radiobalkanfox
Danas voditeljka Tamara Raonić nekada je bila stjuardesa, sticaj okolnosti je odveo do televizije, tačnije Trećeg kanala, a onda i do „Granda“ o čemu otvoreno govori u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“.
Konkurs u JAT-u
Tamarin prvi posao je bio stjuardesa u JAT-u.
– Znate zašto je interesantno, što ja nikada nisam bila devojčica koja je maštala o tome da postane, ne znam, glumica, manekenka, balerina, stjuardesa, da će imati ovakvu venčanicu, da će imati takvo venčanje… Stvarno nisam. Mislim, nekako mi to nije bilo prioritet o kome maštam. I kad sam ja bila četvrti razred srednje škole, neko moje društvo kaže da ima konkurs u JAT-u i tako i primaju mlade i nove, pa što se ne bi prijavili i to sve. Ja kažem: „Pa da, pa to je baš lepo, ja volim da putujem, pa zašto da ne“. Dođem kući, kažem: „Ja ću da se prijavim“, moj otac zgranut. Ovako me pogleda i kaže: „Da budeš kelnerica u avionu?“. Kažem mu: „Pa nije to to“, reko: „Ja ću da putujem“. Međutim, žao mi je, na primer, što nisam imala prilike, jer opet kažem, imala sam 30 godina kada su oni umrli, kada sam ostala bez roditelja, žao mi je što nisam mogla u tim godinama koje dolaze, kada sam nekako stasala da ravnopravnije sa njima razgovaram o mnogim važnim pitanjima i za mene i da razmenjujem neke stavove, ali sad kad vratim film, čini mi se da je on u stvari i tada bio vrlo mudar. Baš zbog te preterene brige koju su oni imali za mene i kako su me čuvali i kako su me pazili, da je on rešio da me pusti, uprkos tome što se sa tim do kraja nije slagao – kaže iskreno Tamara i napominje da je sigurno brinuo, ali da joj se nije suprotstavio.
Foto: Aleksandar Krstović/Blic TV / Ringier
– Nije mi rekao: „Ne možeš, zato što ja kažem da ne možeš“, nego mi je tako malo na neki način stavio do znanja da nije baš ushićen i egzaltiran tom mojom idejom, ali me pustio – priča voditeljka Blic televizije.
Tamara je tada imala 18 godina.
– Pa to je bilo čuveno, to su novine reciklirale taj naslov, da sam se zaposlila na televiziji bez srednje škole, što naravno da nije tačno, nego sam ja jednom novinaru, kada su me pitali, ispričala kako je to bilo toliko spontano, da ja u momentu, u maju mesecu, kad sam se prijavljivala u JAT na konkurs za stjuardese, nisam imala fizički da priložim diplomu. Diploma o završenoj srednjoj školi se dobijala nakon završene profesionalne prakse tek u junu mesecu. Ja sam onda zvala tamo JAT, pitala, pa mogu ja ovo, da li biste vi ovo primili, ja ću vama doneti, evo, doneću potvrdu iz škole, mislim, samo da završim. I, mi smo tu prolazili neke razne krugove i te neke pripreme, pa školovanja, pa lekarske preglede. I to je zaista jedan divan posao za mladu osobu – priča Tamara koja je tada primljena u kompaniju.
Foto: Aleksandar Krstović/Blic TV / Ringier
Posao stjuardese je i divan i zahtevan
Ali koliko god da je posao divan Tamara kaže i da je to jedan „veoma fizički zahtevan posao“.
– Veoma, veoma fizički zahtevan posao. Sad kad ste vi mladi, kad imate 18, 20, 25 ili 30 godina, vi o tome i ne razmišljate i zato mislim da je to divan posao za mlade ljude. S druge strane, mislim da je veoma zahtevan i težak za ženu koja je majka, koja ima kod kuće i muža, i možda još jedno dete ili sasvim svejedno i jedno, dvoje, troje – kaže otvoreno Tamara.
Foto: Aleksandar Krstović/Blic TV / Ringier
Ona tada nije brinula o tome već je u svom poslu uživala, ali napominje da koliko je bilo lepo putovati i imati disciplinu koju sa sobom nosi posao stjuardese „ipak ima i situacija kada vam ne prija baš sve, ali nemate gde da odete“.
