Da li ste se ikada zapitali zašto se za žutu kosu kaže da je plava? I za žene koje imaju takvu kosu da su „plavuše“?
Prvo i osnovno treba da znate da su se svest o bojama kao i njihovo imenovanje menjali kroz istoriju. Neke nijanse koje su danas uobičajne u prošlosti nisu postojale ili, ako i jesu, nije postojala posebna reč za njih.
U tome upravo leži i odgovor na pitanje zašto se i danas za žutu boju kaže da je plava.
U našem jeziku je nijansiranje boja u prošlosti bilo jako „grubo“ pa su se one suštinski delile na tamne ili svetle, zagasite ili sjajne. Tako je u staroslovenskom jeziku reč „plav“ opisivala sve što pripada svetlijem spektru boja. Dakle, i bledo/svetlo, ali i ono što danas zovemo zlatnim/žutim. Sve je to bilo plavo, pa se otud i čovek svetle kose zvao „plavim„.
Suprotno, za ono što danas zovemo „plavim“ koristili su se pridevi „sinji“ ili „modar„.
Tragovi ovoga zadržali su se u narodnim pesmama u kojima i danas možete pročitati opise poput „sinjeg mora„, „modrog neba“ ili, obrnuto, kako se „žitna polja u daljini plave„…
Vremenom je došlo do delimične zamene – sinje/modro postalo je plavo, a reč „žuto“ ušla je u upotrebu iako se prvobitno značenje reči „plav“ nije izgubilo. Tako je sve do danas ostao dublet.
Srpski jezik nije jedini u kojoj je opstala ova „nelogičnost„. U poljskom se za osobu svetle puti/žute kose takođe koriste izrazi i „żółty“ („žuto„) ali i „płowy“ („plavo„). Portugalci za ženu svetložute kose kažu „loira“ („plava„) dok Špance muči drugačiji „problem“ – kod njih se za plavušu kaže „rubio“ što bi u bukvalnom prevodu danas značilo „crvena„.
Dodaj komentar