Flora Sands borila se u srpskoj vojsci tokom Velikog rata

Flora Sends je rođena je u malom mestu Neder Popiton u Jorkširu 1876. godine. Bila je školovana, a pored toga u mladosti je učila da jaše, puca iz vatrenog oružja i vozi automobil. Imala je 38 godina kada je izbio Prvi svetski rat i odmah se prijavila za medicinsku sestru u britanskoj vojsci.

Bio je kraj 1914. i širom Evrope počeli su da se organizuju grupe medicinskih sestara i doktora da krenu put Srbije. Flora je u tome videla svoju šansu. Prijavila se i postala deo Anglo-američke jedinice koji je odmah krenuo za Balkanu.

Sve do konačnog sloma Srbije u jesen 1915. i povlačenja preko Albanije Flora je radila kao medicinska sestra u ratnim bolnicama širom Srbije uključujući i u Valjevo, “gradu bolnici” tokom strašne epidemije tifusa. Kratke boravke u Engleskoj koristila je za prikupljanje pomoći Srbije, pre svega medicinskog materijala.

A onda je stigla naredba o povlačenju. Flora je odbila naređenje da ode sa medicinskim osobljem u Solun. Umesto toga želela je da do kraja ostane sa vojskom. Jedini način za to bio je da se prijavi u redove vojske što je i učinila.

Jedino čega se Flora bojala bilo je da ne bude teret vojsci i kao takav im oteža povlačenje preko Albanije. Oficir srpske vojske Miloš Vasić rekao joj je da će biti upravo sutrotno jer će “njeno prisustvo ohrabriti vojnike jer ona za njih predstavlja celu Englesku“.

I tako je Flora postala deo Drugog pešadijskog puka i poziva Moravske divizije “Knjaz Mihailo”, u narodu mnogo poznatijeg kao Gvozdeni puk.

Flora je već imala 40 godina kada je prvi put iskusila pravi rat, ali – nije uzmakla! Pokazala se kao junak i postala je jedina žena oficir srpske vojske za vreme Prvog svetskog rata. Odlikovana je sa sedam medalja.

Tokom 1916. bila je ranjena i tada je u bolnici nadomak Soluna upoznala još jednu srpsku heroinu – Milunku Savić. U svom dnevniku Flora je kasnije zapisala da ju je daleko mlađa “koleginica” oduševila svojim duhom i hrabrošću. Po njenim rečima, Milunka nije mogla da dočeka da se vrati na front, da je stalno ustajala iz kreveta i šetkala što je sestre dovodilo do nervnog sloma.

Kraj rata Flora Sends je dočekala sa činom kapetana.

Nakon rata Flora je rešila da se ne vraća u Englesku. Tome je verovatno doprinela i činjenica da je na frontu pronašla ljubav. Udala se za saborca – oficira Jurija Judeniča. Ovaj oficir je nakon revolucije u domovini rešio da ostane na Solunskom frontu i tu je sreo Floru.

Par je kratko živeo u Francuskoj, ali su rešili da se nastane u Beogradu. Istrajući u nameri da u svemu pomera granice, Flora je jedno vreme vozila prvi prestonički taksi.

Flora i Jurij u Beogradu su dočekali i Drugi svetski rat. Kažu da su ih nacisti privodili, ali ne zbog ispitivanja već ne bi li ih privoleli da se izjasne u korist Nemaca. Oboje su to odbili.

Florin suprug preminuo je u septembu 1941. godine i nakon toga ratne dane ova bivša ratnica je uglavnom provodila u samovanju. Posle rata se vratila u domovinu gde je živela sve do smrti 1956. Bilo joj je 80. godina.

Ironično, njeni podvizi u Engleskoj su uglavnom zaboravljeni. U Srbiji je se pomalo i sećaju – RTS je 1997. o njenom životu snimio film pod nazivom “Naša Engleskinja”, a pre desetak godina je dobila i ulicu u Beogradu na opštini Savski venac.

(Kurir.rs/Istorijski zabavnik/M.F.)