radiobalkanfox
„Već godinu dana evo
kako bolan ležim sada,
sa prozora moje sobe
vidim svetla moga grada.
Naokolo svud zidovi
i hodnici bijele boje,
mnogo snova u samoći
ovdje mojih ostalo je.
Telo moje oboljelo
nalazi se ovdje sada,
al sam sretan kad uveče
vidim svjetla moga grada.
U mislima sad prolazim
šetajuć po staroj stazi,
skupa s dragom što mi nikad
ovdje bolnom ne dolazi.“
(Ismet Alajbegović Šerbo – Nikola Škrba)
I najbolji pevači i najveće zvezde klanjali su se velikom Zaimu Imamoviću. Ni Safetu nije bilo lako da se probije iz Zaimove senke, a kako li je tek bilo Zaimovom sinu Nedžadu, dugogodišnjem gitaristi RTVSA.
– Pesma „Stara staza“ asocira me na Počitelj, drevni grad u kome smo imali vikendicu i mnogo prijatelja i gde smo najradije provodili slobodne dane. Dugo nisam znao da li sam rođen u Počitelju ili Sarajevu – pričao je Nedžad Imamović.
– Otkad pamtim, znam da sam skoro svake godine boravio nekoliko nedelja ili meseci u tom malom gradu. Igrali smo fudbal, pecali ribu, palili vatru, kupali se i skakali u hladnu Neretvu.
Nedžad Imamović je muzičar od glave do pete: instrumentalista, kompozitor, interpretator, producent i iznad svega sin Zaima Imamovića. Prošao je mnoge škole, pa i onu najveću – Zaimovu školu sevdaha i ljudske dobrote.
– Lepo je biti sin Zaima Imamovića, ali je i veoma nezahvalno za karijeru. Jedni su govorili da ću večito ostati u senci slavnog oca, a drugi su govorili lako je njemu, on je Zaimov sin. Zato sam se i trudio da me makar malo odvoje od oca.
– Muziku sam zavoleo tako što sam slušao oca kako peva uz harmoniku. U početku sam ga slušao iz svoje sobe, a onda sam se ohrabrio pa sam ulazio kod njega u sobu. Naslušao sam se i tih partizanskih pesama i pesama o slobodi („Sećaš li se ratni druže“, „Bosno moja poharana“), a onda sam prusustvovao i rađanju nekih novih pesama koje su sada biseri sevdaha.
Početkom 60-ih Nedžad upisuje muzičku školu, a na nagovor drugara iz benda „Biseri“ počinje da svira bubnjeve po sarajevskim igrankama. Na nagovor Ratomira Petkovića, brata legendarnog Jovice, počeo je da svira bas gitaru u njegovom triju, a potom i u Narodnom ansamblu Radio-televizije Sarajevo.
– Sve najlepše što sam uradio u muzici vezano je za taj čuveni ansambl u kome sam proveo više od 20 godina, od početka 70-ih do početka 90-ih. Svirao sam gitaru, bas gitaru, kontarabas, pratio Safeta, Zaima, Bebu, Nadu, Zoru, Zehru, Hanku, Meha i ostale velikane. Otac mi je govorio: „Sine, da si odsvirao samo ‘Đul-Zulejhu’, dosta si uradio.“
Svirao je Nedžad i na nekim od najpoznatijih pesama narodne muzike: „Pijem da je zaboravim“, „Pokraj puta rodila jabuka“, „Omer beže“, „Đul Zulejha“, „Srdo moja“… Uporedo sa sviranjem u Narodnom ansamblu snimao je Nedžad i svoje pevačke singlice i albume.
– I da sam hteo, nisam mogao da pobegnem od konstatacije da to peva Zaimov sin. Moje snimanje je počelo tako što je tata bio na putu, pevač nije došao na snimanje, pa da ne bi propao termin Jovica Petković me ubedi da snimim dve pesme. Ubrzo sam se ohrabrio pa sam počeo i da komponujem. 1970. godine prvi put sam se pojavio na „Ilidži“ sa mojom pesmom „Lejla“.
Diskografska karijera Nedźada Imamovića trajala je od 1969. do početka 90-ih. Snimio je dvadesetak singlova i nekoliko albuma, što solo što u duetu sa slavnim ocem, sa desetinama pesama za sva vremena: „Zelen lišće goru kiti“, „Sjećaš li se draga ti“, „Stara staza“, „Zora zori, dan se bjeli“, „Dva dječaka“…
– I Ilidžanski festival, „Kuća sevdaha“ i „Soba Zaima Imamovića“, sve te zlatne i srebrne ploče, fotografije i odevni predmeti moga oca stvaraju u meni osećaj ponosa što sam sin takvog čoveka. Sve me je to dodatno obavezivalo da nastavim rad na očuvanju sevdalinke.
– Za sve ove godine nisam sreo čoveka koji je Zaima krivo pogledao ili mu nešto ružno rekao. Zato sam sa sinovima otvorio mali i skroman studio u kome snimamo neke nove pesme i nove pevače. U manjem studiju se stvori nekako prisnija atmosfera nego u velikom televizijskom studiju. I moj otac je nesebično pomagao mladima, pa sam to doživeo i kao svoju misiju.
Nedžad Imamović je preminuo 14. novembra 2020.
(Goran Milošević)
Dodaj komentar