Ivo Lola Ribar misteriozno nastradao, do kraja je voleo samo jednu ženu

Tokom druge polovine 1943. uveliko se pripremalo Drugo zasedanje AVNOJ-a, kojim bi antifašistički pokret i formalno proglasio novo državno uređenje. Prava potvrda međunarodnog legitimiteta nove vlasti, došlo bi sa prvom vojnom misijom Narodnooslobodilačkog pokreta.

Planirana je samo 48 sati pre proglašenja kasnije dobro poznatog Dana Republike. Ivo Lola Ribar se tokom ratnih zbivanja u Beogradu, istakao kao organizator mnogobrojnih akcija SKOJ-evaca, da bi se već krajem 1941. godine prebacio na oslobođenu teritoriju zapadne Srbije. Od ostalih se izdvajao svojim eruditskim obrazovanjem, velikom harizmom i neverovatnom odlučnošću.

Pored svega, Ivo Lola Ribar je bio i glavni urednik i pokretač listova „Narodnooslobodilačka borba“ i „Borba“. U odsudnim momentima koji su određivali dalji ishod najvećeg planetarnog sukoba, partizanske snage su mudro zaključile da moraju imati svoje ljude tamo gde se odlučuje o sudbini sveta. Sve je bilo spremno za putovanje u Kairo i Aleksandriju, gde su bile smeštene komande i prethodnice obaveštajnih službi najvećih savezničkih sila.

Krajem oktobra 1943. godine, Ivo Lola Ribar je izabran za šefa prve vojne misije Narodnooslobodilačkog pokreta. U prvoj vojnoj misiji Druge Jugoslavije, pored Iva su se nalazili i član vrhovnog štaba NOVJ Vladimir Velebit i potpukovnik Miloje Milojević. Dana 27. novembra 1943. godine, avion u kome je već bio Ivo lola Ribar spremao se da uzleti sa Glamočkog polja.

Zvanična verzija događaja kaže da je u tim trenucima počelo bombardovanje aerodroma.

Granata neprijateljskog aviona pogodila je letelicu u kojoj se nalazi Ivo Lola Ribar, a od posledica eksplozije stradao je jedan od najvećih heroja partizanske borbe. Bilo mu je samo 27 godina.

Lolina sahrana održana je Jajcu, odmah posle Drugog zasedanja AVNOJ-a. Posle odavanja počasti telo je sahranjeno na tajnom mestu u okolini Glamočkog polja, kako ne bi palo u ruke neprijatelja.

Na sedmogodišnjicu od velikih martovskih demonstracija 1941, 27. marta 1948. godine Lolini posmrtni ostaci su, zajedno sa posmrtnim ostacima Ivana Milutinovića svečano preneti u novoizgrađenu Grobnicu narodnih heroja na Kalemegdanu.

Ukazom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), 18. novembra 1944. na godišnjicu pogibije, među prvim borcima Narodnooslobodilačke vojske, Ivo Lola RIbar proglašen je za narodnog heroja.

Godinama po okončanju Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji se u pola glasa pričalo da Ivo Lola Ribar nije stradao u neprijateljskom napadu, već da je bio žrtva unutrašnje borbe u rukovodstvu Komunističke partije.

Pojedini izvori tvrde da je Ivo smaknut jer je pretendovao na poziciju koju je do tada zauzimao Josip Broz Tito. Novinar i disident Momčilo Jokić, detaljno je u svom bestseleru „Tajni dosije Josip Broz“ govorio o smrti Iva Lole Ribara.

Lola je u Kairo trebalo da leti sa pilotom koji je tokom turbulentne 1943. godine, napustio Hrvatsko zračno vazduhoplovstvo i prebegao na stranu Saveznika. Glamočko polje tog 27. novembra nije bombardovano, već je jedna nemačka „Štuka“ sasula rafalnu paljbu ka avionu u kome je bio Ivo Lola Ribar. Jokić zatim tvrdi da je Lola u zavereničkoj akciji ranjen, ali je imao snage da napusti avion. Njegov život je okončan u dobro osmišljenoj zaveri, kojom je rukovodio šef Lolinog obezbeđenja Vladimir Velebit, tvrdi ovaj autor.

Ostala dvojica članova misije su preživela. Lolina smrt nije prekinula planove jugoslovenskog rukovodstva pa je u Kairo otputovao ostatak delegacije na čelu sa Vladimirom Velebitom. Velebit je još od tridesetih godina 20. veka duboko bio u obaveštajnom radu Velike Britanije.

Samo nekoliko meseci kasnije našao se u pregovorima sa britanskim zvaničnicima, da bi sve kulminiralo susretom sa Čerčilom u avgustu 1944. Time je partizanski pokret u Jugoslaviji dobio puni legitimitet u očima Saveznika, a Josip Broz ostao bez ijednog konkurenta koji pretenduje na njegovo mesto.

Dvadeset godina posle smrti Josipa Broza Tita, istoričar Vjenceslav Cenčić objavio je šokantnu knjigu „Titova poslednja ispovest“. Knjiga je neka vrsta Titovog političkog testamenta koji baca sasvim novu sliku na lik i delo političara koji je ostavio neizbrisiv trag na političkoj sceni druge Jugoslavije. Delo je zapravo sastavljeno od stenogramskih beležaka čuvenog Brozovog govora u Karađorđevu u decembru 1979. godine i razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, po mnogima najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena.

