Gavrilo Princip je povukao obarač, a on je bio mozak operacije Sarajevskog atentata

Atentat u Sarajevu na prestolonaslednika Austrougarske monarhije, nadvojvodu Franca Ferdinanda 28. juna 1914. godine, Austrougarska je iskoristila kao povod za početak Velikog rata koji je brzo zahvatio celu Evropu, a u koji su se uključile i velike sile sa drugih kontinenata kao što su Sjedinjene Američke Države i Japan.

Kada se govori o atentatu na Franca Ferdinanda, neretko se čin povezuje samo sa Gavrilom Principom, koji jeste povukao ključan potez. Međutim, u samom atentatu je pored Principa učestvovalo još 6 osoba, a u pripremi istog još najmanje 10-ak njih. Svih 5 uhapšenih atentatora bili su, u trenutku izvršenja dela, mlađi od 20 godina, odnosno maloletni po austrijskom zakonu.

Prema unapred utvrđenom planu, 6 pripadnika „Mlade Bosne“, naoružani sa 6 bombi i 4 pištolja bili su raspoređeni duž keja Miljacke kojim je kolona automobila trebalo da prođe:

Muhamed Mehmedbašić, sa bombom, stajao je kod Austrougarske banke.
Cvjetko Popović je imao bombu i pištolj i stajao je na uglu Ćumurija ulice i Apelove obale, odnosno keja.
Vaso Čubrilović sa pištoljem i bombom je stajao ispred Dimovića kuće.
Nedeljko Čabrinović je imao samo bombu i stajao je preko puta Dimovića kuće, sa suprotne strane ulice.
Gavrilo Princip je imao bombu i pištolj i stajao je na uglu Apelove obale i ulice Franje Josifa.
Trifko Grabež, sa pištoljem i bombom stajao je nedaleko od Latinske ćuprije.

Lako je moglo da se dogodi da atentat izvrši bilo koji drugi atentator pored Principa, a mi ovaj tekst posvećujemo upravo njima.

Srpski revolucionar i član Mlade Bosne rođen je 1886. godine u Stocu, u Hercegovini u muslimanskoj porodici. Muhamedov deda Ibrahim presudom okupatorskog vojnog suda, obešen je sa još 14 drugova, kao jedan od organizatora oružanog otpora okupaciji Bosne i Hercegovine, braneći Sarajevo avgusta 1878.

Kao mlad Muhamed je postao odani zagovornik ideje oslobođenja i ujedinjenja Srba svih vera, i bio jedan od istaknutih predstavnika Srba muslimana. Muhamed je prvi ugledao Franca Ferdinanda, a prema sopstvenom priznanju godinama posle, uplašio se onda kada je trebalo da izvede atentat:

„Kolona se polako približavala, ja sam u džepu odvrnuo kapicu sa bombe i trebalo je da se sagnem i udarim o kaldrmu prije nego je bacim. U tom momentu policajac koji je stajao u mojoj blizini se okrenuo i pogledao me. Ukočio sam se od straha, paralizovao, i kolona je prošla. Osjećao sam da me đed gleda odozgo i očekuje osvetu“.

Nakon atentata, Mehmedbašić je jedini uspeo da pobegne u Crnu Goru, gde se pridružio srpskoj vojsci. Do 1916. godine, nosio je čin potporučnika i učestvovao u povlačenju vojske preko Alabanije. Borio se i na Solunskom frontu zajedno sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Kada je Apisu presuđena smrtna kazna, zbog navodnog pripremanja ubistva kralja Aleksandra 1916. godine, Mehmedbašić je dobio 15 godina robije zbog učestvovanja u zaveri.

Na suđenju je izjavio: „U Srbiji sam svojim očima video Pijemont srpstva, ništa drugo nisam mogao da vidim“. Kralj ga je dve godine kasnije lično amnestirao i poklonio mu veliku kuću na Ilidži. Preživeo je rat i dolazak srpske vojske u Bosnu i Hercegovinu, koji je nazvao „najsrećnijim danom u svom životu“.

Prvi svetski rat je preživeo, ali Nezavisnu Državu Hrvatsku nije. Godine 1943. ustaše su ga uhapsile kao istaknutog srpskog rodoljuba. Nekoliko nedelja bio je zatvoren i trpeo strašno mučenje. Preminuo je 29. maja 1943. godine od posledica torture.

