Enis Bešlagić održao je konferenciju za medije povodom svoje predstave „Da sam ja neko“

Poznati bosansko-hercegovački glumacEnis Bešlagić održao je konferenciju za medije povodom svoje predstave „Da sam ja neko“ koju će u Beogradu premijerno odigrati u „MTS Dvorani“ 9. oktobra od 20 časova.

Osmog oktobra glumac će odigrati predstavu u Zagrebu, petu po redu, 9. oktobra u Beogradu, a 10. u Sarajevu, desetu po redu.  Želeo je da napravi srce od ova tri grada koji su njemu najbitniji, a Beograd naziva „hramom kulture“.

 Na beogradskoj premijeri očekuje dosta svojih kolega. U predstavi nema psovki, vređanja i viceva, a od publike ima velika očekivanja jer zna da i publika od njega očekuje mnogo, što će joj i pružiti. Glumac je dodao da mu je muzika mnogo pomogla da ga ljudi upoznaju kroz saradnju sa Željkom Joskimovićem, Crvenom Jabukom i Halidom Bešlićem i da je teško bilo probiti se u posleratnom periodu. Ljudi su prepoznali da nema jedno srce za ljubav, a drugo za mržnju i to je suština njega kao ličnosti, a ne samo parola. Smatra da je njegova uloga da bude most među ljudima.

Napravili ste pravu eks-Ju turneju s novom predstavom “Da sam ja neko”, za kratko vreme obišli ste Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Sloveniju, pa i severnije do Austrije, Švajcarske i Nemačke, a sada ste konačno kod nas u Beogradu. Da li ste zadovoljni dosadašnjim reakcijama publike?

Jesam zadovoljan, međutim treba vremena da se medijski “digneš”, a kada ljudi pogledaju jednu, dve predstave onda to ide samo po sebi. Jednostavno ova predstava je takva, ona se voli, jer ono što sam ja za sve ovo vreme video među ljudima koji su došli da je pogledaju je pravi rolerkoster emocija. Ljudi se i smeju i plaču u isto vreme, kada vidim da su tužni ja ih nasmejem, a kada su previše nasmejani malo ih spustim. Međutim, i moj život je takav, u jednom danu mogu imati deset raspoloženja, kao i svi mi verovatno, a takava je i predstava – životna.

Trudili ste se da mostove među ljudima na ovim prostorima kroz umetnost gradite i ranijih godina, a jednom prilikom ste izjavili da smo teren prepustili budalama i da mržnja mora da prestane. Da li je, između ostalog, to tema i ove predstave?

Jeste, ona se dotiče i toga, ja pozivam ljude da ne budemo odmaralište za budale već da se ohrabrimo u pokazivanju ljubavi. Prestali smo da verujemo da ljubav može biti naše oružje kojim ćemo osvojiti svet, a ne puškama i ratovima. Koliko god da se trudimo da se ogradimo, mi smo stanovnici ove planete i vrlo utičemo na okolinu i na sve što se dešava. Ne mogu ja da zapalim nešto, na primer, u svom Tešnju i da to ode u atmosferu, a da kažem da me je baš briga jer sam vatru zapalio na svom imanju. Moramo da mislimo jedni o drugima jer za sve na ovom svetu ima dovoljno mesta. Mislim da je najveći problem taj što previše prostora dajemo kapirtalu i robujemo parama.

Nedavno je bila balkanska premijera filma “Megdan”, u kom glumite jednu od glavnih uloga, na Sarajevo film festivalu, a 24. septembra očekuje nas beogradska premijera u “Sava centru”. Kakvo je vaše iskustvo sa snimanja, i kakav ste utisak stekli o saradnji sa Aleksom Balaševićem i vašim kolegama?

Aleksi Balaševiću je ovo prvi scenario koji je meni bio vrlo zanimljiv, a pored njega tu je i režiser Todor Čapkanov iz Bugarske koji je zaista napravio čudo svojim načinom snimanja. On je radio i film “Bojka”, pa je imao iskustva sa borilačkim filmovima. U “Megdanu” ja igram jednog menadžera koji je vrlo inspirativan i zaista je lik koji se voli. Iskustvo sa snimanja je predivno, bilo je mnogo entuzijazma i lepe energije. Ono što je najvažnije, u filmu nema agresije, mislim da čak nema ni psovki i vređanja. Drago mi je što smo napravili priču u kojoj u prvom planu nisu sila i agresija, već prave vrednosti kao što je prijateljstvo. Drago mi je što je ovo jedan film koji je pun borbi, a promoviše sportski duh bez nasilja.

