KO JE UBIO ORFEJA SA SELA Misterija smrti Sergeja Jesenjina nerešena do danas, „šta je radio u hotelu tajne službe“

Verzija o ubistvu pojavila se odmah nakon Jesenjinove smrti. Tada je list „Slovo” odmah izvestio o ubistvu Jesenjina, pisac Boris Lavrenjov je u svojoj čitulji apelovao da se obelodane imena njegovih ubica, a objavljena je čak i knjiga „Ubistvo Jesenjina”.

Osim toga, u seoskoj crkvi, u njegovom rodnom mestu, pokojniku su tajno služeni parastosi, iako je zabranjeno služenje samoubistava. A 3. oktobra 1991. godine u Moskvi, Lenjingradu i Konstantinovu je „zvanično” održan pomen Jesenjinu.

Istina koju niko ne zna

Da li je bio smetnja vlastima? Muzej posvećen njemu zatvoren je 1929. godine, a 1950-ih Jesenjinove pesme su „zabranjene”. Plašio se čekista poslednjih godina života, iako se družio sa njima.

Posle pesnikove smrti, njegova sestra Katarina je podvrgnuta represiji, dok su njegovi najbolji prijatelji streljani 1937. i 1938. godine, kao i sin iz prvog braka, 22-godišnji Jurij. Godine 1939. kažnjena je i njegova druga supruga Zinaida Rajh, koja se spremala da napiše memoare i otkrije celu istinu o Jesenjinu, koju, kako je rekla na njegovoj sahrani, niko ne zna.

Ni danas posle toliko godina niko ne zna istinu o Jesenjinovoj smrti — a verzija o samoubistvu i ubistvu nosi sa sobom previše sumnji i pitanja. Od „heruvima” do huligana Aleksandar Blok, koji je prvi dočekao dete sa sela kada je stiglo u prestonicu na slavlje, pisao je o Jesenjinu, nazivajući ga seoskim heruvimom, plavookim plavušanom, koji piše „zdrave i čiste“ stihove, a čobanin.

Jesenjin, koji je bio pod zaštitom pisaca sa sela, u početku ih je rado pratio — krstio se, oblačio se kao seljak, klanjao čaj iz samovara, svirao na ruskoj harmonici i pevao rjazanske narodne pesme. U to vreme, Jesenjin još nije mnogo pio.

Jesenjin je važio za Orfeja sa sela, veselog, čistog pevača Rusije, sela, tužnih vrba i belih breza, pesnika za „dobre i nežne devojke“. Na njegovim nastupima devojke su uzvikivale „Jesenjin Dušica“. Jesenjin je ubrzo odbacio seljačku odeću.

Došao je na čelo imažista, počeo je da nosi odelo i kravatu, cilindar i štap. Mnogo je čitao, recitovao, pisao briljantne članke. Ponovo je oko sebe imao prijatelje, koji su ovoga puta želeli da ga pretvore u „svoje” — imaginiste, ali i mnoge druge. Jesenina su vukli celog života.

Pili su i jeli na njegov račun, provocirali ga da pravi skandale u kafani, a onda po Moskvi širili tračeve i intrige o njemu. U stvari, njemu su svi zavideli, jer je bio miljenik publike i dama.

Ni žene ni druga

Međutim, Jesenjin je celog života bio usamljen — uprkos ogromnom publicitetu i društvu oko sebe, nije imao pravih prijatelja.

„A iza kovčega nema ni žene ni prijatelja“, predvideo je Jesenjin u svojim stihovima. Galina Benislavska, koja je izvršila samoubistvo na njegovom grobu, Sergej bi mogao da bude „prostak“. Benislavska se zbližila sa Jesenjinom u poslednjim godinama njegovog života.

Ona mu je bila niko i sve – prijatelj, pomoćnik, ljubavnik, dadilja, tražila ga je po kafanama i vukla kući, a on ju je uvek slušao i slušao. Živeo je sa njom sve dok se nije oženio Sofijom Tolstoj, unukom velikog Lava Tolstoja.

Taj brak je mnoge iznenadio, jer Sofija nije bila lepotica ni po njegovom ukusu. Ali ona je bila unuka „brade“ — tako je Jesenjin ironično nazvao Tolstoja, jer su u Sofijinom stanu svuda bili portreti njenog dede, dok je ona mnogo ličila na Lava, samo što nije imala bradu.

A Sofija Tolstoj je verno i duboko volela Jesenjina — uostalom, kao i skromna Ana Izrjadnova, zatim neobuzdana Isidora Dankan, prelepa Rajh… Sofija Tolstoj je celog života pažljivo čuvala sve što je bilo u vezi sa Jesenjinom (koji je ranije raskinuo s njom odlazeći u Lenjingrad, decembra 1925), sačuvala je njegovu arhivu i do smrti je nosila jeftin bakarni prsten, koji joj je on poklonio kao šalu. Sam Jesenjin je rekao da ima „3.000 žena“, iako je zvanično bio tri puta oženjen. Rekao je da se plaši samo jedne stvari — sifilisa.

Prema njegovom prijatelju (drugi veruju — zlom geniju) Anatoliju Marjengofu, piscu senzacionalnog „Romana bez laži“, u poslednjim tragičnim mesecima svog života, Jesenjin „nije bio čovek više od sat vremena dnevno“ — on je legao pod seoski voz, pokušao da skoči sa prozora, da preseče vene, kao i da se ubije kuhinjskim nožem.

Međutim, važno je istaći da Jesenjin tih poslednjih meseci gotovo da nije ni komunicirao sa Mariengofom. A Jesenjinovi rođaci, uključujući njegove sestre i Galinu Benislavsku, koja je živela sa njim u istoj prostoriji, nisu pominjali ništa slično.

O tome nije svedočila ni njegova poslednja supruga Sofija Tolstoj. Jesenjin je stvorio sliku o sebi kao alkoholičaru, jer je u svojim pesmama napisao da čita poeziju prostitutkama i pije sa banditima. Međutim, postoje dokazi koji govore suprotno.

Tokom svog putovanja u SAD 1922. godine, Jesenjin je dobio opkladu u sporu sa Džonijem Vajsmulerom – petostrukim olimpijskim šampionom u plivanju i glavnim glumcem u američkom filmu „Tarzan“. Naime, kladili su se ko će brže preplivati bazen u hotelu. Jesenjin je lako pobedio Vajsmilera. Da li bi prekaljeni alkoholičar to mogao?