Ko je organizovao državni udar u Jugoslaviji 27. marta

Na današnji dan pre 84 godine jedan događaj imao je na sudbinu srpskog naroda i bivše Jugoslavije nesagledive posledice. Građani su s pravom imali jaka negativna osećanja prema Nemcima, koji su u najvećoj meri bili zaslužni za 1.200.000 poginulih Srba tokom Prvog svetskog rata, i čista srca su demonstrirali protiv pristupanja zemlje Trojnom paktu 27. marta 1941. godine. Međutim, demonstracije su za svoje ciljeve iskoristili i usmeravali Britanci. Kako je došlo do vojnog puča, ko ga je organizovao i šta se događalo posle?

Knez Pavle bio je brat od strica kralja Aleksandra I. Upravljanje državom mu je nametnuto i jedva je čekao 6. septembar 1941. da Petar napuni 18 godina i preuzme vlast. Međutim, morao je da abdicira skroro pola godine ranije.

Tokom 1936. i 1937. Adolf Hitler je sve više jačao dok je Evropa ćutala i popuštala mu, a knez Pavle je strahovao od približavanja Nemaca granicama Jugoslavije. Nemačka je održavala dobre odnose sa Jugoslavijom, ali ju je u ekonomskom pogledu pritiskala. Nudila je da otkupljuje 50% jugoslovenskog izvoza i još neke povlastice, a zauzvarat bi Jugoslavija samo trebalo da otkupljuje više nemačkih proizvoda. Jugoslovenska vlada je ovu ponudu odbila jer bi u suprotnom zemlja postala potpuno zavisna od Nemačke. Pavle je tražio britansku pomoć ali oni su, kao i uvek, slabo reagovali, a nije mogao još dugo da odlaže rešavanje ovog problema.

Tokom 1939. situacija u Evropi se komplikovala. Benito Musolini je 7. aprila otpočeo sa realizacijom plana za koji se pripremao dve godine – invazija na Albaniju. Jugoslavija je mogla samo da uloži protest, ništa više. Tražila je od Italije da poštuje granice, što je ona i obećala. Hitler je izdao tajno naređenje da se prvog septembra napadne Poljska čime će započeti rat koji je pretio da se proširi na čitavu Evropu. Pavle je bio očajan zbog stanja u zemlji i nameravao je da kada Petar dođe na vlast, on ode sa porodicom da živi u London. Za njega London je bio duhovni dom, tamo su mu bili prijatelji, najviše poverenja imao je u Englesku. Ovo će ga, ispostaviće se, skupo koštati.

Pavle je posetio Italiju. Poseta je prošla dobro, video se sa Musolinijem i bio je zadovoljan jer na njega nije vršen veliki pritisak da preuzme čvrste političke obaveze. Italijani su predlagali pakt o nenapadanju, ali Pavle je uspeo da izbegne dogovor. Britanci su ovu posetu budno pratili strahujući da bi Jugoslavija mogla da pristupi silama Osovine. Pavle je znao da mora otići i u posetu Berlinu. Zvanična poseta Nemačkoj počela je 1. juna 1939. godine. Bila je to prva kraljevska poseta Berlinu od dolaska Hitlera na vlast, pa je Hitler rešio da bude impresivna. Predviđeno je da poseta traje osam dana.

Pogledajte u galeriji kako je izgledala poseta kneza Pavla i kneginje Olge Nemačkoj:

Pavle i Olga su dočekani kao pravi kraljevski par uz sve počasti. Održavane su vojne parade i prikazivan je veliki luksuz i raskoš da bi se gosti zadivili. Iza svega toga krila se politika, a Pavle je to znao. Hitler je Jugoslaviji nudio brojne povlastice, a da ona zauzvrat izađe iz Društva naroda i da potpiše pakt protiv Kominterne. Pavle je sve ovo odbio.

