pitanju sa svojih deset godina. More je nešto što ja ne tretiram kao varijantu odmora, za mene je to gubljenje vremena jer se leti najviše svira. Ali, ovo leto ću pamtiti kao ono u kom sam najviše uživao. Ako postoji benefit iz svega što se dogodilo onda je to da sam prvi put nakon gubitka oca, majke i sestre shvatio šta znači porodica. To što sam proveo vreme sa Anom, Stašom i Aninim bratom Markom je nešto što me je najviše vratilo u normalu. Ne mogu da ne pomenem i koncerte koje smo radili, jer je nama penjanje na scenu kao ulazak u hram, to je naša trola sa nebom i to je priča koja nas održava mentalno zdravim u sumanutim vremenima. Od umetnika se stalno traži da se opredele za neku stranu, a kad se opredele ova druga strana krene da osuđuje, prokazuje, dobijaš anonimne pretnje, da će da ti siluju ćerku, ženu…To su novi „heroji“ na tastaturi…

Govoriš o pretnjama koje ti dobijaš?

– Da, to ide do čak banalnih stvari, da mi govore da sam prodao rokenrol ulaskom u „Zvezde Granda“. Kada sam dobio poziv od Popovića ja sam to shvatio i iskoristio kao šansu da u taj šou program uključim moju i rokenrol. Da vam je neko rekao pre deset godina da će se u „Zvezdama Granda“ pevati pesme Smaka i EKV, Bajge, Riblje čorbe, Aleksandre Radović, Kaliopi… rekli biste da nije normalan. Smatram da sam uticao na to da se i takvi kandidati prijavljuju.

Čini se da ih je sve više?

– Realno je za očekivati, jer muzika je muzika. Ja sam dugo bio u zabludi, ali sam ipak shvatio da se muzika deli na dobru i lošu. Ima fantastično napisanih komada u narodnoj muzici, ali isto tako i kada je noviji rok i pop u pitanju ima puno šunda. Niko nije kupio tapiju na kvalitet. Kvalitet je kvalitet, on se prepoznaje i dobiće aplauz. Bez obzira da li je reč o muzici, politici ili sportu… Aplauzom pozdravljamo one koji su kvalitetni, ako si normalan. Ako si zadojen mržnjom, ako si zao, ako si nesrećan u glavi i životu iskoristićeš to da se isprazniš tamo gde si nevidljiv, a to je u masi.

Šta misliš o novom talasu i mladim reperima ili treperima kojih je mnogo na muzičkoj sceni?

– Nisu to reperi, jer rep je ozbiljna kritika društva i pojedinca. Kada je muzika u pitanju uvek sam za kritiku, koja je smislena, ne za onu varijantu hajde da pljujemo pa pošto-poto. Naravno rep je nešto što je zasnovano na nečemu što je filozofija asfalta, treba ga razumeti.

Svojevremeno se pojavio turbo folk, ovo danas bih nazvao nekim turbo repom, koji su obojili sa trepom. Nemam ništa protiv nečega što je kvalitetno, tu ima veoma duhovitih momenta. Prvi put ću sada reći da ima toliko dobrih, na primer Cobi i njegova numera „Odakle sam ja“ za mene je to onako pitoreskno do besvesti… Ima tu dosta folk motiva veoma dobro upakovanih, voleo bih da sa tim čovekom napravimo duet. Samo oni koji su esencijalni će opstati, oni će pregaziti vreme, a ne vreme njih. Možda je najbolje poređenje grupa Tapa 011, na čijem sam koncertu skoro bio. Oni su zgazili vreme, u publici je bilo ljudi od 7 do 77 godina. Mali broj iz ove generacije će to uspeti da doživi. Mislim da se oni više bave ekonomijom koristeći društvene mreže.

Da li su nam društvene mreže pokvarile i kvalitet muzike? Da li se sve svelo na lajk i šer?

