Dokaz sam da se može pošteno, a bilo bi lakše da sam odgovorila na udvaranja onih sa prve linije šou-biznisa

Oni koji je poznaju kažu da je najveći radnik kog znaju, a to je jasno i svima onima koji je godinama prate i svedoče svemu što radi i stvara kada je reč o muzici, vizuelnom identitetu, ali i generalnom poimanju šou-biznisa.

Koliko joj je 2024. bila blistava, na toliko je i prepreka naišla, ali je upornošću i istrajnošću uspela da ih reši. Tako je godinu privela kraju zadovoljna i spokojna, svesna da je dala svoj maksimum, pa je sa pozitivnom energijom i zakoračila u 2025. godinu, u kojoj će zasigurno realizovati sve što je, delimično, već i zacrtala.

Muzička zvezda Milica Pavlović je na ispraćaju stare, a na početku nove godine, u ekskluzivnom razgovoru za Telegraf govorila o svemu kroz šta je prošla u 2024. godini, dotakli smo se i njenih početaka, porodice, nedostajanja, izazova na koje je nailazila, minusa u kojem se nalazi, ali smo razgovor počeli onim što je, profesionalno, najaktuelnije, a to su dve obrade kojima je na samom kraju godine obradovala svoju publiku.

– Godina za nama mi je stvarno bila posebna, što zbog toga što sam izbacila EP „Milijarda“, što zbog cele koncertne turneje, što zbog dve nove obrade, a i zbog toga što sam obradila nešto što u izvornoj verziji pevaju muškarci, a čini mi se da sam donela u nekom totalno drugačijem maniru, kao žena. Što se tiče pesme „Žena“ koju pevam sa mojim dragim kolegom Nebojšom Vojvodićem, ona je totalno poprimila jednu notu romantizma, lepršava je, prava pop pesma; a što se tiče „Talasne dužine“, još je jača energija, još jači drajv… Naravno da je tome doprineo i Futa koji je svirao gitare na toj pesmi i pevao mi prateće vokale, pa sam i počastvovana, mogu slobodno da kažem.

• Kakvo ti je iskustvo sa Futom? Velika je čast da neko kao on na taj način učestvuje u projektu.

– Fenomenalno! Vrlo je sličan meni, predan je, jasan je, zna šta želi i kad se dogovorimo to i očekuje. Ista sam takva u poslu, tu smo se prepoznali i mislim da je samim tim zbog toga tako i odgovorio mom doprinosu, time što je i on poželeo da da dodatni, da odsvira gitare i otpeva prateće vokale. Prepustio mi je odabir tog njihovog kataloga, ili, prevedeno, tog muzičkog blaga koje je ostalo od tog tandema Marina i Futa. Zaista, da se ponovi nešto takvo opet, mnogo godina će proći i pitanje je veliko da li će se tako nešto više i desiti, da li je to moguće. Nisam znala šta pre da odaberem…

– Ono što sam znala jeste da ne želim da uzmem pesme koje su i sada jako popularne i poznate. Želela sam da uzmem pesme koje su bile popularne, pa su malo utihnule, nisu se zadržale u tom piku. Od toga sam krenula. Energetski sam znala da će mi „Talasna dužina“ leći, dok za ovu drugu baladu koju u izvornoj verziji peva Roki, znala sam da mogu da je pretvorim u odličnu pop, klavirsku pesmu, samo mi nije bilo jasno kako ću jer sve vreme on peva direktno ženi. Pitala sam Futu da li mi prepušta stvari, rekao je da, otišla sam kod Ljiljane Jorgovanović, a ona i Marina su toliko toga napisale zajedno da mislim da je ona Futi kao član porodice, pa je znao da ne može ništa da zezne, već samo da doprinese. Ispravile smo par reči da bih ja pevala muškarcu, a on meni, pa sam rekla Futi da to mora da pređe u duet. Pozvala sam Nebojšu i tako se sve desilo.