Hitler je bio besan govoreći da se knez Pavle krije iza parlamenta. Kada se vratio u Jugoslaviju primio je telegram od britanskog kralja Džordža kojim ga je pozvao da dođe u London. Britanija kao da se na neki način takmičila sa Berlinom, pa je Pavlu uručen Orden podvezice. Dve nedelje posle povratka u Jugoslaviju, do kneza je stigla vest da su Nemačka i SSSR potpisali pakt o nenapadanju. Napetost je rasla, a on je znao da je rat na pomolu.

Knez Pavle je, opisujući Milanu Antiću susret sa Hitlerom, rekao: „Ruke su mu meke, kao kraci meduze. Osećate jezu od njegovog dodira. Lice žuto, kao u voštane figure”.

Prvog septembra Nemačka je napala Poljsku, a dva dana kasnije Britanija je objavila rat Nemačkoj. Jugoslavija je na početku uspevala da se drži po strani jer je Hitler bio obuzet planovima za zapad. Međutim, to nije moglo da traje večno.

Rat u Evropi je buktao, Hitler je sve više širio svoju teritoriju, ali Pavlova glavna briga bila je Italija. Musolini je bio ljubomoran na nemačke uspehe i želeo je što pre da osvoji Dalmaciju, Hrvatsku i jadranska ostrva. Obnovio je kontakt i sa hrvatskim teroristom, ustašom AntomPavelićem.

Da ga Hitler nije sprečavao, Musolini bi odavno napao Jugoslaviju. Preko špijuna u Italiji, Pavle je saznao da Italija uskoro priprema napad na Jugoslaviju. S druge strane, Hitler je posle osvajanja Danske, Norveške, Belgije, Holandije i Luksemburga krenuo u napad na Francusku. Četrnaestog juna 1940. Nemci su ušli u Pariz, a 16. je na čelo nove kvislinške vlade došao Anri Peten.

Jugoslavija priznaje SSSR

Musolini je najavio ulazak Italije u rat na strani Nemačke. Tada je bar privremeno bio zauzet na drugoj strani, pa je Jugoslavija imala vremena da razmisli o sledećem koraku. Pavle je znao da što pre mora vojsku da snadbe naoružanjem. Saveznici su odbili da mu pomognu, ostao je samo SSSR, a to je značilo veliki politički zaokret. Jugoslavija je posle 22 godine priznala Sovjetski savez na čijem je čelu bio Josif Visarionovič Džugašvili Staljin. Ubrzo su uspostavljeni diplomatski odnosi i potpisan je trgovinski sporazum maja 1940. godine. Hitler je krenuo na leto 1940. da bombarduje Veliku Britaniju, što je bio preduslov za invaziju.

Nemačka se uopšte nije slagala sa novim odnosima između Jugoslavije i SSSR-a. Neslaganje je bilo posledica suparništva između Nemačke i Rusije. Obe zemlje su optuživale jedna drugu kako pokušavaju da steknu prednost na Balkanu nepoštenim sredstvima.

Nemci su u julu 1940. napali Britaniju, a u septembru su Italija i Japan sa Nemačkom zaključile Trojni pakt. Oktobra iste godine Musolini je napao Grčku. Vojska Rajha ušla je i u Bugarsku i Rumuniju. Sada su sile Osovine skoro potpuno zaokružile Jugoslaviju. Pavle je, pošto nije mogao zvanično, odlučio da nezvanično pomogne Grčkoj. Jugoslavija je u novembru i decembru poslala grčkoj vojsci dosta naoružanja, hrane i konja. Zvanično, Jugoslavija je i dalje bila neutralna.

Ubrzo je Pavle smenio ministra vojske generala MilanaNedića. Razlog je bio Nedićevo sporo reagovanje na italijansko „slučajno“ bombardovanje jednog grada na jugoslovenskoj teritoriji. Nedić je i predlagao da se jedan deo jugoslovenske teritorije ustupi Nemačkoj pa će zemlja biti pošteđena do kraja rata. Pavle se razbesneo i zatražio njegovu ostavku. Nedić je posle okupacije Jugoslavije postao predsednik marionetske vlade. Na mesto ministra vojske Pavle je postavio generala Pešića koji je bio antinemački raspoložen.