One su generalno pakao. Da li su u pitanju muzika, politika, institucije, crkva… one su stvar koja je dala prostor svemu onome što je bolesno. Ja ih vidim najpre kao jednu vrstu plakativnosti, za deljenje informacija da bi bio vidljiviji, ali to je prešlo granicu. Svi oni filmovi koji smo mi gledali negde od druge polovine osamdesetih, uzeću Terminatora kao primer. Pitali smo se da li je to moguće, a danas to živimo. Agresija koju proizvode mreže je nešto zastrašujuće, mobilni telefon je unakazio mnogo toga. Počevši od onoga što se zove kodeks, moral, porodica, crkva…Sve je ušlo u crveno zbog društvenih mreža, sve što se danas ružno dešava počevši od Ribnikara i Dubone i Malog Orašja, to su društvene mreže, ali i pre svega je porodica. Meni zato što mi je dete ispušteno ne može da bud kriv niko ni država, ni ministar, ni drugovi… krivi smo mi kao porodica, jer nismo prepoznali u šta se dete razvija. To je moguće jedino ako mu se posvetiš, a ne da mu gurneš telefon u ruke kako bi ti nakon napornog dana mogao da pojedeš četiri sarme i zapališ pljugu.

Kako provodiš božićne praznike?

– Posvetiću se Staši i Ani i onome što se zove ležanje u krevetu, gledanje filmova, odlazak sa Stašom u parkiće. Radiću sa njom na klaviru, zatvarati neke finansijske rupe. Razmišljati šta dalje… Do 27. januara bi trebalo da se sve bude spremno za novo izdanje koje će biti obnarodovano u okviru PGP RTS, jer se vraćam u svoju matičnu kuću odakle sam i krenuo. Čeka nas i snimanje spota, pošto smo uradili album sa obradama u pitanju je pesma Bore čorbe. To je nešto što ću posvetiti Rajku Kojiću koji je tu pesmu komponovao, a onda i Bori Đorđeviću i Miši Aleksiću jer oni su ozbiljna kamarila koja je vaspitavala generacije svojom muzikom.

Šta očekuješ od ove godine?

– Čekam da nam 2025. bude godina razrešenja. Čekam da bude godina dogovora, da mi Srbi imamo više ljubavi i empatije jedni prema drugima. Mi smo sebi najveći neprijatelji i to je ono što se ponavlja kroz istoriju… Hoću da svoj život ma koliko on još trajao, proživim u kreativnom fazonu, i da to prenesem bar na još nekoliko mladih ljudi.

Da li bi voleo da se tvoja ćerka bavi muzikom?

– Samo pod uslovom da je među troje najboljih. Zato je mučim kao Nemac, smatram da je dril nešto što je najviše rezulatata dalo. Ja nemam mnogo još šta u životu da napravim, osim da dobijem sedmicu na lotou. Svestan sam kojom se muzikom bavim i od toga ne odustajem.

Staša se bliži tinejdžerskom dobu. Da li ćeš biti kao Nikola Kojo u filmu „Mi nismo Anđeli 2“?

– Beskrajno duhovita priča, ali kad je ogoliš taj strah ima svaki otac devojčice. Ja pokušavam da je od nekih stvari odvratim insistiranjem na nečem drugom. Puštam ja njoj neke numere koje imaju lošu poruku, obično me ona samo pita šta je ovo i prelazi na muziku koju voli. To je sama uspela da prepozna. Bavim se reciprocitetom, sve joj je podjednako plasirano, čula je svaku vrstu muzike, a onda odabrala.

– Budi se pevajući „We will rock you“ meni je to dovoljno. Engleski govori bez akcenta. Moji prijatelji iz inostranstva ostaju u šoku. Televizija i radio stanice takođe treba da se bave reciprocitetom, tada bi se publika jasno iskristalisala. Krivo mi je što se rok muzika tretira kao erotski film, sve te emisije u najvboljem slučaju se emituju u 23 časa… Opet je sve na roditeljima. Ipak, mogu ponosno da kažem da u prvim redovima na koncerzima sve više viđam klince koji znaju sve tekstove, a ja se trudim da odsviram sve što je vaspitavalo generacije, a ne samo ono što sam ja pevao.