• Misliš li da si više iznenadila publiku obradama? Nakon toliko tvojih hitova da li se pitaju šta će tebi sada obrade?

– Ovo je Futin projekat, nije moj, tako da nisam ja pozvala Futu i poželela nešto da obradim, već je on pozvao mene. Apsolutno, fonogrami i sve ostaje u njegovom vlasništvu, a ja sam ovde samo da oživim pesme. Ako uspemo da ih oživimo i približimo mlađoj publici, ja ću biti srećna. Sem toga da mi je čast i zadovoljstvo i mnogo lepo dok izvodim te pesme, lepo mi je bilo i da stvaramo nove verzije, to je to.

• Kada zatvoriš oči na koga te podsetile stihovi iz pesme „Žena“, „nek se vrati lice njeno, lice njeno neljubljeno…“?

– Svakoga će podsetiti na neku ljubav, najjaču koju su doživeli, a mene podseća na baku i deku, a možda više na baku. Volela bih sada to lice njeno da izljubim za ove praznike… Ja bih, možda, sada to najviše volela.

• Uvek kada pričamo o tebi i emocijama, najjači utisak su uvek baka i deka. Nikada prva asocijacija nije bila „Milica, emocija, muškarac“. Uvek su baka i deka.

– Da… Izgleda da ta devojčica još uvek čuči u meni i nikako da poraste. A, i kada poraste, toliko toga dobrog su to dvoje ljudi meni dali, da ću ih ja doživotno pominjati. Kada bude došla ta muška figura, ako dođe, možda se nikad i ne pojavi taj neki čovek, on će samo dati neku novu ljubav, ali ovu ljubav ne treba dirati. Ova ljubav je kod mene za sada najjača. Ne znači da neće biti jaka i od muškarca i deteta jednog dana, daće Bog, ali za sada je ovo nešto najjače što sam doživela, tu ljubav sa njima.

• Kada su praznici emocije su nekako uvek pojačane i pretpostavljam da ti u ovom periodu godine najviše fale, ako uopšte to može da se meri.

– Najviše mi fale kada se dese uspesi gde sam navikla da se sa njima čujem. Da deda pita: „Koliko je bilo ljudi? Kako je bilo? Kako je bilo u Sarajevu? Kako je bilo u Crnoj Gori?“… Mogu da zamislim šta bi danas bilo, moj deda bi posle svakog koncerta na turneji „Lav“ sedeo ispred prodavnice i častio sve koji naiđu! Kako je njegova unuka iz tog mesta, koja je prolazila tom ulicom, sad je tamo negde i ona peva i zabavlja ljude. Nekako, nisam još doživela da me neko gleda tim očima i da je ponosan na mene, a pun nesebične ljubavi ka meni. Možda je to i odgovor na to zašto ja stalno pričam o velikoj ljubavi sa njima.

Devojčice obično u očevima vide tu figuru muškarca kakvog sutra biraju i za sebe. Da li je u tvom slučaju to više bio deka ili tata?

– Recimo da sam se u životu više trudila i i dan danas se više osvrćem na emocije između bake i deke, nego na roditelje koji su razvedeni. Ja i dalje verujem da je moguće ostati u jednom braku, uz dosta kompromisa, dosta ljubavi, dosta odricanja, da kada se posvađate nikada posvađani ne odete u krevet. Ja sam takav primer imala ispred sebe. Deka je imao osam razreda osnovne škole, baka ni dan škole, a mogli su, ako mene pitate, na nekom fakultetu da predaju neki predmet koji bi se zvao „Život“. Najbolje bi ga predavali od svih.

• Kako si bila na kraju 2024. godine, kada si rezimirala sve što se izdešavalo?

– Odlično, naročito zato što sam bukirala kartu za Tajland! (smeh) Tu ću biti sama, posle idem do Švice sa drugaricama, pa u Bunibrod.

– Niko mi ne veruje. Menadžer mi je rekao: „Aha, opet ideš ono tvoje „idem sama“…“ Kažem mu: „Marko, ajde da me pita neko drugi, nego me ti pitaš!“ (smeh)

• Šta ćeš da radiš sama na takvoj destinaciji?