Vaš kolega Viktor Savić je u šaljivom tonu rekao da nije mogao da dođe do reči od vas tokom snimanja, kako to komentarišete?

Tako je (smeh). I ne može da dođe zato što je sporiji. Kada smo snimali scene on kaže meni “Pa čekaj”, a ja mu na to odgovorim “Ali to je život, upadamo jedni drugima u reč, ne čekam da ti završiš, pa da ja kažem svoju repliku”. Međutim, mislim da su to dve škole, beogradska i sarajevska. On je meni takođe upadao u reč, pa bih mu ja rekao “Nemoj me prekidati dok ti upadam u reč”. Taj odnos koji smo mi izgradili snimajući film je zaista poseban, i Viktor je dobio potvrdu toga kada je bio na svetskoj premijeri u Napulju na festivalu gde su mu rekli da je ovo jedan od najboljih filmskih odnosa jednog menadžera i borca, a na tom odnosu smo i izgradili film.

Zapaženu ulogu imali ste u kultnom filmu “Ivkova slava”. Jednom prilikom ste ispričali anedotu koja se dogodila iza scene kada ste ugledali Voju Brajovića i pokojnog Dragana Nikolića i rekli da vam je mnogo značilo to što su vam se obratili kao svom kolegi.

Tačno, to što sam stajao u garderobi sa njima u gaćama gledajući ispred sebe Prleta i Tihog iz serije “Otpisani” na kojoj sam odrastao, a oni me oni pitaju “Kolega, šta ima u Sarajevu?”, je bila ogromna čast, imao sam priliku da budem deo vremena i prostora u kom su oni. Samo druženje na tom projektu je bilo fenomenalno, ne znam da li će se ta plejada glumaca ikada više okupiti, ne samo zbog onih koji više nisu sa nama, već jer svako ima svoje projekte i svako je otišao na svoju stranu.

Snimanje “Ivkove slave” bilo mi je jedno od najlepših iskustava i zato me obuzimaju posebne emocije kada sam u Beogradu. Zaista se ovde, što se mog posla i struke tiče, osećam kao svoj na svome. Na toj beogradskoj glumačkoj školi, tom nastavnom planu i programu, je osnovana Akademija scenskih umetnosti u Sarajevu, pa je možda i to razlog naše tako velike sličnosti u glumačkom pogledu. Bosansko-hercegovački glumci daju dušu ulogama, možda nisu u potpunosti tehnički tačni ali sigurno donose dušu, pa i ja kao takav donosim ovde svoj pozitivan i vedar duh.

Postoji tvrdnja koja kaže da ćemo znati da su međusobna zavađenost i mržnja na ovim prostorima nestali onda kada neko iz bivših eks-Ju republika svrati u Beograd i pomisli “ovo je nekada bio i moj glavni grad”. Da li mislite da to ima smisla, da je vreme da prošlost konačno ostavimo iza sebe i da budale odu?

Granice su nebitne, one mogu biti bitne samo kada je u pitanju pozitivni rivalitet i duh kada, na primer, navijamo dok igraju reprezentacije. Naša deca odlaze u Evropu gde nema granica. Kada odete u Beč vidite kako naši ljudi iz cele bivše Jugoslavije tamo žive u slozi, druže se, zabavljaju, poslovno sarađuju jer žive u jednom uređenom sistemu. Međutim, kada se vrate ovde, ponovo ulaze u matricu mržnje. Moguće da je jedan od razloga i to što tamo žive Austrijanci koji nisu naši, pa kada neko priča naš jezik on je i naš čovek. Zato ja najviše volim kada me ljudi nazivaju “našim glumcem”, i to je moja životna pobeda. Gde god da dođem, u Srbiju, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Sloveniju, ljudi kažu “on je naš glumac”, a meni to jako imponuje.

Da li imate nove projekte u planu, pored predstave “Da sam ja neko”?

Neko vreme će “Da sam ja neko” biti u fokusu, igramo je često i u dijaspori i izuzetno je tražena, ljudi se osećaju opušteno i lepo dok je gledaju. Pripremiću još jednu predstavu ovakvog tipa, za narod i veselje jer smatram da je potrebno više takvih projekata. Svuda je neka briga, briga za standard, briga za život, briga za sve, a propuštamo priliku da se smejemo, šalimo i ne osuđujemo jedni druge.