Haris Džinović otkrio ko ga najviše rastužuje i priznao da ume da zaplače: „Emotivan sam i krene suza…“

Naš legendarni pevač Haris Džinović imaće koncert u Sava centru 24. decembra.

On je sa ekipom Telegrafa popričao o koncertu, svom životu, karijeri i otkrio da se veoma raduje što će nastupiti u obnovljenoj Plavoj sali.

• Sava centar je prostor gde najviše volite da držite koncerte?

– Boga mi jeste, moram priznat da je to jedan prostor koji me onako kao da kući dođem. Kao da sam kući pozvao društvo, tako se osećam i tako mi izgleda koncert. Sava centar i ja imamo nekakvu spregu dugogodišnju.

• Publika je navikla na vaše legendarne koncerte, šta sad može da očekuje i kakva atmosferu očekujete?

– Pa publika uglavnom zna sve to što ja radim i publika dolazi na jedan dobar dernek. Znamo šta je dernek, kao u kafanu, kao u neki restoran da se provedu, da osete tu atmosferu, a ja se trudim da napravim tu atmosferu, da približim i nas, i publiku da se ta dva segmenta spoje i da postanu jedno. Mi imamo koncepciju jednog koncerta koji se dopao publici i zato ovoliko vremena smo kao tim egzistentni, ali kakva će biti atmosfera, to ne znam, zavisi najviše od publike, a bogami i od mene. Ukoliko publika bude raspoložena, a biće raspoložena, beogradska publika je uvek takva, jer je jedinstvena, biće tu dobra atmosfera sigurno, neće izostati.

• Ko više dolazi na vaše koncerte, muškarci ili žene?

– Žene. Kako sam to rekao, kao iz topa. (smeh). Žene. Ne znam šta ih tera na to, ali žene.

– Ja sam odlično sada, kao što vidite iz priloženog.

• Zašto se danas ljudi žale kako nema empatije?

– Empatija je malo otišla u zaborav, ali ne bi trebala. Trebala bi veća sprega između ljudi, malo više empatije, malo više respekta, malo više poštovanja, malo više druženja, malo više iskrenosti. Ljudi su se nekako zavukli malo sami u sebe, kao da se živi neki život koji je, ne bih da se izrazim, ali sitnosobstvenički, ali voleo bih da se ljudi više druže, volio bih da su nasmejani, voleo bih da su srećni, voleo bih da su zajedno, da ima jako puno pozitivne energije, ali ta nesretna negativna energija se dobro umešala među ljude.

• Šta mislite kako je došlo do toga?

– Pa došlo je i protokom vremena i načinom življenja, ne mogu reći, a da ne kažem i slabim materijalnim uslovima, koji nisu baš na zavidnom nivou. Ljudi mnogo toga što su imali ranije danas ne mogu da priušte sebi. Za jednu avionsku kartu ili dve avionske karte ljudi su letovali u neko doba, mesec, dana sa dvočlanovom porodicom, odnosno četvoročlanom, dva roditelja i dvoje dece. Danas dve, tri avionske karte toliko koštaju.

• Ko vas danas pita istinski kako ste?

– Pa pitaju me ljudi, istinski pitaju kako sam. A ko ne pita istinski, onda je glup što pita.

• Da li možete da nam otkrijete kakva je vaša rutina od momenta kada ustanete, kakav vam je dan?

–  Pa svaki je moj dan, ono… Nije kanalisan, nije predvidiv, nego je jednostavno takav. Od raspoloženja, od… Da li sam se naspavao jer imam jako loš san… Da li imam neke obaveze… Ako imam neke obaveze, ne mogu da zaspim iz 3-4 puta uhvatim 5 sati spavanja. Ako nemam neke obaveze, onda mogu baš da se opustim i da lepo odspavam. Čovek ako lepo ne odspava onda nije spreman ni za šta.

• Vi ste dugo na estradi, posle toliko godina karijere i rada sa ljudima, prošli ste sve i svašta privatno i na poslovnom planu. Da li se posvećujete sebi?

– Pa ja sebi nešto preterano nisam posvećen, ali pomalo vodim računa, ali da je to neka posvećenost, ne bih baš mogao da se pohvalim s tim. Jako volim sport, u sportu sam celi život. I danas sam u sportu, igram tenis i pokušavam da eksploatišem sve te sportske aktivnosti koje mi mnogo znače u ovom poslu.

• Obazrivi ste danas i pazite s kim ste u društvu?

–  Pa ne baš previše, ja se ne družim, imam neko društvo koje je u jednom teniskom klubu. I s tim ljudima se družim, igramo malo tenis, malo se šalimo, zezamo, malo sednemo nekad, pojedemo, popijemo. I tako se provodi, od prilike, to sportsko vreme. Sad, druge aktivnosti koje je život zahtevao ispunjavaju se na drugi način.

• Izjavili ste jednom prilikom da ste emotivni i da umete da zaplačete kad čujete neku pesmu u autu..

– Najviše me rastužuje moj menadžer Dejan Maksimović, zbog kog plačem po celi dan (smeh)

• A koja je vas pesma gađa onako u srce?

– Pa nemam pojma, šta ja znam. Kako-kad, kako koja. Kako se desi, kakvo je raspoloženje, da li se to uopšte desi, ali znalo je da desi to… Ali to nije od skora. Neke novine su napisale da je to kao posledica mog razvoda. Plakati ovih dana zbog toga je baš poprilično glupo, naročito od muškarca kao što sam ja. Međutim, od jednog emotivca i umetnika koji se bavi ovim poslom je to za očekivati i to mi se je dešavalo kad mi je bilo 20 godina. Baš sam emotivan, neka me pesma spuca i onda ne mogu da odolim, krene suza i to je to.

• Da možete da vratite filmu nazad, da li biste išta promenili?

– Pa menjao bih nešto sad sa ove pozicije, sa ovog aspekta. Svaki čovek bi promenio nešto kad pogleda iza sebe… Videći da je napravio negde neku grešku, pa bi probao da je popravi. Ali kad bi probao da popravi tu grešku, pitanje je da li bi napravio neku drugu. A napravio bi je sigurno. Prema tome, dobro je ovako kako jeste. Što kaže moj dragi Čola, „ne bih ja tu ništa bio menjao“.

• I za kraj, kakvi su vam planovi posle koncerta?

–  Pa planova nekih, striktnih nemam, ali ono uobičajen život kao što je bio i do sada, idemo tim tempom i dokle doguramo… – rekao je Haris, a šta je još ispričao našoj novinarski, pogledajte u videu na početku teksta.

(Telegraf.rs)