Iako je želeo da bude sahranjen u Vidovdanskoj kapeli sa Gavrilom Principom i ostalim članovima Mlade Bosne, zbog ispovedanja islamske vere to nije bilo moguće. Sahranjen je na muslimanskom groblju Butmir, najbližem Vidovdanskoj kapeli.

Imena koja je Muhamed dao svojoj deci održavaju njegov osećaj pripadnosti srpskom narodu, pa su tako Zoran, Nada, Vladimir i Velimir sigurno bili najponosniji na svog oca.

Bio je najmlađi učesnik atentata u Sarajevu. Rodio se 14. januara 1897. u Bosanskoj Gradišci. Bio je najmlađi od desetoro dece. Njegova braća Veljko i Branko učestvovala su u organizovanju Sarajevskog atentata zbog čega je Veljko osuđen na smrtnu kaznu vešanjem, a Branko na 14 godina zatvora. Vasa je smrtnu kaznu izbegao s obzirom na to da je bio maloletan, ali je osuđen na 16 godina najstrožeg zatvora.

Za vreme gimnazijskih dana postao je član Mlade Bosne. Zabeleženo je da je demonstrativno napustio svetosavsku priredbu 27. januara 1914, na kojoj je svirana himna austrougarskom caru Franji Josifu, zbog čega je izbačen iz gimnazije u Tuzli i prešao kod sestre Stake u Sarajevo, gde je nastavio gimnaziju.

Na dan atentata u Sarajevu, Vasa je čekao Franca Ferdinanda sa bombom i revolverom kod Više djevojačke škole. U zatvoru je proveo četiri i po godine, od čega više od tri godine u samici.

Posle Prvog svetskog rata i raspada Austrougarske monarhije, novembra 1918. je oslobođen, a zatim je februara 1919. završio gimnaziju u Sarajevu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je, a kasnije i doktorirao istoriju. Tokom Drugog svetskog rata Gestapo ga je hapsio i, pa je jedno vreme bio i u logoru na Banjici.

U komunističkoj Jugoslaviji bio je ministar poljoprivrede, a potom i dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu. Godine 1961. izabran je za redovnog člana SANU. Preminuo je u Beogradu, 11. juna 1990. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

U martu 2023. godine, posthumno su objavljeni memoari Vase Čubrilovića. U ovom jedinstvenom istorijskom dokumentu, čuveni istoričar i akademik zapisao je svoja sećanja na jedan od najvažnijih i najdramatičnijih dana u srpskoj i jugoslovenskoj istoriji.

U memoarima, Vasa je o svom susretu sa bratom Veljkom posle hapšenja zapisao:

„Jedno do podne, negde polovinom jula 1914, sedeo sam u ćeliji. Iznenada, otvore se vrata, na njima se pojavi moj brat Veljko sa okovima na nogama. Kada me je ugledao, isto u okovima, začuđeno me pogleda i upita: ‘Otkud ti ovde?‘ Ja ustao i spremao se da i ja njega upitam otkud, opet, on tu, kad Pfefer mahnu rukom i stražar zatvori vrata. Istražni sudija se uverio po našem ponašanju da smo nezavisno jedan od drugog ušli u zatvor i to mu je bilo dovoljno. Posle pročitane smrtne presude okrenuo se ka meni, sedeli smo postrance i toplo mi se osmehnuo. I ja sam se njemu osmehnuo i klimnuo mu glavom… Još dok smo bili u sudnici, prišao sam svom bratu Veljku, zagrlio ga i poljubio. I on je poljubio mene i pozdravio se rečima: ‘Zdravo, brate, čuvaj se. ‘Ja njemu to nisam mogao da kažem… Potom su nas stražari odveli u naše ćelije. Više se nismo videli”.

Rođen je 2. februara 1895. u Sarajevu, bio je najstariji od devetoro dece. Nedeljko je zapravo bio prvi atentator koji je u Sarajevskom atentatu pokušao da bombom likvidira Franca Ferdinanda.

Radio je u Srpskoj štampariji kao štamparski radnik. Učestvovao je u štrajku štamparskih radnika 1912. godine, pa su ga vlasti proterale iz Sarajeva. Radio je u i u manastirskoj štampariji u Sremskim Karlovcima, kao i u štamparijama u Šidu, Trstu i Beogradu. Tokom 1912. upoznao je Gavrila Principa pa su čitali i iste knjige, a 1914. se zajedno dogovaraju da učestvuju u atentatu na Ferdinanda.

