Izgubio se kada je imao 5 godina i posle 25 pronašao svoju majku

Indijac Saru Brirli ima jednu od najneverovatnijih životnih priča. Njegova porodica živela je u siromašnom naselju u blizini železničke stanice, koja je kasnije postala ključna tačka u životu svih. Sa te stanice je nestao i tu se vratio posle punih 25 godina! I tu se odigrao najtragičniji događaj u žviotu ove nesrećne porodice.

Film govori o tome kako je 1986. godine Saru, nepismen, siromašan petogodišnjak iz ruralne centralne Indije, bio razdvojen od svog brata na železničkoj stanici u Burhanpuru i slučajno završio sam na vozu koji ga je odveo gotovo hiljadu milja do Kolkate (tada poznate kao Kalkuta). Ne znajući bengalski jezik kao ni ime svog rodnog grada, nije imao način da se vrati. Živeo je kao ulični dečak i preživljavao uz pomoć svog snalažljivosti i komadića hrane. Kasnije ga je primilo sirotište, a na kraju su ga usvojili australijski par, Su i Džon Brirli, koji su ga odveli da započne novi život u Tasmaniji.

Četvrt veka kasnije usledio je neverovatan obrat. Saru – koji je do tada postao robustan, srećan, entuzijasta u jedrenju na dasci i potpuno odrasli Australijanac – iskoristio je Google Earth, nekoliko vizuelnih sećanja i ogromnu posvećenost kako bi identifikovao svoj rodni grad: Khandva, u centralnoj Indiji. U februaru 2012. godine otputovao je tamo i pronašao svoju biološku majku, Fatimu.

„To je bio zaista ključan trenutak“, seća se, sedeći u niskoj stolici visoko iznad saobraćaja u LA-u. „Videla je moje lice, posle 25 godina razdvojenosti. Još uvek imam to bebi-lice. Majka kao što je ona ne bi zaboravila izgled svog deteta. Znala je ko sam ja, a ja sam znao ko je ona. Sećanje na njeno lice bilo je utisnuto u moj um toliko dugo.“

Fatima nije govorila engleski, a on je zaboravio svoj hindi. To nije bilo važno. „Bili smo taktilni, koristili smo ruke i lica da izrazimo ono što smo osećali. Suze su govorile same za sebe.“

Brojevi na blagajni filma „Lav“ takođe govore: zaradio je preko 100 miliona dolara. Režirao ga je Gart Dejvis, a u njemu glume Sani Pavar i Dev Patel kao mladi i stariji Saru, dok su Nikol Kidman i Dejvid Venham njegovi usvojeni roditelji. Film je uglavnom dobro ocenjen i doneo je ekipi i glumcima brojne nominacije i nagrade, ali ulazi u trku za Oskara kao dugoročni kandidat.

Saru se jasno seća svog ranog detinjstva – gladi i sakupljanja hrane, veze sa majkom i braćom i sestrama – ali takođe može da se „odvoji“ od tog iskustva, kako kaže. „Prešao sam preko toga. Preselio sam se u Australiju, kod neverovatnih roditelja koji su mi pružili bezuslovnu ljubav, dobio obrazovanje i uronio u neverovatnu zemlju i društvo.“

The Weinstein Company, vešti strateg u oblasti nagrada, reklamirao je film kao lek za teške i turbulente vremenske trenutke – istinitu priču o životu koji je izgubljen i pronađen preko kontinenata i kultura. Pomaže što je Brirli optimistična, prijatna osoba koja je zahvalna na svojoj sreći. „Na kraju dana, ovo je priča o dečaku koji prolazi kroz iskušenja i teškoće i na kraju trijumfuje,“ kaže on.

Film, kao i autobiografska knjiga na kojoj je zasnovan, A Long Way Home, fokusira se na istinitu, inspirativnu priču, kaže Saru. „Radi se o tome da se ljudima otvore umovi u mnogim različitim aspektima. I ako to zadržimo kao glavni cilj, to je za mene sjajno. Nikada nisam imao nameru da politika bude deo ove priče.“

PR protokol nalaže da se glumci iz filma hvale, ali čini se da je Brirli zaista očaran prikazom svog lika na ekranu. „Sani je uradio neverovatan posao. Izrazi lica koje prikazuje su jednostavno fenomenalni. Nema nikakvo glumačko iskustvo, a uspeo je to da postigne. Gledao sam film oko 25 puta do sada i mogu da razumem zašto je tako očaravajuće kada gledate ovog dečaka.“

Kada je prvi put pokazao film svojoj biološkoj majci, „ona je počela da plače odmah od početka. To je tako blizu njenog srca, gledati način na koji se sve to zaista desilo.“

Sudbina njegovog brata bila je, međutim, kobna.

„Mesec dana pošto sam ja nestao, telo mog brata je pronađeno na šinama. Voz ga je presekao na dva dela“, setio se najtraumatičnijeg saznanja Saru, pa istakao da nikada nije ustanovljeno da li je njegov stariji brat bio žrtva nasilja ili nesrećnog slučaja.

Brirli se oseća duboko vezanim za film Lav. Naziv filma potiče od njegovog originalnog imena, Šeru, koje znači lav na hindiju. „Trajektorija je počela u mom umu. Postao je dokumentarac, zatim knjiga, a sada film. Pretpostavljam da sam ga gurkao na svaki mogući način.“

Cilj, kaže on, bio je da pokaže drugim usvojenicima da mogu da prate svoje poreklo. „Ovo je bila knjiga za ljude poput mene, u nadi da će biti osnaženi i obrazovani da znaju da postoji svetlo na kraju tunela.“

Baš kao što ga je voz odveo na novi život, na neki način, i pričanje ove priče je učinilo isto. Pre nego što su knjiga i film nastali, njegov posao je bio da pomogne svom ocu u vođenju prodaje morskih oprema u Hobartu, Tasmanija. Sada je motivacioni govornik, posao koji deluje kao da bi mogao da traje. „Rekao sam ocu da uzimam godinu odmora, ali to je velika godina odmora,“ smeje se on.

To nije glamurozno i nije poznat, kaže on. „Ne bih podizao svoju zastavu tako visoko. Prepoznaju me, ali ne toliko kao nekog poput Deva Patela ili Nikol Kidman.“

Dečak iz Khandve deli jednu osobinu sa zvezdama – nesigurnost u vezi sa svojim godinama. Iako to nije iz taštine ili želje da produži filmsku karijeru. „Nemam izvod iz matične knjige rođenih.“ Njegova najbolja procena: 35.

(Kurir.rs/TheGuardian/M.F.)