Pritisak na Jugoslaviju bio je sve veći jer se Nemačka spremala i za pohod na Rusiju, pa je što pre morala da osvoji Grčku i zato je Hitleru bio neophodan pakt o nenapadanju sa Jugoslavijom. Interesi Jugoslavije se ni u jednoj tački nisu ukrštali sa interesima Britanije.

Kneza Pavla je 12. januara 1941. Britanski ambasador Ronald Kembel obavestio da je Vinston Čerčil, premijer Ujedinjenog Kraljevstva, odlučio da sama neutralnost Jugoslavije nije dovoljna i da ona mora da uđe u rat na strani saveznika. Ista poruka stigla je i iz „neutralnog” Vašingtona. Čerčil je nameravao da Jugoslaviju koristi kao topovsko meso u borbama sa Hitlerom želeći da stvori novi front na Balkanu koji će Nemcima otežati položaj na evropskim frontovima i koji će smanjiti pritisak Hitlera na Britaniju. Njegovo poimanje stvari da su „mali” narodi nebitni i da oni treba da služe „velikim” najbolje se prikazuje u ovoj rečenici koju je izgovorio: „Jedna nacija je ponosna na sebe kada potčini drugu naciju“.

Pavle je bio užasnut, smatrao je da se Čerčil veoma neodgovorno ponaša. Podrška Britanije i Francuske je bila samo na rečima, dok je svaka druga bila izostavljena. Takva podrška Jugoslaviji nije koristila, pa je zato ona morala da se okrene Nemačkoj.

Britanija je sve vreme vršila pritisak na Jugoslaviju da uđe u rat, ali ona nije popuštala. Čerčil je svom ambasadoru u Beogradu poručio da „gnjavi, muči i ujeda” kneza Pavla i njegove ministre da zarate protiv Nemačke. Jugoslavija se našla između dve vatre – ući u rat na strani Saveznika ili pristupiti Trojnom paktu. Neutralnost više nije bila moguća, i svaki dan te 1941. godine bio je pravo diplomatsko bojno polje.

Hitler je pozvao Dragišu Cvetkovića (predsednik Vlade Jugoslavije) i Aleksandra Cincar-Markovića (ministar spoljnih poslova) na sastanak u Salcburg 14. februara gde je zahtevao pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Naši predstavnici nisu prihvatili ponudu, iako je Hitler obećao da od Jugoslavije neće tražiti nikakvu vojnu saradnju. Nemački general Jodl žalio se „kako se Hitler prema Jugoslaviji ponaša kao prema nekoj primadoni.”

Jugoslovenski ambasador u SSSR Milan Gavrilović tajnom depešom je 18. februara javio da je u nemačkoj ambasadi u Moskvi saznao kako su Nemci doživeli sastanak u Salcburgu:

„Povodom sastanka predsednika vlade i ministra inostranih poslova sa firerom bio sam iznenađen držanjem članova nemačke ambasade. Oni su mi govorili otvoreno ’Primila Jugoslavija zahteve firera ili ne, njena sudbina je zapečaćena. Ako primi, ona još može spasti za Srbiju status Slovačke; ako ne primi, biće potpuno uništena. Bosna ide Hrvatskoj, i tako ulazi u sastavni deo italijanskog carstva sa statusom protektorata. Slovenija ide nama. Ostalo se deli između Mađara, Bugara i opet Italijana’”.

Pogledajte u galeriji kako su svetski mediji izveštavali o poseti Dragiše Svetkovića i Aleksandra Cincar-Markovića Nemačkoj:

Dakle, Jugoslavija je imala dve opcije: Ili da prihvati nemačku ponudu, ili da uđe u rat sa Nemačkom. Knez Pavle je britanskog ambasadora u Jugoslaviji Kembela pitao za eventualnu pomoć, a ovaj mu je odgovorio da veruje da Jugoslavija, Grčka i Turska same mogu da se suprotstave Silama osovine. Od zapadnih „saveznika” Jugoslavija nije mogla da očekuje ništa sem zahteva da se žrtvuje i izvrši samoubistvo.