Na Vidovdan 28. juna 1914. godine, Čabrinović je u Sarajevu nizvodno od mosta Ćumurija bacio bombu na kola u kojima se vozio austrougarski prestolonaslednik. Bio je treći atentator po redu, i pokazao je veliku hladnokrvnost, pa je čak policajca zapitao u kojima kolima se nalazi prestolonaslednik. Nakon odgovora izvukao je bombu i kapislom udario u električni stub da bi je aktivirao, ali nije sačekao predviđenih trinaest sekundi, nego je bacio prema Francu Ferdinandu.

Bomba je pala na krov automobila kraj Ferdinandove glave, ali nije odmah eksplodirala. Kada je ugledao predmet koji se dimio, Franc Ferdinand ga je zgrabio i zbacio sa krova automobila. Bomba je eksplodirala pod točkovima sledećeg automobila iz pratnje, ranivši 20 ljudi iz gomile. Čabrinović se zatim bacio na zemlju, stavio otrov u usta i preskočio preko ograde u Miljacku. Otrov mu se zaglavio među zubima, pa je pokušao sa vodom da ga popije, ali uhvaćen je živ. Kada su ga pitali kako se zove odgovorio je: „Ja sam srpski junak”.

Na suđenju je govorio da je osveta moralna dužnost čoveka i da je smatrao da se treba žrtvovati. Za Austrougarsku je govorio da je trula država, kojoj sva sila leži u bajonetima. Pošto je u vreme izvršenja atentata bio maloletan, osuđen je 28. oktobra 1914. na 20 godina teške tamnice. U zatvoru u Terezinu u današnjoj Češkoj se razboleo i umro 23. januara 1916. godine.

Posle hapšenja Nedeljka, nad njegovom porodicom sprovedena je prava tortura.

Njegova mlađa sestra Dušanka je ispričala da je nakon što je Nedeljko uhapšen od strane Austrougara i preminuo u zatvoru, uhapšena i njihova majka Paraskeva koja je sa decom oterana u logor Žegara kod Bosanske Krupe. Umrla je brzo posle kraja rata i sahranjena na Osiječkom groblju sa svim vojnim počastima. Nakon dve godine 1920. ekshumirali su je i dopremili u Sarajevo, gde je sahranjena u porodičnu grobnicu.

Uhapšen je i Nedeljkov otac koga su mučili pa je dugo bolovao od posledica mučenja od kojih i umire 1930. Nedeljkovu babu su odmah posle hapšenja obesili, bez ikakvog suđenja.

Prema rečima Nedeljkove mlađe sestre Dušanke, u Drugom svetskom ratu ne bi izvukli živu glavu da u poslednjem trenutku nisu pobegli od Hrvata koji su joj prethodno uhvatili dve sestre od tetke i danonoćno ih mučili tako što su im gasili cigarete po celom telu i zlostavljali cepanicama drva.

Rođen je u Prnjavoru 1896. godine (Republika Srpska, BiH). U vreme atentata bio je osamnaestogodišnji sarajevski student. Kao i ostali, bio je član Mlade Bosne i želeo oslobođenje od austrougarske okupacije.

U grupu ga je uveo Vasa Čubrilović. Od učitelja Danila Ilića, koji je rukovodio akcijom, dobio je bombu, revolver i uputstva kako se bomba aktivira. Tog 28. juna Popović nije bio u prilici da učini bilo šta, ali je uhapšen i optužen za izdaju. Pošto je i on imao manje od 20 godina, osuđen je na 13 godina zatvora.

Oslobođen je posle sloma Austrougarske 1918. godine. Godine 1922. završio je Filozofski fakultet u Beogradu i sa mesta direktora Učiteljske škole u Jagodini dolazi u Užice gde je maja 1938. postavljen za direktora Državne mešovite učiteljske škole. Ukazom Ministarstva prosvete avgusta 1940. premešten je iz Užica za direktora Učiteljske škole u Skoplju. Preživeće još jedan rat, a od 1946. biće zaposlen kao etnolog i kustos u Zemaljskom muzeju u Sarajevu, sve do penzionisanja 1962. 

Cvjetko je umro u Sarajevu 9. juna 1980. godine u 84. godini. On je jedini učesnik Sarajevskog atentata koji se javno pokajao zbog onoga što je učinio izjavivši da nikada ne bi učestvovao u atentatu da je znao da će to dovesti do rata.

Poznatiji kao Trifko Grabež, rođen je na Vidovdan 28. juna 1895. godine na Palama. Bio je sin uglednog sveštenika Đorđa Grabeža. Član Mlade Bosne postao je još kao gimnazijalac, a posle preseljenja u Beograd 1913. godine živeo je zajedno sa Gavrilom Principom u Carigradskoj ulici.

