Intervju Milan Đurđević o muzici i nasledniku

Milan Đurđević u muzici je ceo život, a s grupom Neverne bebe traje već pune tri decenije. Srca publike osvojio je nenametljivo, kvalitetnom svirkom i interpretacijom, ali i posebnom filozofijom u svojim tekstovima. Privatno nije tajna da je veliki navijač Partizana. U razgovoru za Stil frontmen Nevernih beba govori o iskušenjima kroz koja je kao umetnik prolazio i otkriva šta je za njega sreća.

– Jedino što nam ostaje jeste to da se radujemo svakoj sledećoj godini, koncertu i novoj pesmi. To je prosta logika. Mi smo prošli neka tri kruga i jednostavno mislim da smo uradili više od planiranog. Naša karijera biće sada okrenuta sopstvenom zadovoljstvu, koje ćemo podeliti s publikom.

Album „Hodaj“ naišao je na odlične reakcije publike. Ima li strepnje, dok stvarate nove pesme, da vas nove generacije publike neće razumeti?

– Pišemo samo ono što osećamo. Nema strepnje, ona bi se čula u našim pesmama. Ne strepimo ni od toga kako će publika to da prihvati, jer da na taj način razmišljamo, nikad ne bismo objavili nijedan album. Nijedan naš album, osim „Praštam“, nije bio na prvo slušanje, a puno smo nekih velikih pesama snimili u karijeri. Da pomenem samo „Veliki je bog“, „Gde smo“ i „Balkan“… To su sve pesme koje ne može čovek da podvede pod hitove, a ostavili su ogroman trag u vremenu. Pesme, naravno, žive neki život izvan nas.

Koje pesme su vam, kad pišete, najveći izazov?

– Ljubavne. Pisati o ljubavi iz sopstvenog doživljaja nije lako. Morate prodreti do ljudske duše, što je i moć muzike. Teško je zato što izlaze verovatno iz ličnih iskustva i nekih sopstvenih ožiljaka, a s druge strane, lepo je i lako jer one žive najduže. Balašević mi je jednom rekao: „Ništa ti ne brini. Sve dok klinci i za 50 i 100 godina sede na klupi i zaljubljuju se, slušaće naše pesme.“ Ne treba biti filozof, već pustiti da te ponese emocija.

Objavili ste nedavno spot s Banetom Lalićem. Kako je došlo do te saradnje?

– Bane je naš prijatelj. Nama je ta pesma izašla spontano. On je čovek trenutka i ide dobro uz nas. Bane voli Neverne bebe, a hteli smo da unesemo i neku dozu optimizma.

Sa 16 godina ste pobedili na Zaječarskoj gitarijadi, sa 18 ste došli u kultnu grupu Smak. Kako ste uspeli da ostanete čvrsto na zemlji i da vas slava ne odvede na krivi put?

– Nisam čovek koji voli da živi u zabludi, nego u normalnosti. Nikada nisam bio stereotip u rokenrolu, došao sam iz klasične muzike, gde važe potpuno druga pravila, a s druge strane, ušao sam u muziku iz velike strasti, nikada nisam imao potrebu da budem zvezda. Mnogi ljudi su u rokenrolu iz pogrešnih pobuda, a meni je samo muzika važna. Uvek idem na karijeru Pink Flojda – da niko ne zna kako izgledaš, a da svi vole tvoju muziku i da ostaviš neki trag. Mislim da bi čovek pre svega trebalo da bude zdrav da bi imao neku ozbiljnu ideju. Sve što se događa pod plaštom halucinacija, kad se čovek probudi i osvesti, shvati da je to bila samo parafraza svega onoga što je on mislio da jeste.

Mene su od početka zanimali i duhovnost i religija; odmah sam se bavio i Dostojevskim, Rahmanjinovom i Šopenom, a ko uđe u to sa 15-16 godina, ko pročita Dostojevskog i Sartra, teško da će u životu imati stranputice i lutanja po pitanju vizije. Birao sam sebi prijatelje, družio sam se sa onima koji su mi odgovarali; 1993. napravio sam svoj bend i od tada sve ide na način na koji ja želim. Birao sam ljude i po ljudskim i po muzičkim kvalitetima, i zato nema šanse da bude neke greške u Nevernim bebama. Mi smo i prijatelji i porodica.

Kakvim načinom života živite kad ne radite?

– Sklanjam se od ljudi. Šalu na stranu, pričam s drugarima o sportu… Volim da razgovaram sa pametnim ljudima. Treba napraviti pravu vrstu balansa.

Koliko je stabilan porodični život uticao i na stabilnost vaše karijere?

– Privatni život čovek mora da odvoji od posla. Novo vreme je dovelo da su svi željni skandala više nego kreativnosti i umetnika. Reflektori treba da sijaju na pozornici, a ostalo mora da ostane privatnost. Iz tog mira porodice možeš da izlaziš sa inspiracijom. Atak je na ljude koji se bave javnim poslom. Svako normalan i pametan čuva privatni život za sebe. Vaspitan sam da kad komšinica grdi sina, uđem u kuću, zatvorim vrata i to ne slušam.

Da li će vaš naslednik biti bolji muzičar od vas?

– San je to valjda svakog čoveka. Upisao je srednju muzičku školu „Mokranjac“. Videćemo da li će biti pijanista ili će naslediti moje mesto u bendu i pisati bolje pesme. Veoma je talentovan. Njegov je izbor čime će se baviti u životu.

Imate li nekih neostvarenih želja?

– Svaki pametan čovek ima neke neostvarene želja. Nekada mi je bilo najvažnije da napravim karijeru. Voleo bih da napišem još neku veliku pesmu. Privatno mi je želja da odem na koncerte mnogih velikih izvođača.

U čemu nalazite sreću i kako punite baterije?

– Sreća je da gledam sina kako raste. Pogled na dečaka od 15 godina me ispunjava. Baterije punim kad čovek pusti da mu se dogodi život. Prava sreća za mene je kad izađem na binu i hiljade ljudi podigne ruke na moj poziv. Svaki naš koncert meni produžava život za jedan dan.

Imate li strah od starenja i bolesti?

– Dve su to veoma različite stvari. Ko ume lepo da stari, može da uživa… Nije sve spektakl i euforija. Svako od nas ima strah od bolesti. Zdrav čovek je srećan. Plaše me neka stanja u koje može ljude da odvede bolest. Ne plašim se samo za sebe, već i za ljude oko sebe. Imam potrebu da kažem svima: „Čuvaj se.“ Živimo u stresnim vremenima.

Da možete da vratite vreme koji bi to period bio i zašto?

– Voleo bih da opet imam 15 godina i da imam ideale da mogu da promenim svet. Vratio bih se u svoje tridesete kad smo svirali u Simeni. Svako vreme traži neku vrstu pobude i bunta. Život je veliko iskustvo, ali kad bismo sve znali, ništa ne bismo promenili.