S druge strane ni Sovjetskom Savezu nije odgovarala neutralnost Jugoslavije, međutim Andrej Višinski, zamenik komesara za spoljnu politiku, preneo je jugoslovenskoj strani da će SSSR sigurno ući u rat protiv Nemačke ako se otvori front na Balkanu i poslati pomoć.

Ubrzo je Pavle primio poziv od Hitlera da poseti Berhtesgaden, znao je da je sa odugovlačenjem gotovo i da mora da uradi ono što je najbolje za svoju zemlju. Četvrtog marta Pavle je tajno otputovao u Nemačku. Tamo je proveo pet časova sa Adolfom Hitlerom. Hitler je učinio sve što je mogao da uveri kneza da potpiše Trojni pakt, dok je ovaj iznosio brojne razloge zašto je nemoguće da to učini. Kada bi to uradio, narod bi se pobunio jer bi to značilo savez sa zemljom (Italija) koja je odgovorna za ubistvo kralja Aleksandra. Hitler je taj prigovor odbacio i popuštao je gotovo u svakoj tački, ali je Pavle i dalje odbijao da potpiše pakt. Rekao je da mora da se konsultuje sa svojim kabinetom pa će zato biti potrebno više vremena.

Dva dana posle toga održana je sednica Krunskog saveta. Sednici su prisustvovali knez Pavle, namesnici Stanković i Perović, predsednik vlade Cvetković, ministar spoljnih poslova Cincar-Marković, ministar vojske Pešić, ministar dvora Antić, potpredsednik vlade Maček (Hrvat) i Kulovec (Slovenac). Prvobitno je jednoglasno odlučeno da se pakt ne može prihvatiti, ali da se mora nastaviti razgovor sa Nemcima i odugovlačenje davanja odgovora da bi se se dobilo na vremenu zbog mobilizacije i opremanja vojske.

Međutim, Nemci su tražili odgovor što pre. Ministar vojske Pešić obavestio je vrh države da, s vojnog stanovišta, Jugoslavija nema nikakve šanse da se odbrani. S obzirom na to da su svi znali šta bi se desilo da Jugoslavija odbije Nemačku, jednoglasno je odlučeno da zemlja pristupi Trojnom paktu uz određene uslove – poštovaće se suverenitet i integritet Jugoslavije; od Jugoslavije se neće tražiti vojna pomoć niti prelaz ili transport trupa kroz zemlju u toku trajanja rata; interes Jugoslavije za slobodan izlaz na Egejsko more uzeće se u obzir prilikom reorganizacije Evrope.

Nemačka je ove uslove prihvatila, ali je odbila da ih objavi kao deo zvaničnog dogovora, međutim dala je mogućnost Jugoslaviji da ih kao posebne dokumente objavi u novinama, što je i urađeno. Dan posle pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, sve tri tajne klauzule objavljene su u „Politici”.

Jugoslavija je ovim sporazumom faktički dobila neutralnost. Pavle je znao da je to najbolja odluka, jer bi u slučaju rata najviše stradali Srbi, Hrvati i Slovenci bi verovatno sklopili nagodbu sa Hitlerom, a nažalost baš to se i desilo.

Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu

Hitler se 19. marta složio da prihvati sve jugoslovenske uslove. Ponovo je održana sednica Krunskog saveta i sednica kabineta. Na sednici kabineta samo su se tri ministra izjasnila protiv potpisivanja pakta. Dali su ostavku u pokušaju da izazovu pad vlade. Pavle je ubedio jednog od njih da se vrati na položaj, a sutradan je Cvetković popunio dva upražnjena mesta. Britanci su i dalje preko svojih diplomata vršili veliki pritisak na Pavla da ne prihvati pristupanje Trojnom paktu.

