Kad je Agata Kristi nestala, svi su sumnjali na muža i njegovu ljubavnicu

O Agati Kristi, neprikosnovenoj kraljici krimi-romana objavljeno je četrdesetak knjiga. Britanka rođena pre 134 godine, 15. septembra, napisala je osamdesetak knjiga. Do danas je prodato više od dve milijarde primeraka njenih napetih i pametnih dela, na više od 100 jezika. Napisala je „Mišolovku“, koja nosi titulu najduže izvođene predstave na svetu. Broj ekranizacija njenih dela, filmskih i televizijskih, teško je pronaći.

Prvi suprug, Arčibald Kristi, ostavio ju je zbog sekretarice, iznenada je izgubila oba roditelja, videla je strahote Prvog svetskog rata kao medicinska sestra i borila se s mentalnim zdravljem. U jednom trenutku, nakon smrti majke i izdaje supruga, pobegla je od svega. Doslovno je nestala 1926. godine na 11 dana, izazvala silan šok u javnosti i ogromnu potragu na nacionalnom nivou. Drugi brak, s 14 godina mlađim arheologom Maksom Malovanom potrajao je 46 godina, sve do njene smrti 1976. godine. Dve godine pre smrti kraljica Elizabeta II dodelila joj je titulu, te je postala Dejm Agata Meri Klarisa Kristi, Ledi Malovan.

Čini se da je nemoguće ne znati sve o nekome toliko slavnom poput Agate Kristi, ali ona je ipak ostala misteriozna i zanimljiva raznim istraživačima, naučnicima, kao i običnim čitaocima.

I nove generacije je čitaju iako su njene knjige u Velikoj Britaniji prepravljene „kako bi se prilagodile modernom vremenu“. Dogodilo se isto što i s Roaldom Dalom i Ijanom Flemingom, uprkos brojnim kritikama zbog političke korektnosti. Prema pisanju britanskih medija, iz njenih knjiga su uklonjeni rasistički izrazi i neki delovi teksta su izmenjeni ili čak uklonjeni.

Kako god, njen ovogodišnji rođendan fanovi će proslaviti na raznim festivalima i događajima, predavanjima i susretima. BBC je, takođe, nedavno objavio novu adaptaciju romana „Nulta mačka“, trodelnu seriju s Andželikom Hjuston u glavnoj ulozi.

Rođendan će obeležiti i nove knjige o njoj, a možda najzanimljivija je ona koju je napisao dr Mark Aldridž. Ovaj „agatolog“, izvanredni profesor na Univerzitetu Solent u Sauthemptonu, već je napisao dve knjige o njoj – prva iz 2016. godine bavila se Agatom Kristi na filmu i televiziji. Četiri godine kasnije objavio je knjigu o njenom najpoznatijem detektivu, Herkulu Poarou, 2020. godine. Ovih dana izlazi treća – „Agatha Christie‘s Marple: Expert on Wickedness“.

Aldridž je temeljno proučio opsežnu građu o drugoj Kristinoj bitnoj detektivki, gospođici Marpl, simpatičnoj usedelici blistavih plavih očiju iz seoca Sent Meri Med. Ona je seniorka krhkog tela, ali briljantnog uma. Voli baštovanstvo, pletenje, lagano tračanje i rešava najsloženije zločine. I poprilično je lukava. Analizirao je sve – od njenih prikaza u knjigama, na malim i velikim ekranima, prokopao po arhivama i otkrio i neke nove materijale.

Aldridž tvrdi da autorka nikad nije preterano volela lik koji je stvorila.

„Nikad mi nije bilo jasno zašto bi iko pomislio da ja na bilo koji način ličim na gospođicu Marpl“, požalila se jednom prilikom Kristi, tvrdeći da je Marpl najsličnija njenoj baki i bakinim prijateljicama.

Ona je, prema Aldridžu smatrala da je, kada su njeni likovi u pitanju, najsličnija Arijadni Oliver. Ona se bavi pisanjem krimi romana, njen najpoznatiji detektiv je Finac (Agatin Herkul Poaro je Belgijac), a njeni prigovori često oslikavaju one iz stvarnog života Agate Kristi poput problema s porezom i svađa oko obrada njenih dela.

Aldridž smatra da u seoskoj detektivki koja savršeno poznaje ljudsku prirodu, ipak ima mnogo Agate Kristi.