– Da uživam! (smeh) Da jedem… da popijem… čitam neke lepe knjige, slušam muziku, da smaram Ljiljanu Jorgovanović da mi završi tu neku baladu koju je počela… (smeh) Ali, tako je nastala i pesma „Praštaj“, tako da, ako završi tekst kako je krenula, neka bude da imamo „Praštaj 2“. Da prizovemo! (smeh) Ma ja zaista uživam tih deset dana kada sam sama.

• Jesi li se previše navikla na tu samoću?

– Pa ne, u toku godine ja sam uvek okružena ljudima. Imam veliki krug prijatelja, druželjubiva sam, komunikativna… Od tolike količine ljudi i razmene energije potrebno mi je da se izmestim, prvih 5-6 dana sigurno ne radim ništa, e posle ta 4 dana me uhvati pa krenem da zovem Ljilju, verovatno ću zvati da pitam dokle su stigli sa pripremama za koncert u Skoplju 14. Februara… Kreativno, ispunjeno, ali uz talase, neki dobar proseko i slatkiše… može! (smeh)

Kakva ti je bila 2024.? Porediš li nju sa prethodnom, pa da li onda meriš koja je bila bolja, uspešnija?

– Ako treba da izdvojim jedan utisak, dvoumim se da li je to koncertna turneja ili EP „Milijarda“. Zaista, obeležiti milijardu pregleda na Jutjubu, onako, ozbiljna je stvar i ludačka je cifra. Veliko je dostignuće ljudi koji slušaju moju muziku, pa i moje, naše zajedničko. Tako da bih možda to stavila na prvo mesto, pa onda koncertnu turneju. Ne osvrćem se da gledam šta je bilo, naučila sam da to što je bilo ne možeš da ispraviš. Trudiš se svakog dana da daš maksimum, koračaš i kad si završio gledaš šta bi mogao sledeće. I, ono najbitnije, takmičiti se sa samim sobom. Nikako ni levo ni desno. Šta radi onaj desno, onaj levo, ne treba da te interesuje. Ti gradiš svoju kuću. Ne znači da je gore onome čija je kuća u ruševinama, možda će on u narednoj da podigne tako neku lepu zgradu gde ne možeš pogledom da dosegneš do vrha. Ja gradim svoju kućicu, gledam kakve su mi stepenice, kakvi su mi prozori… Ja ni ne želim da imam zgradu od 70 spratova, nikada nisam ni želela. Čovek mora da prepozna svoju i želju svoje publike i da u tome ispravno korača. Nikako da te povuče neki tuđi sjaj, ili da se ti osiliš tako što vidiš da nekome malo lošije ide. Nikako! Gledaš svoju putanju, ovome pomogneš, ovome čestitaš, a ti ideš svojim putem. A jako je teško.

• Sve što si rekla zvuči tako lagano, a nije. Ne verujem da si baš u svakom momentu bila takva.

– Ne… Uči se vremenom.

• Da li je bilo momenata kada si bila nezadovoljna, pogledala nekog drugog, ili kada si možda poletela?

– Sad kad me pitaš, evo šta mi je prvo došlo kao misao. Bilo je momenata kad ti znaš gde si krenuo, ali si okružen ljudima koji su mnogo duže u tom poslu i sad te oni ubeđuju da treba da se ide putem kojim ide većina, ili da treba da se ide po nekom modelu rada i pesama velikih zvezda koje su uspele na taj način. Sad, ubeđuju te ili da kopiraš ili da ideš gde idu i svi, u tom momentu šta prolazi, a ti nećeš.