– Znamo da je Lola poginuo izdajom, ali mi do danas nismo za historiju rekli tko je bio organizator te izdaje i koji joj je bio cilj – rekao je maršal samo nekoliko meseci pred svoju smrt.

Velika ljubav Iva Lole Ribara bila je njegova verenica Sloboda Trajković. Rođena je u Vrnjačkoj Banji 1918. godine, u godini kada je završen Prvi svetski rat. Njen otac Svetolik, ugledni apotekar, nazvao ju je tako u ime trijumfa slobode.

Njen brat Miroslav bio je veoma aktivan u Narodno-oslobodilačkoj borbi i živeo je u Beogradu, gde je i ona stigla na studije hemije i gde ju je Miroslav, 1937. godine, upoznao s danas čuvenim Ivom Lolom Ribarom.

„Od prvog susreta je počela ljubav, velika i predivna,“ pričala je kasnije Slobodina sestra Milica, jedina članica ove porodice koja je preživela Drugi svetski rat.

Ipak, Drugi svetski rat je stao na put njihovoj ljubavi – Lola je otišao da se bori, a Sloboda se vratila kući jer Beograd nije bio bezbedan. Ostalo je zabeleženo pismo koje je Ribar poslao svojoj dragoj:

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam kao i uvek – da te ono nikada neće stići već da ćemo se nas dvoje videti i uvek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano… U mom životu postoje samo dve stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja.

Našu sreću i život koji smo hteli nismo, kao i milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već preko naše borbe i naše pobede. I zato su te dve stvari u suštini, u meni samom, jedno…

Ako primaš ovo pismo – ako, dakle, ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati najdraža! U svetu u kome budeš tada živela naći ćeš, uvek živ, najbolji deo mene samog i svu moju ljubav prema tebi… I želim da nikada ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s tobom dočekam veliki čas pobede.„

Pobedu nisu dočekali, a pismo nije ni stiglo do Slobode. Ono je završilo u policiji, a Sloboda je privedena. Policajci su je dugo terali da napiše pismo svom voljenom da bi im pomogla da ga pronađu, a ona je to odbijala, zbog čega je pet meseci provela u logorima.

Sloboda je ugušena sa porodicom u gasnoj komori Banjičkog logora, 9. maja 1942, nakon što je uhapsila Specijalna policija Nedićeve vlade i mučila je u Glavnjači i na Banjici, tražeći da napiše Ivi Loli pismo, kojim bi ga namamila, da bi ga uhapsili. Ona je to odbila, pa su tako su svoje živote tragično skončali i Sloboda i njena porodica, a potom i Ivo.

U poslednjem pismu koje je poslao ocu, Lola je pomenuo i Slobodu.

– Mojа Slobodа, onаko mаlа i nežnа, pošlа je u smrt kаo nа šetnju, s osmehom, koji je uvek bio njezin – napisao je. Sledeće godine je i on otišao u smrt.

Ime Slobode Trajković nosi jedna ulica na beogradskoj opštini Voždovac, a književnica Nada Marinković napisala je 1980. godine njenu romansiranu biografiju “Legenda o devojci Slobodi”.

Naša glumica Sloboda Mićalović dobila je ime baš po Slobodi Trajković. Naime, njen otac Dragan Mićalović je došao na ideju da je tako nazove i to dok je je igrao monodramu „Ivo Lola Ribar“, a ona je to svojevremeno i ispričala javno.

„Moj otac je igrao monodarmu ‘Ivo Lola Ribar’, a Sloboda Trajković je bila Lolina verenica. To je najlepša ljubavna priča, poput našeg ‘Romea i Julije,“ rekla je tada Boba, pa dodala da njena imenjakinja na neki način i danas živi, kroz nju.

– Vremenom mi je jako smetalo moje ime, jer se niko nije zvao tako da ja znam, sem Slobode Trajković. Ona je bila verenica Ive Lole Ribara. To je jedna od najlepših i najtragičnijih priča u našoj istoriji. Žrtvovala je celu svoju porodicu, tako što su završili u gasnoj komori, jer nije želela da oda položaj svog verenika, Ive Lole Ribara. Znala je da mu sledi ubistvo, jer je on bio jedan ozbiljan revolucionar. Postoji i to čuveno pismo, zbog kog je meni tata dao ime, a baš je Kornelije Kovač, odnosno Korni grupa, opevala tu pesmu. Naslov pisma je „Jedina moja, ne stiglo te ovo pismo“ – objasnila je Sloboda Mićalović i dodala:

– To je poslednje pismo koje je on njoj uputio, misleći da će on nastradati, ali nažalost je prvo ona stradala. U znak te velike ljubavi, moj tata je igrao monodramu „Ivo Lola Ribar“, trista ili četiristo puta, a mi smo kao klinke nosile majicu „Ivo Lola“. Mislio je, ako dobije sina da se zove Ivo, a ako dobije ćerku da se zove Sloboda, jer se moja Mirjana zove po sestri Ive Lole Ribara, sve je to nekako umreženo – ispričala je Sloboda za „K1“.

– Možda ta nepravda koja se desila Slobi Trajković, na neki način kroz mene živi, da za nju čuju neke naredne generacije. Nije ona tada umrla, naprotiv, nastavila je da živi kroz mene, što je meni posebno drago. Ja znam, da je jedno petnaestak devojčica dobilo ime po meni, a one će se možda nekada raspitati ko je bila Sloboda Trajković i ja mislim da je tu misija ispunjena – završila je lepa glumica svoju priču.

Sloboda Mićalović peva veliki hit: