Intervju Santoa Versaćea za Kurir

Santo Versaće, rođeni brat pokojnog Đanija Versaćea, boravio je u Beogradu, gde je predstavio knjigu „Braća: Jedna italijanska porodica“. Pre godinu dana, na 25. godišnjicu smrti čuvenog dizajnera, knjiga je predstavljena u Italiji, a sada i kod nas.

Gospodin Versaće je za Kurir evocirao uspomene na svog brata, modnog genija, ali s njim smo razgovarali i o zlatnoj epohi mode, knjizi, kao i njegovom radu u fondaciji koja pomaže ljudima s posebnim potrebama, ženama žrtvama nasilja i beskućnicima.

Kako je nastala vaša knjiga „Braća: Jedna italijanska porodica“ i koja je njena osnovna poruka?

– Ova knjiga je nastala iz ljubavi. Iz ljubavi koju sam osećao prema bratu Đaniju, roditeljima, kao i supruzi Frančeski. Đani je bio moj dve godine mlađi brat. Zapravo, ova knjiga govori o tome na koji način smo rasli i kako smo provodili vreme jedni s drugima. Nastala je i iz ljubavi prema dobročinjenju – dobrim delima, zbog čega je nastala i moja fondacija, u koju sam zaista uložio mnogo truda i rada kako bih pokazao tu ljubav. Knjiga je važna za mlade ljude i ona se njima obraća. Kada u mladosti postoji strast i kada se uloži mnogo ljubavi, može se postići bilo šta.

Kakav je bio vaš brat? Opišite nam vaš odnos.

– Đani i ja smo bili kao dve strane iste medalje, dve polovine iste jabuke. Mi smo ličili na različite roditelje: Đani je bio prava kopija naše majke, a ja oca. Zapravo smo bili različiti, ali uvek smo provodili vreme zajedno i dopunjavali se, kako u životu, tako i u radu.

Kako ste podneli njegovu smrt?

– Bol me je pratio celog života. Najpre smo izgubili sestricu koja je bila mlađa, a Đanijeva smrt se dogodila kad sam bio zreo čovek. To je bio drugi veliki bol koji je trebalo da prevaziđem, teška trauma, koju je bilo teško prebroditi i podneti. Pisao sam o tome da mi je trebalo gotovo 25 godina da to na neki način prevaziđem. Sada se osećam bolje i rasterećenije, i mlađe u odnosu na to vreme. Đani je uvek sa mnom i uvek me prati. Taj bol sam prevazišao zahvaljujući ljubavi supruge Frančeske. Kad bi bilo više ljubavi, ne bi bilo toliko ni ratova ni sukoba u svetu.

Koji period smatrate zlatnom epohom italijanske mode?

– Zahvaljujući modi, Italija je zaista promenila sliku koja je o njoj postojala u svetu. Nekada se smatralo da je središte mode na svetskom, internacionalnom nivou Pariz. Promene su počele negde krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, kada je italijanska moda ušla na svetsku scenu na velika vrata. Procvat naše marke je bio tokom osamdesetih, ali svako vreme ima neke svoje protagoniste. Moda je talenat. U slučaju mog brata Đanija, taj talenat je bio revolucionarnog tipa.

Osim u modi, angažovani ste i u vašoj fondaciji „Santo Versaće“, koja pomaže ljudima s posebnim potrebama, ženama žrtvama nasilja i beskućnicima.

– Modu vidim kao deo svog života. Danas je gledam sa određene distance jer sam više usmeren na rad u svojoj fondaciji i kinematografiji. Fondaciju sam osnovao zajedno sa suprugom kako bismo pomogli onima koji su osetljivi, koji imaju bilo kakvu vrstu problema, naravno, u skladu s našim mogućnostima. Volimo da pomažemo deci, posebno zato što nemamo svoju zajedničku. Ja imam dvoje dece iz prvog braka, a s fondacijom smo uspeli da pomognemo stotinama dece, koja su sada kao naša. Baviti se prošlošću je zaista lepo, ali mi želimo da se usmerimo na ono što je sadašnjost i da pomognemo koliko god možemo. Moja sadašnja faza života i rada posvećena je i kinematografiji. Bavljenje time je i nastavak našeg bavljenja modom i to se na ovaj način nadovezuje na ono što smo do sada radili. O tome sam razgovarao i sa italijanskim ambasadorom u Srbiji Lukom Gorijem. Kada govorim o vašim prostorima, kažem Jugoslavija, jer je to zemlja u koju sam najpre putovao kao mladić i student.

Kakve utiske nosite iz Beograda?

– Ta ljubav utkana u moju knjigu je i ljubav koju sam osetio u Beogradu. U Srbiji postoji velika ljubav prema Italiji i divno je koliko je ona voljena ovde. I to ne samo od ljudi koji su boravili u Italiji nekim poslom ili bili tamo na studijama već i od velikog broja običnih građana. Ta povezanost naša dva naroda izaziva u meni ogromno zadovoljstvo. Mi smo rođaci i jedna velika porodica.

Kurir.rs/Aleksandar Panić

Bonus video:

Kurir