livera Balašević se rasplakala dok je pričala o Đoletu

Olivera Balašević, supruga pokojnog kantautora Đorđa Balaševića skupila je snagu i hrabrost da kroz knjigu “Planeta Dvorište” ispiše sva sećanja i uspomene koje su pratile njeno detinjstvo – razlaz roditelja, dolazak u Novi Sad i spoznaju ljubavi, a sve to je i pretočila u monobajku “Prezime ruže”.

Dok je Olivera ispisivala stranice, prisećala se teških porodičnih trenutaka, koji su oživeli njene stare rane.

Foto: Snežana Krstić / Ringier

– Kada radite nešto iz ljubavi, onda nema toliko bola i žaljenja, ali prisećajući se kalvarija kroz koje je majka prolazila sa nama kao samohrani roditelj, bilo je teško. Kao devojčica sam to slušala od nje, slušala sam kako je bilo neizvesno, nikada nije rekla koliko je bilo teško. Bilo mi je interesantno kako ću ja drugaricama da pričam da kada se mama naljutila na tatu, da smo brat, ona i ja proveli čitavu noć na klupi ispred gradske kuće. Kakav je to film, triler?! Dok sam se prisećala i pisala bilo mi je teško. Prisetila sam svake sekude i minute, tu na toj klupi jedne obeshrabrene žene kada je u pitanju ljubav i dvoje male dece. Gde je ona mene presvukla? Da li je bila žedna i gladna? To mi je bilo jako teško – kaže ona.

Nebrojeno puta se, zajedno sa Đoletom našla u teškim situacijama, kada je morala da donese teške odluke, ali u svemu što su radili osmeh je bio bitan.

– Život me je opremio za sve ponore u kojima se nađe čovek. Mi ne možemo da biramo roditelje, braću, sestre, ali možemo da biramo žanr u kom ćemo da živimo. Ja sam izabrala bajku. Imala sam sreće da nađem princa, par dobrih vila i da živim svoju bajku. Ali u bajkama postoje zli vilenjaci i mračni uglovi šume, pa tako i u život. Naravno da smo imali izuzetno teških trenutaka, ali i u najdubljem ponoru u kom smo bili, kada je reč o deci, u situaciji kada je naša mlađa ćerka Jelena povređena. Svaki put bismo se pogledali i pomislili šta bi ovde moglo da bude smešno. To je jedina hipoteka koju ostavljamo deci i oni su takvi. Ne prođe dan da me Aleksa ne pozove kada ode na neki put i kaže: “Mamice, mamice, hajde me zasmej”. I to sam uspela svojom snagom i sugestivnošću da prenesem kroz ovu monobajku na publiku, da se desi ono što smo živeli i živimo, a to ćete videti kod dece. Tu čistu emociju da se preko suza smeju, E to se dešava i u publici, da idu suze, a da se smeju.

Svako spominjanje Đoleta Oliveru rastuži, a na pitanje koliko je u ovoj monobajci prisutan njen pokojni suprug ona je zaplakala.

Foto: Zoran Ilić / Ringier

– To je svojevrsni dokument ne samo onog vremena posle ili onog vremena što je bilo. Šta se dešava sa muzama kada ih napusti onaj koga su one inspirisale? Da li sada on, iz nekog drugog vremena inspiriše. On je mene inspirisao zauvek – rekla je Olivera sa suzama i očima i otkrila koliko je bilo teško nastaviti bez Đoleta i raditi ono o čemu su oboje maštali:

– Samo je reč o novim praktičnim koracima. On je tu. Niko ne odlazi, tako i Đole. On je sa mojom decom, prijateljima, a sve što sam se pokrenula u vezi sa tim razmišljanjima, bez one asistencije koju bi on imao sa moje i ja sa njegove strane. Svaki put pitam decu šta bi on sad rekao. Znam da je to princip po kom sam živela. Pokušati odgovoriti na neka pitanja.

U Petri i Veri vidim kakav je Đole bio kao dečak

Za radost u kući i osmeh na licu zaslužne su unuke sa kojima uživa da provodi vreme.

– Sve tri su božanstveni miks svega onoga što jesmo. U uglovima okica Simone, videćete znatiželjnu i snažnu Olju, Đole je svakodnevno želeo da njih dvoje odu do igraonice da prošetaju. Jednom prilikom je rekao Jovani kada je vraćao Simonu kući: “Sad znam kakva je bila kao devojčica” – kaže Olivera i dodaje:

– Sad već po Petri i Veri kakav je on bio kao dečak.

Ništa nije vrednije od dece

Kako je odrastala sa majkom i bratom, Olivera nam otkrila šta je naučila od nje i šta je ono što je prenela na svoju decu.

Foto: Snežana Krstić / Ringier

– Glavna osobina je to da ne postoji ništa što je teško, samo izazov. Ništa na ovom svetu nije vrednije od dece. Žao mi je što smo taj konitnuet takvog odnosa prema deci, mi kao društvo izgubili. Sve češće čujem na ulici kako se sa decom razgovara kao sa potpuno ravnopravnim sagovornicima. Ni u filmovima, predstavama nećete videti tu umiljatost. Rekla sam svojoj deci: “Čuvajte decu”, nisam rekla “svoju” decu. Ona su deo Božijeg plana da kroz njih Bog opominje grešnike. To je ta neminovnost za koju možemo kao društvo, pojedinci, ustanove da razumemo i stanemo u zaštitu dece, a ne da se štitimo od njih – kaže ona.

VIDEO: Olivera Balašević, konferencija povodom premijere monobajke „Prezime ruže“