Ljubavna priča Jelisavete Načić i Luke Lukaja

U vihoru Prvog svetskog rata, u logoru Nežider u Austriji, rodila se ljubav između dvoje ljudi koje su sve okolnosti stavljale na suprotne strane istorije. Spkinja Jelisaveta Načić, po struci arhiteka i Luka Lukaj, albanski profesor pronašli su jedno drugo u najtežim vremenima. Njihova ljubav, rođena u logorskim uslovima, postala je simbol istrajnosti i nade, ali je na kraju okončana razdvajanjem koje im je nametnula smrt.

Pogledajte u galeriji neke od zgrada koje je projektovala Jelisaveta Načić:

Jelisavetu i Lukaja u logoru je upoznao novinar i književnik Grigorije Božović, koji je Lukaja poznavao još iz Kosovske Mitrovice. U logoru je bio i Božovićev otac, ugledni pravoslavni sveštenik, u baraci sa još šezdeset zatočenih srpskih sveštenika, kako svedoči veliki prijatelj Srba, Arčibald Rajs.

Na tom neljudskom mestu, gde je bilo zatočeno petnaest hiljada uglednih Srba, sreli su se Jelisaveta i Luka. Ona je bila smeštena u logorskoj baraci, sa još petnaest mladih Srpkinja; imala je krevet kraj prozora, kroz koji je noćima gledala u nebo i molila se. Njene logorske drugarice su pripovedale kako je u njihovu baraku često navraćao naočit muškarac čijem se šarmu nije moglo odoleti, otmenog ponašanja, koji se razlikovao od mnogih logoraša. Luka Lukaj, bečki đak, u školi koja je postojala u logoru učio je decu da čitaju i pišu, recitovao im pesmice, a Jelisaveta im je predavala crtanje i učila ih kako da od sasušenih ražanih stabljika prave konjiće, kuće, avione…

Njihova ljubavna priča razvijala se uprkos teškim uslovima logora. Jelisaveta i Luka su se venčali unutar bodljikavih žica. Njihova ljubav i snaga bili su svetionik nade među logorašima, a njihovo venčanje je bilo prava senzacija i odjeknulo je kao simbol slobode i otpora. Godine 1917, u logoru se rodila i njihova plavokosa devojčica tršave kose, Lucija Lukaj. Jelisaveta je imala 39 godina kada je odlučila da rodi devojčicu, što je u to vreme, i u tim uslovima, bila gotovo nemoguća misija… Napustiće logor početkom 1918. na intervenciju Lukajevog ujaka, biskupa iz Trsta. 

Po izlasku iz logora, Jelisaveta i Luka žive u Beogradu kod njene majke, koja joj nikada nije oprostila što se udala za Albanca, a zatim zbog bolesti Lucije odlaze na more, u Skadar, mesto porekla njegove porodice i mesto Lukajevih političkih aktivnosti. Po dolasku u Skadar, Lukaj i Jelisaveta našli su se u vrtlogu građanskog rata u Albaniji. Оna čvrsto uz svog muža učestvuje sa njim u borbama. U Skadru upoznajemo njeno novo lice, Jelisavetu Načić kao ratnicu.

Nakon oslobođenja, porodica Lukaj nastanila se u Beogradu, a zatim u Skadru, gde su se Jelisaveta i Luka aktivno uključili u političke borbe. Kasnije, iz političkih razloga, bračni par Lukaj prelazi u Jugoslaviju. Nastanjuju se u Dubrovniku, gde ostaju do kraja svojih života. Luka Lukaj nikada se više nije bavio politikom. Kao poliglota bavio se prevođenjem, a napisao je i prvi srpsko–albanski rečnik, koji je objavljen u Beogradu 1935. godine, a Jelisaveta je odgajala ćerku.

Njihova neraskidiva ljubav, koja je izdržala rat, političke podele i predrasude, na kraju je prekinuta smrću. Luka Lukaj preminuo je 1947. godine i sahranjen je na katoličkom delu groblja Boninovo u Dubrovniku. Jelisaveta Načić, siromašna i zaboravljena, umrla je 1955. godine i sahranjena na pravoslavnom delu istog groblja. Nerazdvоjne za života, smrt ih je razdvojila visokim debelim zidom koji razdvaja katolički od pravoslavnog dela groblja Boninovo u Dubrovniku. 

„Britanci hteli da zaustave Prvi svetski rat predajom Beograda“