Doktor B. J. Miler, poznat po radu s terminalno bolesnim pacijentima, otkrio je da se u trenucima neposredno nakon nečije smrti u vazduhu oseća specifična prisutnost, koju ni sam ne može da objasni, ali tvrdi da je istinski opipljiva.
Dr B. J. Miler poznat je kao lekar koji je svoj život posvetio brizi o terminalno bolesnim pacijentima u domu za stare u San Francisku. Njegova predanost ovom izuzetno zahtevnom, ali humanom pozivu, svrstava ga među istinske heroje savremene medicine.
Godine 1990, dok je još bio student, Miler je doživeo nesreću koja mu je zauvek promenila život. U tom incidentu izgubio je tri uda, ali, kako sam kaže, na čudesan način preživeo. Nakon traumatičnog iskustva, počeo je da koristi proteze koje su mu omogućile povratak u svakodnevni život. Jednom prilikom podelio je svoje sećanje na taj period.
Suočio se sa mentalnim padom
– Tri meseca nakon nesreće proveo sam na odeljenju za opekotine. Sećam se osećaja potpune praznine i beznađa. Jednog dana, jedna medicinska sestra, s kojom sam razvio poseban odnos, ušla je u moju sobu i prodrmala me svojim rečima. Rekla mi je da je umorna od mog stava kao da se svet srušio. Njene reči su me pogodile i rasplakale. Taj trenutak bio je oslobađajući. Shvatio sam koliko je moćno kada neko brine o vama i pomaže vam da se suočite sa stvarnošću – ispričao je Miler.
Ovo iskustvo podstaklo ga je da postane lekar i posveti svoj život pružanju podrške ljudima koji prolaze kroz slične izazove. Njegova lična borba s traumom dala mu je jedinstvenu sposobnost da razume i saoseća s pacijentima koji se suočavaju s patnjom, prenosi „BrainLife“
– Često sam bio uz pacijente u njihovim poslednjim trenucima. Osećaj prisustva smrti je nešto opipljivo. Ne mogu sa sigurnošću da objasnim šta je to, ali oseća se u vazduhu. Možda je to samo u mojoj glavi, a možda je nešto više od toga. To je tema o kojoj se teško govori, ali je istinski prisutna – rekao je Miler, opisujući svoja iskustva.
Istakao je i koliko je učenje od drugih važno u njegovom radu.
– Briga je dvosmerna. Kada sam bio u bolnici, osećao sam se kao teret za svoju porodicu, prijatelje i medicinsko osoblje. Tek kasnije sam shvatio da su mi prijatelji bili zahvalni što su mogli da mi pomognu. Medicinske sestre su mi rekle da su naučile nešto novo od mene svaki dan. Rekle su da su zbog mene drugačije grlile svoju decu kada bi se vratile kući. Shvatanje da kao pacijent možete nešto dati zauzvrat bilo je iznenađujuće. Tuga je proces koji traje za sve – objasnio je.
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama: Facebook,
Instagram,
Youtube,
Pridružite se i saznajte prvi najnovije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti na:
Dodaj komentar