Cincar-Marković je u noći 23. marta 1941. obavestio nemačkog ambasadora da će Jugosloveni potpisati pristupanje Trojnom paktu. Sutradan su Cvetković i Cincar-Marković otputovali za Beč i 25. marta su sa nemačkim ministarom inostranih poslova fon Ribentropom u dvorcu Belvedere u Beču potpisali su protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

Pogledajte u galeriji kako je izgledalo pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu:

Britanija se spremala da izvrši državni udar u Jugoslaviji, što se vidi iz razgovora Idna i britanskog ambasadora u Jugoslaviji Kembela. Idn je rekao Kembelu da se od „kneza Pavla koji pokazuje beznadežni smisao nerealnosti više nema šta očekivati i da se poslanik ovlašćuje u punoj meri da preduzme sve što smatra ispravnim kako bi se preduzele mere za promenu vlade ili režima, čak i putem državnog udara“. Rekao je da uspešan udar svakako treba da bude vojni udar. Britanija, u koju je Pavle toliko verovao, izdala je i njega i Jugoslaviju.

„Pitam se da, ipak, Volter Lipman nije u pravu kada govori o Neutralnim evropskim državama. Izgleda da samo on razume kako je lako preporučivati heroizam maloj bespomoćnoj zemlji čiji je sused veliki i jak siledžija i koliko se na kraju time malo dobija“ – ovo je pismo koje je 8 godina kasnije, 1949, Pavle pisao Nernardu Bersensonu, i u ovom pismu je u dve rečenice rekao suštinu svega što se događalo u tom periodu.

Državni udar u Jugoslaviji (mart 1941)

Jugoslovenske jutarnje novine su 26. marta 1941. objavile vest da je zemlja potpisala Trojni pakt. S obzirom na to da zvanično nisu objavljene sve tačke ugovora, protivnici sporazuma su širili glasine da je vlada stupila u vojni savez sa Nemcima, a narod je pretpostavio da je to istina. U Beogradu su izbile demonstracije na ulicama i u školama, a strane radio stanice govorile su o mogućnosti nemačke intervencije.

Borivoje Mirković, general vazduhoplovstva u vojci Kraljevine Jugoslavije, isplanirao je državni udar. Prema pismima slovenačkog lidera u to vreme, Mihe Kreka, koji je bio i ministar u vladi, „Mirković je u Kairu priznao da je još pre rata bio britanski obaveštajac.“ Blokirani su izlazni putevi Beograda, a zatim su pučisti zauzeli radiostanicu šefa generalštaba kako bi sprečili komunikaciju između vlade i komandanta vojske. Ubrzo je ceo grad bio pod njihovom potpunom kontrolom, a članovi vlade su odvedeni u pritvor. U puč 27. marta bili su mnogi umešani, a izvesno je da je među njima bio i Slobodan Jovanović, srpski pravnik i političar. 

Za novog predsednika vlade postavljen je general Dušan Simović. Da bi Simović mogao da uspostavi legitimitet sopstvenog položaja, morao je da dobije kraljevu pismenu saglasnost. Zaverenici su kralja Petra proglasili punoletnim jer je potpis bio potreban. Opkolili su sve dvorove, međutim nisu uspeli da dođu do Petra jer su ga i dalje čuvali vojnici lojalni namesništvu. Zato se ujutru 27. marta na radiju čuo glas drugog čoveka, poručnika bojnog broda Jakova Jovovića koji je imitirao kraljev glas, kako objavljuje da je svrgnuo namesništvo i sam preuzeo vlast.

Knez Pavle je uhapšen. Odveden je u ministarstvo vojske pred generale Simovića i Mirkovića i profesora Radoja Kneževića, idejnog tvorca puča. Plan je bio da slučaju da odbije da da potpiše abdikaciju, bio bi streljan. Kada su Pavle i druga dva namesnika potpisali ostavke, odveden je u Beli dvor gde su ga čekali maloletni kralj Petar, supruga Olga i deca. Imali su 4 sata da se spreme za odlazak.

Napolju je izmanipulisan narod uzvikivao „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!“ Knez je verovao da će im Engleska pomoći. U suzama su se pozdravljali s Petrom koji je čak želeo da krene s njima. Znali su da odlaze u izgnanstvo. Poneli su samo osnovne stvari, nije bilo vremena za pakovanje.