– „Snimaj rumbe.“ Tad su bile aktuelne recimo „Tri čaše“ od Milice Todorović, „Poplava“ Aca Pejovića… Pričali su „snimaj rumbu, neki narodski tekst, nemoj mi ovo tvoje „Selfi“, „Demantujem“, „Senjorita“… Gde ćeš latino ritam?!“ A ja, sad sam imala latino, pa bih elektroniku, pa bih na grčku… Onda, na primer, za Fivosa, to nikad neću zaboraviti. Ja odlazim kod Popovića i govorim mu da će Fivos doći, da planira da izbacujem album za par meseci, a on kaže: „Nema šanse!“. Ja pitam: „Šta nema šanse?“, a on će: „Fivos da ti dođe u Beograd?! Nema šanse. To i ako dođe, biće da se uveri da si dobra ženska! On da dođe da vi stvarate? Pa on nije hteo nikad da dođe u Beograd. Evo, pitaj Marinu!“ Ja onako sedim… Čovek mi poslao pasoš da mu uzmem kartu. Sad, ti izađeš iz kancelarije i pomisliš: „Bože, da li sam luda…“ Imala sam utisak da svi misle da sam luda. Niko me nije shvatao za ozbiljno.

– Ja u kupatilu, ona bela rolka iz spota, stavljam maskaru i pišem vozaču: „Da li je sleteo? Ako nije nema veze, vrati se.“ Nema vozača, kad stiže poruka: „Sleteo je, u kolima smo, na putu do studija.“ Ja odmah pišem Marini da krene u studio, da je stigao. (smeh) Ni ona čak nije verovala da će doći. E, tu znaju pevači da posustanu, kad im ne veruju. I za pesmu, nekad je ne prepozna publika odmah, ali je prepozna posle šest meseci. Moj savet svim pevačima je – moraš ti pevati svoju pesmu, ako je ti ne pevaš ko će? Ako nije prošla na prvu, proći će.

• Koliko je bilo lepih stvari u 2024. toliko je bilo i problema i iskoristiću sad nešto iz privatnog razgovora, kada si mi rekla da ljudi misle da neke stvari namerno radiš zarad pažnje, a zapravo te sve samo tako zadesi.

– Neverovatno zvuči… Našalila sam se sa svojim menadžmentom, čoveče, neko u turneji uradi 30, 50 konerata i ne desi mu se problem, a ja ih imam 7 i uvek problem. Tek sam 4 odradila, a za toliko stresa ja nisam čula kod bilo koga. Onda on meni kaže: „Znam, ali ti kad radiš koncert krenu dva autobusa iz Beograda, a mogu da ti nabrojim još jednog, nisam siguran za dva izvođača, da sa tolikom ekipom kreću.“ Ne možeš sve te sektore tako lako da zatvoriš. Misliš zatvorio si muzički, sačeka te, kao mene u Banjaluci, da ti pošalju pismo „Ne možete da održite koncert“, pet dana pre koncerta, podignut parket, renoviranje u toku, a u tom momentu prodato skoro 6.000 karata. A, u tom momentu si već pomerio koncert u Rijeci, zbog svega što se izdešavalo ovde, ove ogromne tragedije u Novom Sadu… Kako da pevaš, a tih dana ljudi sahranjuju svoje najmilije, a ja treba da izađem na koncert i pevam? Jednostavno ne ide i ja se nisam osećala dobro. Ne bih bila u miru, ne bih mogla iskreno da se smejem i da nastupam.

– E, sad, kako ja da objasnim nekome da se u Banjaluci nešto renovira i da ne mogu da održim koncert, a ovamo sam, samo nedelju dana ranije pomerila Rijeku… Ljudi bi rekli: „Pa ona ne može da proda.“ Kome ja da objasnim? Znala sam da moram da ga održim. I onda muka, kako? Izmesti koncert, druga tehnika, uzmi autobuse, ti ne znaš da li će doći ti ljudi koji su kupili karte, pa uzmeš halu koja je veća za hiljadu i po ljudi… Razmišljala sam i šta će klinci koji možda imaju probnu vozačku, što je do 23h, kako će oni doći iz Banjaluke do Laktaša?

• I ti misliš o svim tim stvarima?