„Najuverljiviji dokaz u korist tvrdnji Agate Kristi da nema sličnosti s Marpl su godine. Gospođica Marpl se prvi put pojavila krajem 1927, kada je Kristi imala samo 37 godina i jasno je da tu nema poređenja, jer je Marpl barem tri decenije starija od spisateljice“, napisao je u svom blogu govoreći o knjizi.

„Ipak, postoji nekoliko paralela. Nakon raspada braka i smrti majke 1926. godine, Kristi je morala da postane nezavisna žena koja sama krči svoj put, bez pomoći supruga i roditelja, baš kao što je to radila Marpl. Gospođica Marpl morala je da se nosi i s tim što je ljudi ponekad jednostavno ignorišu ili se ponašaju kao da ne postoji. Ponekad je to prolazila i sama Agata Kristi, ponajviše zbog svoje stidljivosti“.

Aldridž piše kako se na početku karijere Kristi borila sa svojim prvim izdavačem koji je tvrdio da se reč „cocoa“ (kakao), mora da piše „coco“ i nije mogao da se ubedi ni u što drugo. Kristi je izgubila bitku i to ju je decenijama nerviralo. Zbog toga je shvatila da mora da bude samopouzdanija i da digne glas kad smatra da je nešto pogrešno.

„Iako se radi o neslaganju o pisanju neke reči, vidimo sličnost s gospođicom Marpl, koja je uvek pristojna i tiha, ali zna šta je ispravno, a šta ne i ne boji se da kaže šta misli kada je to potrebno“, objašnjava Aldridž.

Agata Kristi nije bila gospođica Marpl, ali kako su godine prolazile, a radi se o četiri decenije i nizu knjiga i priča, detektivka iz idiličnog sela jako je sporo starila. Autorka i lik bivali su sve bliži i po godinama i po životnom iskustvu.

„U ranoj verziji romana „U 10 do 5 sa Padingtona“ iz 1957, gospođica Marpl ima 90 godina. Izdavač je smatrao da će to biti šok za čitaoce, pa se godine ne spominju u britanskom izdanju. U 1960-im, Marpl ima oko 70 godina, kao i prvi put kada se čitaoci susreću s njom. Tada je i sama Kristi napunila 70″, objasnio je Aldridž.

Dodao je kako je Lora Tompson, biografkinja Agate Kristi, zabeležila da je niz detalja kojih se Marpl priseća u „Hotelu Bertram“ (1965), u stvari sećanje autorke, poput priča o odlascima u pozorište i kupovanja u određenim prodavnicama.

„Ipak, najuverljiviji primer da je Kristi postajala sve sličnija svojoj kreaciji dobili smo kasnije u istoj deceniji, kada je autorka predložila rešenje stvarnog slučaja umorstva. U najranijim pričama o Marpl, svako iz grupa prijatelja i poznanika podelio je neku zagonetku, koji su drugi trebali da reše iako su dobili informacije iz druge ruke.“

Kristi je baš to uradila u Sunday Timesu 1968. godine, na kraju članka od ubistvu britanskog advokata Čarlsa Brava koje se dogodilo 1876. godine. Taj slučaj je očigledno fascinirao spisateljicu jer ga je spomenula u čak tri knjige. Bio je nerešen: Bravo je bio otrovan, ali prošla su tri dana pre nego što će umreti. Tokom ta tri dana odbio je da da bilo kakvu informaciju koja bi pomogla da se otkrije trovač i metoda trovanja. Niko nije uhapšen ni osuđen zbog njegove smrti. Teorija je mnogo – od nesrećne služavke koja je odlučila da ubije šefa, pa sve do toga da se Bravo slučajno sam otrovao. Kristi je, kombinujući činjenice i razumevanja ljudske prirode, baš kao gospođica Marpl, ponudila rešenje. Smatrala je da je počinitelj lokalni lekar, koji je bio zaluđen ljubavnom aferom s Bravovom suprugom. To je bio čest motiv u pričama Agate Kristi. Naizgled pouzdan lekar je savršeno prihvatljiv negativac u istragama gospođice Marpl.

„Kao i u svakoj kreaciji i u gospođici Marpl bilo je nešto od autorke, iako to nije uvek prepoznavala. Možda je baš zato uživala u ponovnim susretima sa svojom „stručnjakinjom za zloću“ tokom života. Gospođica Marpl bila je originalna kreacija, ali i prozor u Kristinu prošlost“, zaključio je dr Aldridž.

(Kurir.rs/ Jutarnji.hr/ L. S.)