Pogledajte u galeriji kako su izgledale demonstracije 27. marta 1941:

Za to vreme britanski radio je nekoliko puta emitovao da su pobegli u Nemačku (po sećanjima Olge Karađorđević). Kolima su otišli na železničku stanicu da bi vozom krenuli za Grčku. Na stanici su ih čekali Kembel i TerensŠoun, prvi sekretar britanske ambasade u Kairu. Doneli su i poklone za decu. Pavle je ovo shvatio kao znak prijateljstva koje pokazuju Britanci i bio je posebno dirnut i zahvalan. Da je mogao da vidi slavlje uz mnogo šampanjaca u britanskom poslanstvu tog jutra, video bi koliko greši.

Državni udar isplanirala britanska obaveštajna služba

Državni udar je, dakle, isplanirala britanska Služba za specijalne operacije (SOE). Osnovali su je 1940. godine Čerčil i ministar ratne privrede Hju Dolton. Njen glavni zadatak bio je organizovanje sabotaža i subverzija. Glavni rukovodilac službe bio je Dolton. On je 28. marta 1941. poslao pismo predsedniku vlade Velike Britanije Vinstonu Čerčilu u kom je, između stalog, rekao „Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže.“

Služba je podmićivala mnoge srpske stranke, vršila britansku propagandu preko novina, uticala na ostavke tri ministra tokom glasanja o Trojnom paktu… Puč 27. marta su uz direktna uputstva iz Londona vodili radikal Miša Trifunović i Miloš Tupanjanin iz Zemljoradničke stranke. Čak se razmišljalo i o dizanju voza u vazduh koji se vraćao iz Beča posle pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, a u kom su se nalazili Cvetković i Cincar-Marković. Međutim, od toga su odustali. Kada je državni udar izvršen, Čerčil je patetično izjavljivao da je Jugoslavija pronašla „svoju dušu“. Vlada Dušana Simovića je ubrzo priznata kao vlada Jugoslavije, a knez Pavle je postao izdajnik.

U Arhivu kneza Pavla nalaze se mnoga pisma ser Sesila Perota, vaspitača kralja Petra II. U jednom od pisama rekao je: „Krajem marta 1941. navratio sam do mog starog univerziteta u Kembridžu. Tu u društvu mojih ranijih profesora i kolega, poveo se razgovor o državnom udaru u Beogradu. Nekoliko od prisutnih nastavnika izjavilo je: ’Nisu Jugosloveni izvršili puč, nego mi’. Upitao sam ko su ’mi’? Odgovor je glasio ’Mi, SOE, ili britanska tajna služba pod upravom ministarstva za psihološko ratovanje.“

Specijalni izaslanik predsednika Sjedinjenih Država, pukovnik Donovan, boravio je u Beogradu uoči puča. On je izjavio: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili.“ Mnogi listovi, političke stranke i „patriotska“ udruženja bilu su na platnom spisku britanske službe. Među njima, bio je i Srđan Budisavljević, član jugoslovenske vlade. 

Istog dana kada je puč sproveden, Hitler je odlučio da svom silom napadne Jugoslaviju. Dao je direktivu broj 25: „Vojna pobuna u Jugoslaviji izmenila je političku situaciju na Balkanu. Jugoslavija, čak i ako u početku bude davala izjave lojalnosti, mora biti smatrana neprijateljem i mora biti pobeđena što je brže moguće.“

Novi ministar spoljnih poslova Jugoslavije Momčilo Ninčić je pokušavao da nemačkom abasadoru objasni da nova vlada generala Simovića namerava da vodi identičnu politiku kao pre puča, bez ikakve izmene. Pučisti su shvatili šta su uradili, ali bilo je kasno. Odmah su prihvatili onu politiku koju su osuđivali i na čijoj su osudi izveli puč. Beograd će biti sravnjen sa zemljom.

