Kako je umro Ivo Andrić i kome je sve ostavio?

Saopštio im je, s obzirom da nema nikakvih srodnika, da želi da se posle smrti od njegove zaostavštine i autorskih prava osnuje zadužbina namenjena za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Izrazio je želju da se o njegovoj zadužbini brine dugogodišnja nezvanična lična sekretarica i prijateljica Vera Stojić, te da se deo novčanih sredstava koristi za dodeljivanje nagrade za najbolju pripovetku. Takođe, izrazio je uverenje da će Srpska akademija nauka i umetnosti najbolje odrediti šta da se radi sa njegovim rukopisima i prepiskom.

Prisutnim književnicima Đokoviću i Jovaniću, Ivo Andrić je obznanio da je kao član pokopnog društva „Oganj“ odlučio da nakon smrti njegovo telo bude kremirano.

Pri kasnijoj raspravi pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu književni prevodilac Vera Stojić odrekla se učešća u nasleđu, kako je piščevom voljom bilo određeno, a u korist Zadužbine Ive Andrića, preuzimajući pri tom obavezu da se stara o zaostavštini i korišćenju autorskih prava.

12. decembra iste godine, Ivo Andrić zbog slabog zdravlja telegramom otkazuje učešće na bosanskohercegovačkom Saboru kulture.

17. decembra njegovo zdravlje ozbiljno se pogoršava.

Poneo omiljenu knjigu u bolnicu

Jedno svedočanstvo o Andrićevoj zdravstvenoj krizi daje njegov prijatelj Erih Koš: „Oko 9 sati 17. decembra zvala me je telefonom Vera Stojić i kazala da je Andrić proveo tešku i nemirnu noć, i da se jutros ne oseća dobro. Obratila se terenskoj ambulanti i lekarka koja ga je pregledala utvrdila je da mu je porastao krvni pritisak. Dala mu je lek i savetovala da se pozove lekar specijalista. Prvi kojeg se Vera Stojić setila bio je doktor Slobodan Kostić, Andrićev zemljak i prijatelj, šef Neurohirurške klinike koji se odmah odazvao pozivu. Sada pozivaju i mene da se nađem pri ruci ako bi Andrića trebalo prebacivati u bolnicu. Za desetak minuta bio sam pred kućom u kojoj je stanovao u ulici Proleterskih brigada. Vrata mi je otvorila i nemušto me pozvala da uđem Andrićeva kućna pomoćnica. U predsoblju je već dr Kostić okretao brojčanik telefona, nastojeći da obezbedi odgovarajući bolnički smeštaj. Vera Stojić, koja je stanovala na istom spratu, vrata do vrata sa Andrićem, čekala je u trpezariji, sa tašnom u ruci, spremna da krene. Pozvan da nam se pridruži, Andrić je izašao iz svoje sobe. Pozdravio se, malo zbunjen, ali pri punoj svesti, i sa onim njemu svojstvenim izvinjavajućim osmehom čoveka koji ne voli drugim ljudima da smeta. Otišao je u kupatilo, uzeo pribor za umivanje i brijanje, pa i kapi za oči na koje ga je podsetila Vera Stojić. Strpao je sve to u staru, smeđu, izlizanu torbu – onu s kojom smo ga godinama navikli da viđamo. Kada je već trebalo da se krene, setio se još nečega i vratio se u sobu. Izneo je tanku knjižicu, „Samorazmatranja“ Marka Aurelija u džepnom, francuskom izdanju, pa i nju pridružio ostalim stvarima. Bila je to njegova poslednja lektira.“

Beogradom se širili tračevi

Napokon, Andrić je bio prebačen na Urgentno kardiološko B odeljenje Univerzitetske klinike. Kako tu nije mogao dobiti odgovarajući lekarski tretman, odlučeno je da se prebaci na Vojno-medicinsku akademiju. Intenzivno lečenje povereno je poznatim lekarima dr Miroljubu Kičiću, dr Vojislavu Ćosiću, dr Dragoljubu Đorđeviću i dr Branislavu Simiću, a konsultovani su i čuveni medicinski stručnjaci, akademici dr Jovan Ristić i dr Slobodan Kostić, kao i dr Gojko Kapor. Ovaj lekarski tim 20. decembra izdaje saopštenje koje prenosi TANJUG, i u kojem stoji da su kod književnika Ive Andrića nastupila ozbiljna oštećenja zbog smetnji nastalih poremećajem cirkulacije krvi u mozgu.

Osim oštećenja mozga, nastupile su i komplikacije u vidu zapaljenja pluća i infekcije nekih unutrašnjih organa, pa je nastavljeno sa intenzivnim lečenjem.

„Po Beogradu, koji je, uza sve svoje milionsko stanovništvo, ipak samo jedna mala kuhinja, svašta se i koješta govorilo o Andrićevom stanju i toku njegove bolesti. Govorilo se da je te prve noći u bolnici zapao u teško delirično stanje, u kome više nije mogao da kontroliše svoje postupke, i podižući se iz postelje i tumarajući odeljenjem, toliko uznemirivao ostale teške bolesnike da su lekari bili prinuđeni da mu potraže adekvatniji smeštaj. Čula su se i krajnje neukusna tvrđenja koja je u ovakvom svedočenju neuputno ponavljati.“

Lekari su Andrića održavali u životu veštački, svim sredstvima reanimacione tehnike. Prkoseći lekarskim predviđanjima i protokolarnim odlukama, više čvrstom voljom no krhkim telom, Ivo Andrić je poživeo u bolničkoj postelji još gotovo puna tri meseca.

Trinaestog marta 1975. godine Vojno-medicinska akademija u Beogradu izdaje poslednje saopštenje: „U 1 sat i 15 minuta došlo je kod Ive Andrića do popuštanja svih vitalnih funkcija sa neminovnim smrtnim ishodom.“

Travnik mu posvetio muzej, ulicu i biblioteku

Ta vest brzo je odjeknula širom sveta. Najpoznatije novine sa žaljenjem su pisale o nestanku jednog od najvećih imena evropske literature, održavane su komemorativne sednice i skupovi, na adresu Saveza književnika Jugoslavije stizali su brojni telegrami sa izjavama saučešća – među prvima od predsednika Tita i književnika Miroslava Krleže.

Na dan smrti slavnog pisca, u njegovom rodnom gradu u 17 sati održana je komemorativna sednica Opštine Travnik i formiranog Odbora za obeležavanje smrti Ive Andrića u Travniku. Nakon minutom ćutanja odate počasti Andriću, o piščevom životnom putu govorio je predsednik Izvršnog odbora Skupštine opštine Travnik Avdo Maglić. Na ovoj sednici odlučeno je da se otkažu sve javne priredbe i manifestacije, zatim da se u Rodnoj kući Ive Andrića otvori knjiga žalosti, te da se u svim školama na području Opštine Travnik održe komemorativni časovi.

Tim povodom lokalni list „Travnička hronika“ objavio je posebno izdanje posvećeno smrti literarnog nobelovca. Takođe, predloženo je nadležnim institucijama da Narodna biblioteka u Travniku dobije novo ime Narodna biblioteka „Ivo Andrić“, da se ulica Stanka Turudije preimenuje u ulicu Ive Andrića, i da se Spomen-muzej Rodna kuća Ive Andrića ubuduće zove Memorijalni muzej Ive Andrića. Svi ovi predlozi kasnije su usvojeni od Skupštine opštine Travnik, pa je tako nastao i Memorijalni muzej, danas jedini memorijalni muzej na svetu posvećen Ivi Andriću.

Bonus video:

(Espreso/zenablic/TM)