Grabež, Princip i Čubrinović zajedno iz Beograda odlaze u Bosnu vozom 1914. godine zbog priprema atentata na Ferdinanda. Danima su vežbali gađanje na Topčiderskom brdu, gađajući u stabla. Svi su uzeli i cijanid da nakon izvršenja atentata počine samoubistvo.

Nakon što je Čabrinović bacio bombu na automobil u kom se nalazi Franc Ferdinand sa suprugom, a ona nije postigla svoj cilj, vozač Franje Ferdinanda projurio je autom pored ostalih atentatora ka Gradskoj vijećnici, tako da oni i nisu pokušavali da napadnu nadvojvodu.

U vijećnici je održan svečani prijem. Na prijemu je načelnik policije predložio Francu Ferdinandu da prekine posetu i napusti Sarajevo, ali je ovaj to odbio, smatrajući da je najgore već prošlo. Krajnje nepromišljeno je odlučio da nastavi obilazak. Kada je Ferdinand izašao iz vijećnice i u koloni automobila krenuo prema tadašnjoj Latinskoj ćupriji, Gavrilo Princip je uspešno izveo atentat. Pored nadvojvode stradala je i njegova supruga slučajno od metka namenjenog guverneru BiH Oskaru Poćoreku koji je sedeo u istim kolima sa njima.

O razlozima koji su naveli Grabeža da ne baci bombu na prestolonasljednika postoji više verzija. U istrazi, 16. jula 1914. on je izjavio da nije imao snage za tako nešto. Na suđenju je, međutim, rekao da su ga dva detektiva opazila. Istražni sudija Pfefer u svojoj knjizi navodi da Grabež nije pucao zbog vojvotkinje.Grabežov prijatelj Jevđević, koji je video Grabeža sutradan posle atentata, piše u svojoj knjizi da se Grabež pokolebao zbog toga što je na ulici vidio mnoge stare žene i decu pa nije hteo da baci bombu među njih.

Kada je Gavrilo Princip izvršio atentat, Grabež je uspeo da pobegne sa lica mesta na Pale i sakrio je oružje, međutim ubrzo je uhvaćen.

Na suđenju je izjavio da je bio mučen i isticao pravo tiranoubistva i da je cilj revolucionarno uništenje Austrougarske i oslobođenje Južnih Slovena. Naglasio je da je Franc Ferdinand bio veliki neprijatelj Slovena. Nakon jednog falsifikovanog pisma i suočavanja sa Principom i Ilićem priznao je svoju krivicu. Osuđen je na kaznu 20 godina teške tamnice koju je služio u vojnom zatvoru u Terezinu u današnjoj Češkoj zajedno sa Gavrilom Principom i Nedeljkom Čabrinovićem.

Trifko Grabež je preminuo 21. avgusta 1916. od iscrpljenosti usled stalne i dugotrajne gladi. Bio je okovan okovima teškim 10 kilograma, a bolovao je i od tuberkuloze. Ostalo je zabeleženo da je Sarajevski atentat nazvao „najvećim revolucionarnim aktom koji je izveden u istoriji”.

Posle Trifkove smrti, njegov otac progonjen je kao sveštenik i više od tri godine proveo je kao talac.

Bio je član Mlade Bosne i glavni tehnički organizator Sarajevskog atentata. Rođen je 27. jula 1889. godine u Sarajevu. Otac Danilo je umro kada je imao pet godina, pa ga je majka Stoja podizala.

Posle završetka trgovačke škole radio je različite poslove da bi preživeo. Mnogo je voleo da čita, pa 1912. godine uspeva da završi Državnu učiteljsku školu. Gavrila Principa je upoznao kada je on prvi put došao u Sarajevo u jesen 1907, kada ga je brat otpratio na školovanje i našao mu smeštaj u kući Danila Ilića. Princip se tada upisao u nižu trgovačku školu, a Danilo Ilić je brzo nakon toga postao njegov najbolji drug.

Za vreme Drugog balkanskog rata nekoliko meseci radio je u Srbiji kao bolničar u bolnici punoj srpskih ranjenika obolelih od tifusa. Nakon okončanja rata vratio se u Sarajevo, gde se razboleo, da je proveo mesec i po u bolnici. Od kraja 1913. do 28. juna 1914. radio je kao korektor u dnevnim novinama „Srpska riječ”.

