radiobalkanfox
„Kad pođeš sejo u selo
za koje me vezuje sve,
pronađi jedinu moju,
reci joj da volim je.
Ona je moja jedina radost
neka me seti na vreme neko,
u srcu mome ona je samo,
reci joj reci, molim te seko.
Kad pođeš sejo u selo
gde osta mi najdraže sve,
pozdravi najveću ljubav,
doći ću nek čeka me.
Kad pođeš sejo u selo,
svrati do nje obećaj mi,
uteši najdražu moju,
neće me dugo čekati.“
(Budimir Jovanović – Bogdan Kostadinović)
22. decembra 1987. godine preminuo je Budimir Buca Jovanović, otac srceparajuće pesme. Tokom kratkog veka i munjevite diskografsko-estradne karijere komponovao je stotine pesama trajne umetničke i komercijalne vrednosti. Ovo je sećanje na neke od poslednjih pesama i pevača iz Bucine zaostavštine.
– Imao sam najveću sreću da sa Bucom Jovanovićem snimim sve moje ploče. Imao sam i najtužniju privilegiju da snimim neke od poslednjih Bucinih pesama i to uz ansambl Bobana Spasojevića i da ih objavim na ploči posle Bucine smrti – priča Cvetomir Cvele Radovanović.
– Jedva je govorio, samo je uspeo da izusti: „Ja neću biti u studiju, a ti pevaj onako kako ti misliš da treba.“ Na tom albumu je mnogo dobrih pesama: „Pruži ruku na rastanku“, „Golubica“, „Ako te nekqd povedu puti“, „Sve je teklo burnonkao reka“….
Šeki Turković je jedan od poslednjih i najplodnijih Bucinih pevača (preko 30 snimljenih pesama).
– Ja sam počeo da snimam sa Bucom 1983. godine kada je već bio popustio sa zdravljem. Snimili smo četiri albuma, snimili smo i moju ličnu kartu „Spomenar“, a onda mi je nagovestio da četvrtu ploču možda neće moći da mi odsvira u studiju – priča Šeki Turković.
– Tako je i bilo, moju poslednju ploču sa Bucinim pesmama snimio sam sa ansamblom Zorana Vlajića. Posle Bucine smrti, na „Mesamu“ 1988. godine snimio sam Bucinu pesmu „Šta je ljubav“ sa ansamblom Novice Nikolića Patala.
Jedan od poslednjih Bucinih pevača bio je raspevani Šapčanin Milenko Živković. 1986. godine snimio je album sa osam pesama („Crno vino, crne oči“, „Čobanice“, „Lepa Rado“, „Srećo moja“, Zar si srećna“…).
– Buca je moj prvi izbor među kompozitorima. Odrastao sam sa Bucinim pesmama, na Bucinom stilu sam učio da pevam. Kad sam počeo da plačem dok pevam, shvatio sam koliko Buca vredi. Sa Bucom sam, na moju žalost, snimio samo jedan album, i to kada je Buca bio već vidno narušenog zdravlja. Pripremali smo i drugi album, ali Buca je otišao baš prerano.
Da je muzika bila Bucina jedina radost dobro su znali i osećali svi oni koji su imali sreću da se druže sa njim.
– Imao sam čast da upoznam Bucu u njegovom stanu na Banovom brdu krajem 1987. godine, kada mu je u velikoj meri bilo narušeno zdravlje. I odlazak u bolnicu je odlagao zarad muzike. Sve vreme smo pričali o muzici, pevačima, festivalima, novim pesmama. „Sve moje pesme su kao golubovi, izlegu se u meni, posle žive neki svoj život, a kad se ponovo vrate obuzme me neka milina, baš kao i ljubavni zanos“ – govorio je Buca. Sa mladalačkim oduševljenjem pričao je o svojim novim kompozicijama i sa nekom setom o srećnim vremenima za narodnu muziku – priča pesnik i publicista Bora Vasić.
– Iako narušenog zdravlja, žurio je da završi pesme za Milenka Živkovića. Bolest je bila brža. „Moja jedina radost“ je pesma koju je Buca komponovao kada je pobegao iz bolnice i došao kući da umre. Milenko je ploču završio sa Predragom Negovanovićem i Patalom a ovu pesmu je snimio u znak zahvalnosti prema Buci. Prijatelji koji su Buci dolazili u posetu zaticali su ga kako svira i pevuši samo jednu pesmu – „Pruži ruku na rastanku“.
(Goran Milošević)
Dodaj komentar