– Najdragocenije iskustvo iz tog posla mi je osećaj rada u kolektivu i discipline koja tu vlada. Ja sam inače vrlo disciplinovana osoba i lako mi je da pratim pravila koja su propisana, ako ih razumem, i ako shvatam da su tačna. Tako da je meni to nekako bilo blisko, ali taj rad u kolektivu, znate, to je jedna malo atipična sredina. Vi uđete u avion i onda letite do nekog Toronta, Montreala, Njujorka, Čikaga, desetine sati zatvoreni sa ljudima, sa putnicima i sa posadom koju niste vi birali. Znate kako, kad ste u kancelariji, pa malo možete da izađete, pa malo možete da se sklonite, pa malo… A ovde ne možete – kaže Tamara, a na pitanje šta ako je neko iritira odgovara:
– Sednem sa strane, ćutim i čekam da prođe…
Foto: Aleksandar Krstović/Blic TV / Ringier
Nije bila sklona ekscesnim situacijama.
– Ne, sačekam da prođe zato što prvo to su sve bili ljudi koji su stariji od mene, a drugo i po hijerarhiji su bili iznad mene. A to je takva vrsta posla da vi tu hijerarhiju neminovno morate da poštujete. Znači tu nema dvojbe uopšte, tako da ja tu nisam imala ni mnogo prostora da se bunim. A inače, po prirodi stvari nisam neka previše buntovna osoba i nisam neko ko veruje u galamu, u neke teške rasprave – kaže Tamara koja je doživela mnogo prijatnih situacija, ali i neke neprijatne.
„Ja sam tu u uniformi JAT-a dobila nagradu za najlepšu stjuardesu na svetu“
– Pa, bilo je mnogo prijatnih situacija. Znate, bilo je situacija sa putnicima uglavnom. Tako, bilo je raznih nekih tu situacija i anegdota, bilo je malo i nekih situacija kad malo se ljulja, malo se drma, malo se prespitujemo šta, kako, šta, ako naravno imamo puno poverenje u naše pilote koji su zaista fantastični. Ja tu stvarno nikad nisam imala neki problem i neki strah. Imala sam jednu ili dve neke neprijatne situacije koje pamtim da su tako nekako bile neka neobična demonstracija, uslovno rečeno, da kažem, moći nekih starijih i hijerarhijski, naravno, više postavljenih od mene, zbog nekih sitnica, jer vi tamo uvek imate neke brifinge, neke kontrole i nešto. Ono što pamtim da je lepo je da smo bili na takmičenju za najlepšu stjuardesu na svetu. Ja sam tu u uniformi JAT-a dobila nagradu za najlepšu stjuardesu na svetu, u uniformi onoj plavoj i ne znam da li se sećate, imali smo i onu kapu… I to je stvarno bilo jedno divno iskustvo i ceo JAT je bio na nogama i svi smo bili ushićeni i srećni – priseća se sa osmehom Tamara.
Foto: Aleksandar Krstović/Blic TV / Ringier
Posle JAT-a je otišla na Treći kanal
U to vreme baš kada je radila kao stjuardesa kako ističe profesorka „u našoj državi nažalost počinje da se događa sve i svašta“.
– Meni su se te dve stvari poklopile. Ja sam početkom 1991. tamo negde februar, mart prestala da radim u JAT-u, završio mi se ugovor i tada je već počeo raspad zemlje i nije se više toliko ni letelo. Krajem 1991. je bio konkurs na Trećem kanalu – kaže Tamara kojoj je upravo mama rekla za taj konkurs:
– Nijednog trenutka nisam, ali ni u onom malom mozgu imala ideju o tome da ću jednog dana raditi na televiziji. Niti sam išta znala o tome, niti sam znala o tome šta znači javni posao, niti sam znala kako se to radi. Nekako, ja sam u to ušla potpuno spontano, bez velike svesti o tome šta sve to dalje sa sobom nosi.
Foto: Aleksandar Krstović/Blic TV / Ringier
Na prvom radnom mestu je upoznala supruga
Tamara je na Trećem kanalu radila do 1997. dok nije rodila prvo dete.
