Radio Balkanfox

Mitar Mirić priznao šta je imao sa Zoricom Marković


ST/Dragan Kadić

 

Folk pevač Mitar Mirić, čiji je hit “Ne može nam niko ništa” u vreme bombardovanja i rata na našim prostorima postao simbol prkosa nacije, oduvek je intrigirao javnost. Osim uspešne karijere, i njegov ekscentričan izgled, kao i neobičan stajling, često su privlačili pažnju, a nedavno je i sam istakao koliko je ponosan na sebe što se posle toliko godina odvikao od alkohola.

Kada neko spomene pevače vašeg ranga, svi odmah pomisle na stare, velike hitove. Da li je to danas moguće dostići?

Jako je teško dostići moje stare hitove, i ne samo moje, već i sve ostale hitove koje su moje kolege nekada snimale. Nove pesme moraju da se snimaju, da znaju da postojiš jer, ako ne snimaš, kao da te nema. Kao da si nestao. Ne može da se živi samo od stare slave.

Pesma “Ne može nam niko ništa” nezvanična je himna već godinama. Da li ste razmišljali da snimite neki nastavak?

– Ma to nema šanse ni za 100 godina da se ponovi. Ta pesma je neuništiva. Ta pesma je za mene bila sedmica na lotu. Ona je najveći uspon u mojoj karijeri. Pevala se i tokom rata i bombardovanja. Pesma je postala patriotska, na neki način.

Šta je za vas, pored tog hita, najveći uspeh u karijeri?

– To je svakako pobeda na Ilidži, gde sam se pojavio kao totalni anonimus iz kafane. Bukvalno sam iz kafane došao da pevam na festivalu s afirmisanim imenima. Iz kafane s kariranim stolovima vinuo sam se među zvezde. Od tog momenta više ništa nije bilo isto za mene. Postao sam neko koga su ljudi obožavali, ploče su išle kao lude. Zahvalan sam bogu što sam rođen pod srećnom zvezdom.

Da li ste sanjali da ćete doći do ove pozicije koju sada imate?

– Nisam mogao da sanjam ni da pretpostavljam da će mi se desiti ovakva karijera. Tek kasnije sam postao svestan šta sam uradio i koliko sam postigao. U početku nisam. Želeo sam samo da radim, uveseljavam narod i pevam. Godine su učinile da shvatim gde sam i ko sam na sceni.

ST/V. LUKIĆ

 

 

Osim pesme, niko nije mogao da

nadmaši ni moje modne krikove

Imali ste čudne modne oscilacije tokom karijere, a o vašim modnim krikovima se i dalje priča. Zbog čega ste to radili?

– Jedno je bilo pevanje, drugo oblačenje. To sam radio iz nekih mojih razloga, da skrenem pažnju na sebe. Četrdeset godina u vrhu, samo s pesmom, nije moguće. Neki su mi se smejali, neki su mi se divili. Nosio sam trake oko glave, kožne jakne na golo telo. To je nešto što je ostalo do danas. To niko nije mogao da nadmaši. Sve je bilo originalno.

Pamtite li neko posebno mesto na kom se nekad skupljala estrada?

– To je bio čuveni “Šumatovac” i to je bilo mesto prestiža. Sećam se da sam se, kada sam prvi put došao, osećao važan. Tozovac je žario i palio, bio je kao glumac iz Holivuda. Gledao sam ga s dozom straha. U “Šumatovcu” su se sklapali najveći poslovi. Nije bilo važne stvari, a da nije bila na tom mestu. To je bila naša druga kuća. Sledeća moja promocija mora da bude na tom mestu, da probudimo stare dane.

Da li sada sednete s kolegama tamo za svoju dušu ili toga više nema?

– Ja sam možda i jedini koji tamo dolazi iako to više nije kao nekada. Dođe i moj Mirko Kodić zajedno sa mnom. Lepo je sećati se pravih dana. To je bio centar sveta za muziku. Zabavnjaci su sedeli s jedne strane, narodnjaci s druge. Narodnjaci su jeli kolenice, ćevape i ražnjiće, a zabavnjaci su pili kiselu vodu.

Nekada su druženja trajala i po nekoliko noći. Sećate li se toga?

– Au, istina. To je bilo u Slaviji. Znali smo da osvanemo, pa opet do kasno u noć, i tako do sledećeg jutra. Nema toga više. To smo bili Šaban Šaulić, Novica Urošević, Rade Vučković. Osvanjavali smo, bančili. Nije bilo ljubomore. Danas svi nešto pevaju. Prođe pored mene, drmne me i kaže: “Ćao”, a ja ne znam ko je. Nema tu poštovanja kao nekada. Sećam se, kada sam nekada sretao Nedeljka Bilkića, ljubio sam ga u ruku. Sad te neki klinac klepi po ramenu i kaže: “Ej, gde si.”

Da li se ljutite kada vam tako urade?

– Ne ljutim se, ali gledam i ne znam ga. Ne znam ko je. Džaba mu što kaže da je kolega kad ga ja nikad nisam video.

ST/V. LUKIĆ

 

Zorica me nije gledala kao muškarca,

njen muž je imao beli mercedes, kao brod

Priča se da ste Zorica i vi bili u ljubavi?

– Ma ne, to je glupost. To se i tada pričalo, bila je glavna tema. Njen tadašnji muž je imao beli mercedes, kao brod. Ma kakvi, Zorica je meni oduvek bila kao sestra. Ja sam joj pomagao, a pogani jezici su nas spajali. Nikad ništa nije bilo među nama. Evo, sada zauvek stavljam tačku na te priče.

Ona tvrdi da ste se vi u to vreme ubijali od alkohola?

– Ma dobro, bilo je takvo vreme, ali nije baš tako da smo se ubijali. Ona malo preuveličava.

Da li je istina da ste vi otkrili Zoricu Marković?

– Ona je bila jedina koju sam od mladih kolega vodio na koncerte kada sam punio po 20, 30 i više hiljada na stadionima širom Jugoslavije. Tada nije bilo televizije, interneta, novina je bilo vrlo slabo. Vodio sam takve zvezdetine iz Bosne sa mnom, vukao ih svuda. Nikada nisu spomenuli da sam im pomogao. Zorica meni to priznaje i svaka joj čast. Ona mene ne mora da spominje, ja sam i dalje popularan, ali to je dužnost.

Ko je vama pomogao?

– Meni je pomogla velika Zorica Brunclik. Kad je vidim, imam takvo poštovanje i naklon. Ona me je prva povela na svoju veliku turneju. Rušila je gde god se pojavila. To je bilo ludilo kakvog nema. Ukazala mi je poverenje pored svih kolega. To ću joj pamtiti do groba. Imam neizmerno poštovanje prema Zorici i sada kad je sretnem. Prošle su tolike godina, ali to ne sme da se zaboravi.

 

 



Republika

radiobalkanfox

Dodaj komentar