– Ja o svemu mislim. Veruj mi. Ja sam opsednuta svime, a svi su se s godinama već navikli na moje stečeno znanje, možda nije trebalo toliko da učim o ovom poslu, i onda kad dođe neki problem ili kad treba da se reaguje kako nešto rešiti i promeniti, znaju da sam ja ta glava koja može u momentu da smisli, ili zna koji kabal ide s kojim, ili kako da rešimo problem zvani loše tribine iza led ekrana… Ja sam taj lik i ljudi se oslanjaju na mene. Ti ljudi ginu za mene, ali znaju da sam ja deo tog rešenja.

• Kako bi sada opisala stanje na estradi? Svašta se izdešavalo u poslednjih godinu dana, a računaću i tvoj koncert u Areni jer je evo nešto više od godine otkako se desio. Čini se da su fan baze od vas nekoliko za koje smatraju da ste u vrhu, postale mnogo agresivnije, kao da se vode tihi ratovi između fanova.

– Nikada mi ovakvo pitanje neko nije postavio, a dobro znam da, naročito na toj „X“ mreži, se dosta vidi to neko stanje koje si sad opisala. Sad bih se vratila na taj primer, slikovit, onih kuća i zgrada… Prvo mi je drago da je, kao i prošla godina, ovo godina žena. Muškarce ne vidim na vidiku, sem Saleta Matića koji stalno ima neke turneje i stalno puni koncerte, i Merlina, Čole, i tog nekog samog vrha, žene su apsolutno dominantne već dve godine zaredom. Pokazalo se da smo ozbiljni borci, svaka na svoj način, i svaka bira oružje kako se bori u ovoj priči. Ja nekad kažem sebi: „A što kukaš? Sama si birala da budeš samostalna u svemu ovome. Što i ti nisi mogla da nađeš nekog muža, dečka, ide s tobom, pomaže ti…“ Bilo mi je divno kad su mi rekli: „Jao, znaš koliko je divan dečko Tanje Savić, koliko se trudi, pomaže joj…“ Ja kažem kako je to lepo i hoću da izgovorim „A ja to moram sama“, a onda kažem sebi: „Pa jesam li birala da na ovaj način vodim karijeru?“ Birala sam da mi je teže. Ali, ja jesam primer toga da može da se kaže publici „Evo, možete sami. Možete kvalitetom i poštenim radom. Možete kao samostalna žena u 21. veku u muzičkoj industriji gde se uglavnom vezuju te priče da moraš ovako ili onako“. Ne, možeš, ali moraš da uđeš u koštac sa svim tim stvarima. Ja sam posle svakog koncerta u minusu ali sam ušla u koštac sa tim, jer hoću 7 koncerata koji vrede možda kao nečijih 50 ili 100. Možda je tih 7 moglo da se razvodnji na 15, ali nema potrebe. Ja hoću 7, ali kako ja mislim da treba da se rade. Svakog sačeka ono što mu je suđeno i što mu je dato. Ako ovo radiš zbog nekih drugih interesa, a ne iz ljubavi, publika to prepozna.

• Čini se da si navela najbanalniji primer, jer je sve to kada si u vrhu mnogo surovije, a ljudi ne znaju kroz šta se prolazi, pogotovo kada si sam.

– Ja o tome mogu da ti pričam do jutra. Da ja kada pokucam na neka vrata, za mene su zatvorena, a za mnoge su otvorena samo zato što imaju te kontakte, u nekim su grupacijama, da li u menadžmentu, PR-u, da li zato što suprug ima kontakte preko porodice, da li je muž taj kome će zbog poslovnih stvari mnogi izaći u susret… Ti biraš na kraju dana. Ja sam birala ovaj način, a verujte mi da bi mi mnogo lakše bilo da sam odgovorila na udvaranja mnogih, sa prve linije muškraca u šou-biznisu. Ali, ja se ne kajem, jer mislim da sa tim ljudima ne bih izdržala nitri meseca.

• I, u kolikom si minusu na kraju 2024.?

