radiobalkanfox
Izlagala je na Praškom kvadrijenalu scenskog dizajna, scenografije i prostora, Međunarodnoj izložbi scenskog dizajna Kardif, Mikseru, Sarajevskoj Zimi, Bijenalu scenskog dizajna, Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, KC Banski dvor, Sterijinom pozorju, Bitefu, Kulturnoj stanici Svilara, KC Beograd, Alternativi Gdanjsk… Scenografije je postavljala na scenama u Banjaluci, Sarajevu, Prijedoru, Amsterdamu, Gdanjsku, Pitsburgu… Bila je deo umetničkih timova Flastera – festivala ulične umetnosti i Kratkofila – međunarodnog festivala kratkog filma. Autorka je više od 300 filmskih i TV kritika.
Monika Bilbija Ponjavić školovala se na Univerzitetu u Banjaluci, završila teatrologiju na Univerzitetu u Amsterdamu, teoriju dramskih i audio-vizuelnih umetnosti na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, a doktorat iz scenskog dizajna na Univerzitetu u Novom Sadu. Baš u tom gradu, Monika Bilbija Ponjavić, od ove godine je umetnička direktorka Kaleidoskopa kulture, koji počinje 7. septembra i traje do 15. oktobra.
Svestrana ste umetnica, vaša biografija je zaista impozantna. Gde ste pronašli snagu da uspete sve to da postignete?
Kada bih bila primorana da sebe okarakterišem jednom rečju, bila bi to reč: istrajnost. Istrajna sam. U svemu. Uz to, volim pokret, otkrivanje, učenje, rad i rast. Volim to kod sebe i kod drugih. Istrajnost, radoznalost i potrebu za novim i novim izazovom. I volim biti sama. Oduvijek. Jako. I kada ste takvi, onda zapravo ništa ne predstavlja napor, jer je to prosto prirodno stanje. Sve što sam radila i što radim, radim istrajno, sa lakoćom i entuzijazmom. Da nije tako, ne bih to ni radila.
Kada i zbog čega se u životu ustaje ponovo i iznova?
Zbog ljubavi. I lepote. Zbog snage i unutrašnjeg osećaja da baš vi možete promeniti svet. Ali ne u smislu promene, onoga na šta prvo pomislimo kada izgovorimo tu reč, nego u smislu podrške, to jeste davanja svog doprinosa svetu oko sebe. Učiniti svet boljim mestom za život, učiniti svet radosnijim, prijatnijim i lagodnijim mestom za život gde ljudske konekcije imaju težinu. Znače nešto.
Emocija. Srce čini svet podnošljivim, šta god ko mislio. Odvažno srce. Empatično srce. Srce sa stavom. Pa makar taj svet, kao u slučaju umetnika, bio samo jedan čovek. Učiniti život boljim jednoj osobi znači da ste već promenili svet. Zato ja ustajem ponovo i iznova. Možda zvuči besmisleno, verovatno i naivno, možda čak i glupo, ali to je ono što me pokreće. Čovek. Njegova lepota. I moja ljubav.
Improvizacija ili planiranje? Šta je za vas bolje rešenje u poslu?
Fleksibilnost. Fleksibilnost podrazumeva i improvizaciju i planiranje. Koliko god vi bili vešti u planiranju i koliko god vaš plan bio dobar neplanske situacije su neminovnost. Uvek. To je prosto priroda posla, posebno u oblasti kulture. Vi možete zamišljati i zacrtavati sebi kakve god puteve želite, ali život je nepredvidiv. Ponekad vas toliko izbaci iz koloseka…
Snaga leži u tome da ponekad imate petlju da skrenete sa zacrtanog puta, poslovnog, pa i životnog, koji, iz ovog ili onog razloga, prosto nije vaš. Stoga, kako se s tim situacijama nosite, da li ste hrast ili breza, je, čini mi se, presudno. Poslednja godina mi je pokazala da sam prilično fleksibilna breza koja prihvata skretanje sa puteva iako uporno ostajem na bulevaru. I to me jako raduje.
U kom trenutku kažete sebi da je dostignuta granica i da je vreme da odustanete u nekom poslovnom poduhvatu?
Instinktivno bih rekla nikad, jer to je priroda mog bića. Ali racionalno, mislim da je granica onaj trenutak kada znam i osetim da sam dala maksimum sebe i kada shvatim da to nije dovoljno. Da ja nisam dovoljna. U poslovnom, ali i u privatnom životu. Svejedno je.
Da li ste i kada izgubili veru u sebe i kako održavate svoje samopouzdanje pri svakom novom projektu?
Naravno. Ali mi je pomoglo da naučim tri važne lekcije. Prva je da moram pažljivo birati s kim radim i kome dajem svoj intimni unutrašnji svet, ruku i leđa. Kako, na koji način i u kojoj meri. To mi pomaže da održavam samopouzdanje, jer čovek nije ostrvo i to su te neraskidive veze.
Druga, da naučim da pustim. Neko vreme to mi je bilo izuzetno teško. Da pustim ljude, ideje, dela, nepravdu i osećaj krivice za svoje odluke. Ono što nije za mene i na šta ne mogu da utičem. I treća, da kažem: „ne“. Da osvestim da sve mogu, ali da ne moram ništa. Mislim da me to potpuno oslobodilo.
Šta vam je bila najveća motivacija da budete umetnička direktorica Kaleidoskopa kulture?
Izazov. Volim izazove. Posebno one koji me teraju da se uhvatim u koštac sa samom sobom, jer ja sam, često, svoj najveći neprijatelj.
Strah. Od nepoznatog, koji sam morala pobediti. Ljubav. Potreba da je kanališem i nekako ustrojim, a to me dovodi do kreativnosti i kreativnog naboja koji se, kako bismo mogli nastaviti stvarati, povremeno mora isprazniti. I na kraju, ono što je možda bilo presudno je konekcija, spona.
Želja da budem deo jednog odnosa koji mi prija, kojem pripadam, koji mi pomaže da rastem, koji mi daje ono što mi niko ne daje niti može ili je u stanju dati, kojem ja, sada već očigledno, dajem isto to, a koji je značajan i velik. Sve to je Kaleidoskop.
Šta vam je bilo najvažnije da postignete prilikom kreiranja programa?
Jednostavnost. I dinamika. Logo Kaleidoskopa u sebi sadrži 4/5 što znači četiri dana otvaranja, pet umetnosti, predstavljenih tokom pet sedmica. Kada smo kreirali matricu ovogodišnjeg Kaleidoskopa, Nemanji Milenkoviću, direktoru i meni je bila važna ta jednostavnost i ta dinamika koja je komunicirana još i u logotipu Jove Trkulje. I pronašli smo je u mestu i vremenu. Tako da je program sada niz događaja koji su vremenom vezani za utorak, petak i subotu, a mestom za Distrikt i mrežu kulturnih stanica, na obodu grada i u gradu.
Umetnici. Bila mi je važna raznovrsnost. Jer Kaleidoskop je mesto susreta. I posebno je važan mladim umetnicima. Deliti scenu sa Džejsonom Majlsom ili Aravenom nije mala stvar. Iako je sasvim prirodna, jer sve su to umetnici i kao takvi jednaki među sobom. To mi je bilo važno.
Ravnopravnost. Isti uslovi. I poštovanje. Tako se gradi samopouzdanje. I tako se jačaju domaći talenti, kojih Srbija i Novi Sad imaju na pretek.
Foto: A. Arsenović; privatna arhiva
Original magazin
Dodaj komentar