Bombardovanje Beograda i kapitulacija Jugoslavije

Ministarstvo spoljnih poslova Trećeg rajha dalo je komentar: „Mi nećemo dozvoliti da nas vređaju te grupe plaćene britanskim novcem“, a u svojoj zapovesti Vermarhtu, Hitler je rekao: „Od jutros je nemački narod u ratu sa spletkaroškom beogradskom vladom. Oružje ćemo položiti tek kada ta razbojnička banda bude konačno uklonjena i kada poslednji Britanac napusti ovaj deo evropskog kontinenta.“

Iako je Pavle mislio da će iz Grčke otići u Englesku, Čerčil i Idn su imali drugačiji plan. Planirali su da Pavla sa porodicom pošalju u Kairo, a odatle u neku zabačenu afričku zemlju. U Kairu je saznao da su Nemci 6. aprila bombardovali Beograd. Hitler je odlučio da Jugoslaviju sravni sa zemljom iz osvete što su Srbi odbili sklopljeni sporazum. Rat u Jugoslaviji trajao je dvanaest dana posle čega je zemlja kapitulirala, a onda je rasparčana.

Hrvati se nisu ni borili, a zauzvrat su dobili Nezavisnu Državu Hrvatsku već 10. aprila, na čijem čelu je bio poglavnik, ustaša Ante Pavelić koji je pokrenuo teror nad srpskim narodom koji je trajao pune 4 godine.

Kao što je Pavle i predvideo, svi članovi Simovićeve vlade su se razbežali i dokopali Londona, kao i general Borivoje Mirković koji je organizovao puč, a kao nagradu za izdaju je od Engleza dobio generalsku penziju. Kapitulacija je potpisana 17. aprila. Za to vreme knez je bio na putu za englesku koloniju Keniju. Britanci su odlučili da ga sa porodicom smeste u oronulu kuću, usred džungle, na obali jezera Naivaši.

Entoni Idn je u direktivi 27. marta, koja se odnosila na tretman kneza Pavla u izgnanstvu, nazvao kneza „bednom i izdajničkom kreaturom“ koja u izgnanstvu zaslužuje „strogost“ i dodao da „javno mišljenje neće nikad verovati u bilo kakvu drugu verziju sem ove“. Pavle je proglašen izdajnikom, a dolaskom komunista na vlast i ratnim zločincem. 

U Britaniji i na prostoru Jugoslavije se vodila beskrupulozna, negativna kampanja protiv Pavla, izmišljane su svakakve tvrdnje da bi se on ocrnio, a Simović oprao od neuspeha, s obzirom na to da je Jugoslavija brzo kapitulirala. Kralj i vlada bili su u izbeglištvu u Londonu.

Pavle je bio vešt diplomata koji je za Jugoslaviju uspeo da obezbedi ono što je tada retko ko uspeo, a to je neutralnost, ali to Engleskoj i SAD nije odgovaralo. Sam Pavle je bio svestan da se Hitler neće do kraja pridržavati sporazuma. Međutim, svaki trenutak mira koji je do neizbežnog rata time dobio, bio je jako dragocen. Knez je želeo da što više odloži ulazak Jugoslavije u rat jer je bio svestan da će njegov narod ponovo stradati, ovaj put više nego strašnije nego ikada. Za svoju zemlju i svoj narod u tom trenutku uradio je najviše što je mogao i platio je veliku cenu zbog toga.

Velika Britanija je tokom rata počela da podržava komuniste u Jugoslaviji, dok je istovremeno od komunizma u Rusiji zazirala. Godine 1953. predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito je došao u petodnevnu posetu Londonu, što je bila prva zvanična poseta jednog komunističkog lidera Velikoj Britaniji. Tito i Čerčil su se susretali i kasnije, pa su se 1960. godine zajedno našli i na jahti Aristotela Onazisa tokom krstarenja Sredozemljem, kada su posetili i Split. 

Pogledajte u galeriji kako je izgledala poseta Josipa Broza Tita Velikoj Britaniji:

Beograd je tek 2021. godine dobio Ulicu Kneza Pavla Karađorđevića u Zemunu. S druge strane, Ulica 27. marta u centru grada postoji i danas, a po dolasku na vlast Komunističke partije učilo se da je demonstracije 27. marta organizovala ta partija, što nije potkrepljeno činjenicama.

Ostaje na istoričarima i budućim generacijama da donesu sud o ovom presudnom danu te 1941. godine.

Bonus video: Sedam iznenađujućih činjenica o iskrcavanju u Normandiji