A na prvom radnom mestu Tamara je upoznala i svoju veliku ljubav, supruga, oca njene dece.
– Ja sam svog bivšeg supruga upoznala kada sam radila u JAT-u, a on je sticajem okolnosti vezan za avio saobraćaj na drugi način zato što posluje u toj industriji i eto tako smo se upoznali, zabavljali, posle smo se i venčali, imamo dvoje dece – kaže Tamara.
Pročitajte još
Proizvod te ljubavi su i sin i ćerka.
– Sin danas ima 27 godina, ćerka ima 23. Oni su sada već odrasli ljudi, samostalni, odškolovani, rade – kaže Tamara i priznaje da je jedna topla mama koja je uvek tu za njih.
– Jesam. To je nešto čemu se zaista najviše radujem, nešto što me najviše ispunjava. Trudim se i nadam se da nisam ona dosadna mama koja stalno nešto ima da kaže, ali volim što sa svojom decom imam jedan iskren, otvoren odnos, što o svim stvarima možemo da razgovaramo i što oni znaju da uvek mogu da računaju na mene. Sa ćerkom volim puno i da putujem. Nas dve imamo ista interesovanje, volimo da obilazimo različita mesta, volimo uvek da vidimo nešto novo. Oni uvek vole da dođu kod mene kući na ručak, ja im ispunjavam želje, volim njihove prijatelje, nekada se vidim i sa njima. Tako da, mislim da smo našli jednu lepu i dobru meru i to je ono što me najviše ispunjava i zbog čega sam najsrećnija – priča Tamara.
Foto: Aleksandar Krstović/Blic TV / Ringier
Odluka da se povuče sa malih ekrana
Godine 2006. Tamara je donela odluku da se povuče sa malih ekrana i posveti porodici. Odluku da prestane da radi je, kako kaže, donosila dve godine.
– …I te neke 2006. ili 2007. sam ja njemu (Saši Popoviću) na kraju sezone rekla da ja više ne mogu, da jednostavno moram malo da stanem, da sednem jer se sve vreme u stvari nekako mi se čini da me ta tuga možda negde pojela. I onda sam u stvari prvi put sela i rekla, jao bre vidi, sad stvarno mogu kako hoću, mogu kad hoću i sa ovom decom, oni su tad još bili u osnovnoj školi – priča Tamara.
Foto: Aleksandar Krstović/Blic TV / Ringier
Sin je već sa 15 godina odlučio da ide van zemlje
Iako još u osnovnoj Tamarin sin je znao šta želi, a onda se ona susrela sa tim da mora da donse važnu odluku kada je sinovljev izbor bio u pitanju.
– A moj sin je već od prvog razreda srednje škole, tražio da se školuje u inostranstvu jer je trenirao hokej na ledu. I, njegovi drugari, njih četvorica još su rešili da idu u Austriju na jednu kanadsku hokej akademiju u kojoj je, tamo je bila konektovana na internacionalnu srednju školu, i on meni, a leti su odlazili kod tih ljudi na dvonedeljne kampove, poznavali su tu atmosferu i mi smo poznavali te ljude i kad je on, znači to je sad kraj sedmog razreda, leto, on je na kampu, vraća se i sad tako egzaltiran meni saopštava, kaže: „Znaš, mi ćemo da idemo tamo u školu i biće nas pet i mi ćemo svi ići i tako…“, ja kažem: „Čekaj, prestani, završi osmi razred, gde ćeš da ideš, bre, nemaš, bre, 15 godina, šta je s tobom?“. I ko velim ajde, nema veze, sad će prođe ceo osmi razred… Kaže: „Da mi daš pare da uplatim za ovu aplikaciju, ja sam to sve popunio“ i tada smo moj suprug i ja seli i razgovarali i bili smo dosta zabrinuti, on je mali, kako će. E sad, ja ne znam, da li je to zato što sam ja bila tako zaštićena u toj svojoj porodici i tako, ja sam rešila da kad moja deca budu stasala, ja njima neću braniti baš sve što su meni moji roditelji branili – kaže Tamara koja je zatim ispričala kakva je bila situacija kada je ona bila mlada.