– Knjigovođa mi je rekla da će to biti možda prva godina gde će javni podatak biti ozbiljan minus Milice Pavlović. (smeh) Ali, ne plaši me taj minus. Kad mi je zafalilo novca uzela sam od svojih prijatelja koji su uz mene 15 godina. Ono što me najviše raduje je kad mi kažu: „Koliko? Koliko treba?“ Ja kažem : „Hajde molim te da potpišemo papir do kog roka da ti vratim…“ Ma, kakvi! „Ti si najveći radnik kog znam, znam da nećeš spavati dok ne vratiš“, to mi kaže. Tako da, to je ono što me u celom ovom ludilu čini srećnom, što ti ljudi veruju, a prvo što vezuju za tebe je tvoj rad. Dokle god ja imam dve ruke, deset prstiju, ne plaši me nijedan minus. Ja ću da zaradim i opet ću da uložim i opet idemo u krug.

• Šta spremaš za 2025.? Čekaju te još tri koncerta.

– Da, 14. februara Skoplje, zatim 8. mart Sarajevo i 15. mart Rijeka. Čeka me novi album, krenula sam da radim na njemu.

• Autori? Otkrivaš ili ne?

– Ostajem verna Ljiljani Jorgovanović, zatim Vlada Uzelac, Fivos i Deki Kostić. Deki mi je obećao da, ne da nemam potrebu da brinem, nego da uopšte ne razmišljam o novim pesmama iz njegove kuhinje, nego da ćemo nastaviti tamo gde smo krenuli sa pesmom „Provereno“. Što se tiče Vlade, on je od pesme „Senjorita“ u mojoj diskografiji, Ljiljana je neko ko je uz Marinu krenuo sa mnom da radi, a onda je i ostala. Nisam uslovljena rokovima, nek se završi turneja, album će izaći. Ne želim da sam u rokovima, želim da uspešno završim turneju i želim da muzički zvučim jako drugačije. Želim da izazovem sebe, da izađem iz okvira onoga do sada što je publika mogla da čuje. Hoću potpuno da se izmestim, jer to je lepota muzike i mogućnost da ostavimo trag u muzici.

• Nova turneja, sa više koncerata, a ne samo 7?

– Baš pričam sa Bokijem Živanovićem, koji mi je desna ruka na ovoj turneji… Bila sam ubeđena da je Jelena Rozga imala više od 7 koncerata na svojoj turneji, a i ona je imala 7. Tu sam se smirila, jer sam možda, negde, malo krivila sebe što i dan danas u inboksu čitam gde je Podgorica, još neki grad u Hrvatskoj, gde je Ljubljana… Tri puta smo sastančili sa ljudima iz Beča, da i tamo održimo veliki koncert, ali nemoguće je. Jednostavno, nemoguće je kada je visoka produkcija u pitanju. U Skoplju će biti zaista spektakularno, ali mi moramo pola opreme da dovozimo iz Beograda, a nešto čak i iz Italije, neki motor za led ekrane.

• Negde osećam kao obavezu da te pitam, jer fanovi to stalno pominju… Evrovizija? Da ili ne?

– Čitam i ja te komentare i počeću opet loše da se osećam! (smeh) Ja bih ih zamolila da to više ne pominju, sem ako nemaju želju da me vide sa prosjačkim štapom na ulici. (smeh) Kako moje apetite zadovoljiti i to kako ja vidim tu scenu?

• Ali sigurno razmišljaš o tome…

– Padne mi na pamet. Ali, vidiš, ja jesam ambiciozna, ali što se tiče Evrovizije nikad nisam imala tu ambiciju. Više je to želja fanova i Saše Popovića još sa pesmom „Pakleni plan“, negoli moja, kao, samoinicijativna.

• Koje su ti novogodišnje želje, za sebe i druge, a da nije kliše? (smeh)

– Moramo da krenemo od toga, ljubav i zdravlje, i pomalo sreće svima! Želim nam svima da uvek imamo topao zagrljaj sa druge strane, koji će nas dočekati kada nam je najteže.

(Telegraf.rs)