Ilić je taj koji je okupio ekipu za izvršenje atentata, a osim toga preneo je iz Tuzle u Sarajevo oružje – pištolje i bombe, koje je preuzeo od Miška Jovanovića, srpskog trgovca koji je učestvovao u organizaciji atentata. Miško je osuđen na smrtnu kaznu vešanjem.

Danilo je zajedno sa Principom razradio plan o mestu gde će njih šestorica da sačekaju nadvojvodu Franca Ferdinanda. U njemu se sve vreme vodila unutrašnja borba, razmišljao je o tome da li bi atentat trebalo izvršiti, ali ga je Princip ubedio da ne treba odustajati.

Danilo je nakon atentata otišao kući, ali ga je policija uhapsila 28. juna posle podne, jer ga je bilo lako povezati sa Gavrilom Principom s obzitom na to da je Princip stanovao u njegovoj kuči. Na suđenju je osuđen na srmtnu kaznu. Pogubljen je vešanjem 3. februara 1915. zajedno sa Miškom Jovanovićem i Veljkom Čubrilovićem.

Borci za slobodu dostojno sahranjeni

Posmrtni ostaci vidovdanskih heroja su nakon Prvog svetskog rata, 7. jula 1920. godine, preneseni i sahranjeni u zajedničkoj grobnici u Sarajevu. Nakon što je završena Kapela vidovdanskih heroja 1939. godine, njihovi ostaci položeni su u kripti kapele ispod ploče na koju su urezane reči srpskog pesnika i vladike Crne Gore Petra II Petrovića Njegoša: „Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi”, a ispod njih stoji natpis “Vidovdanski heroji” sa imenima sahranjenih.

U kripti su sahranjeni ostaci atentatora, kao i nekih učesnika u organizaciji atentata. Vaso Čubrilović i Cjetko Popović živeli su dugo posle atentata, kao i Mehmed Mehmedbašić koji je sahranjen na muslimanskom groblju, a ostatke Lazara Đukića, jednog od organizatora atentata, austrougarske vlasti spalile su u krematorijumu pa nije mogao da bude sahranjen sa svojim saborcima.

Kapelu je podigla crkvena opština Srpske pravoslavne crkve u Sarajevu sa mitropolitom dabrobosanskim Petrom na čelu, a projektovao je arhitekta Aleksandar Deroko u srpsko-vizantijskom stilu.

U zajedničkoj kapeli počivaju: Gavrilo Princip, Bogdan Žerajić, Vladimir Gaćinović, Nedeljko Čabrinović, Danilo Ilić, Veljko Čubrilović, Neđo Kerović, Mitar Kerović, Mihajlo Miško Jovanović, Jakov Milović, Trifko Grabež i Marko Perin, kao i arhimandrit Venijamin Nikolinović.

Pokušaji revizije istorije

Danas postoje pokušaji da se krivica za početak Prvog svetskog rata svali na srpski narod i grupu rodoljuba koji su želeli slobodu. Koncertom Bečke filharmonije u Sarajevskoj vijećnici, u organizaciji Evropske unije, 2014. godine obeležena je 100. godišnjica atentata. Počasni gost bio je austrijski predsednik Hajnc Fišer, a komemoraciju su bojkotovali srpski zvaničnici.

U Andrićgradu je početkom 2013. godine predstavljen dokument koji pokazuje da su planovi za početak Prvog svetskog rata postojali 13 meseci pre sarajevskog atentata i 14 meseci pre austrougarske objave rata Srbiji.

Naime, reč je o pismu koje je okupacioni namesnik, odnosno guverner BiH Oskar Poćorek uputio tadašnjem ministru Austrougarske monarhije Bjelinskom, 28. maja 1913. godine u kojem između ostalog kaže: „Potpuno se slažem sa mišljenjem Vaše ekselencije, da se mi ako ne dođe ipak već sada do oružana sukoba – moramo svoj glavni zadatak videti u tome da se sistematski spremimo za kroz nekoliko godina neminovni veliki rat koji će biti vođen u do krajnosti teškim prilikama.”

Atentat je samo iskorišćen kao povod. Vidovdanski heroji, ponosni mladići bili su svesni toga da idu u smrt, a ipak je želja za donošenjem slobode i ujedinjenja svom narodu bila veća od želje za životom. Nisu se mirili sa tim da tursku čizmu zameni nemačka i svojom hrabrošću i požrtvovanošću zadužili su nas večno.