Foto: Aleksandar Krstović/Blic TV / Ringier
– Kod meni u kući je uvek bilo puno dece, svi su dolazili kod mene, svi mogu da dođu kod mene, drugarice mogu da spavaju kod meni i sve može, ali ja negde da idem ne može. I ja sam onda rekla šta može, može, šta ne može, to ne može. Ali šta može, može. I tako smo mi imali, kad su mali bili, otvoren taj neki odnos, ja njih nikad tu nisam lagala. I ja onda sednem malo razmislim i razgovaram sa mojim mužem i kažem: „Znaš šta, ja bih da mi njega pustimo“, jer nisam spremna da preuzmem odgovornost da za 30 godina on dođe i kaže meni: „Znaš da si ti mene onda pustila, ja bih to i to možda sada napravio i radio“. Onda sam mnogo razgovarala i sa sinom, objašnjavala… – prisetila se voditeljka.
Kaže i da je poznavala ljude, sistem, da je znala da su odlični uslovi i da je sin na sigurnom.
– A njemu sam rekla: „Sine, idi, probaj. Sigurno će biti dana i trenutaka kada ti se nešto neće dopasti, kada ćeš možda hteti i da se vratiš. Vrata naše kuće su ti zauvek otvorena. Nemoj na prvoj stanici da odustaneš, ali ako nešto ne bude bilo kako treba, nemoj da smatraš da je poraz da se vratiš“. Međutim, to je bilo za njega jedno divno iskustvo. Oni su tamo uživali, putovali, igrali taj hokej. Stvarno im je bilo jako lepo, ali ne lezi vraže u drugom srednje on meni kaže: „Pa znaš šta, sad je meni ovo dosta, sad ja hoću da idem u Ameriku“. Pa kako sad u Ameriku, mislim, Amerika mi je ipak mnogo daleko, on je ipak mali, mlad. Kaže on meni: „Pa znaš šta, meni je to mnogo lakše, pa ja ne znam ako tamo treći srednje, četvrti srednje, onda ako fakultet“, sve on to meni tu složi, objasni, šta ću sad, ja kažem: „Dobro, ništa, ajde Amerika“ – priča Tamara i priznaje da je tada često bila na relaciji Beograd-Amerika i nastavlja:
Foto: Aleksandar Krstović/Blic TV / Ringier
– On je tamo bio u srednjoj školi dve godine, posle toga četiri godine na fakultetu. Sve vreme je igrao hokej, bio je presrećan, ima neka divna prijateljstva iz tog vremena. On je diplomirao kada je počela korona, pošto je studirao baš u Njujork sitiju, gde je bila jako teška situacija sa koronom. Prvo oni su od njih tražili da napuste kampus i da svi odu svojim kućama, a pravo da vam kažem, u ono vreme korone na početku meni se nije baš žurilo da ga vratim. On je završio finansije i imao je lepu praksu u jednoj firmi i mislim da bi imao mogućnosti da tamo ostane par godina, što mislim da ne bi bilo loše za njega, ali sticajem okolnosti takvo je bilo vreme. On se vratio, počeo ovde da radi, sada se već odselio, živi sam, radi, zadovoljan je.
Foto: Aleksandar Krstović/Blic TV / Ringier
„Nikada sreću ne možemo naći van sebe“
Tamara se nakon 30 godina braka razvela, ali je kako ističe profesorka „na drugim primerima je pokazala koliko je važno kad gubite nešto što vam je drago, u šta verujete, tražite neke nove izvore i života i radosti i putokaze kojima će se prosto inicirati nešto što je mera vaše duše, da je to jako bitno“.
– Ja mislim da je to najbitnije zato što sreća jedne osobe mislim da zavisi isključivo i samo od te osobe, od nas samih. Nikada sreću ne možemo naći van sebe. Možemo naći stvari koje nas usrećuju, možemo naći ljude koji nam pomažu da se osećamo bolje u čijem društvu uživamo i da ne nabrajem sada, ali intimnu, iskrenu, unutrašnju, elementarnu sreću možemo samo sami za sebe da stvorimo – zaključila je Tamara.
O saradnji sa Sašom Popovićem koji je nedavno preminuo Tamara se takođe prisetila u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ koju možete gledati ponedeljkom u 22 sata samo na Blic televiziji na kanalu 117.
Foto: Ringier
Blic
Dodaj komentar