Merima Isaković o prijateljstvu sa Lauševićem

Merima Isaković je glumila sestru pokojnog glumca Žarka Lauševića u predstavi „Staklena menažerija“ Tenesija Vilijamsa, a njih dvoje su postali nerazdvojni prijatelji. O njihovom prijateljstvu Merima je govorila je samo jednom.

Naše scene u „Staklenoj menažeriji“ ostale su zapamćene i voljene do dana današnjeg. Premijera je bila u Beogradskom dramskom pozorištu na Crvenom krstu. Koliko mi je poznato, ovo je bila prva predstava u istoriji srpskog pozorišta koja se igrala dva puta dnevno – i ujutro i uveče, kao film u bioskopu – svojevremeno je ispričala glumica Merima Isaković za Nedeljnik.

Njihovo prijateljstvo bilo je jako, a kako je objasnila karijera ih nikad nije spojila u ljubavnike.

– Publika nas je doživljavala kao dve osobe spojene u jedno biće. Mnoge kolege su to isto mislile. Neki su nas pogrešno smatrali ljubavnicima. Tupčo i ja nikada nismo bili ljubavnici. Naš unutarnji dodir nije pripadao toj priči. Naš odnos bio je susretanje dve duše, mnogo delikatniji i dragoceniji. Nikada ukaljan. Imali smo mnogo prilika da postanemo ljubavnici tokom beogradskih predstava, i domaćih i međunarodnih turneja, ali nismo. Ne zato što nismo mogli, već zato što to nije bila priroda našeg odnosa.

Njihov poseban odnos, koji se zasnivao na nesebičnoj ljubavi podržavao je i njen suprug.

– Moj Vladica je razumeo. Moj muž Vladica, koji je bio i ostao moj čovek, moj romantični muškarac, koga sam najviše volela. I sada, kada ga više nema. Vladica je znao da priroda odnosa između Tupča i mene nije povezana sa seksualnošću.

Dan nakon tragične noći kada je Žarko Laušević nehotice pucao i ugasio živote dva mladića u Podgorici, Vladica mi je javio vest. Došao je u pozorište i rekao: „Lepi“, kako me je zvao, „desilo se nešto strašno. Jesi li čula?“ Odvezao me je na aerodrom i otišla sam za Podgoricu, pa u zatvor u Spužu. Tupčo je tada bio doveden u sobu, gde smo sedili za dugačkim stolom, okruženi tmurnim stražarima, zajedno sa njegovim prijateljem Ljubom Dapčevićem.

Scene iz zatvora, nakon kobne koći ispred kafića Epl u Podgorici, nije zaboravila.

– „Žarko Laušević“, rekli su pri otvaranju vrata. Tupčo je seo, drhteći, lomeći prste od bola i beznađa. Oči su mu bile krvave jer su mu sočiva naglo povredila oba oka. Cvokotao je gledajući u mene. Verovatno me nije ni mogao jasno videti zbog dioptrije sočiva -6. Čuo je moj glas: „Moj Tupčo, to sam ja.“ Ponavljao je: „Znam, znam, Tupčo, ja sam, ja sam… možda sam ubio… Možda sam ubio… Dva mladića su ranjena, možda sam ih ubio…“

Merima ga je redovno posećivala u zatvoru.

– Vratila sam se u Beograd u suzama i ispričala Vladici kako sam videla Tupča slomljenog, shrvanog bolom i strahom. Strahom ne šta će biti sa njim, već strahom da je možda usmrtio dva mladića. Tada se još nije znalo šta će se desiti. Javljeno je da su mladići u bolnici u kritičnom stanju. Kasnije sam, sa svojim sinom Midom, posetila Tupča u Spužu.

U tom trenutku, Žarko je imao podršku svoje napaćene porodice, a gotovo da nije imao drugih prijatelja. Samo Ljuba Dapčević, koga nisam poznavala, i ja. Kasnije je prešao u požarevački zatvor. Vladica me je savetovao šta može biti od pomoći nekome u zatvoru, pa sam nabavljala vunene potkošulje i vojničke termalne gaće iz Londona i nosila ih Tupču. Sećam se da je te zimske večeri izašao u laganoj zatvorskoj uniformi…

 Video: Žarko Laušević svira gitaru