radiobalkanfox
Barbara Bobak je rođena u Futogu koji je za nju „kolevka“, kako kaže u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“.
– Ako bi se desilo da se negde nekada možda preselim, u neku drugu državu, u neki drugi grad, nekako bi me uvek vuklo da se vratim tu. Ja sam veliki i patriota i lokal patriota, tako da ja jako volim svoje selo i volim svoje sugrađane. To onako baš na sva zvona uvek pričam i ne bih mogla da zamislim nigde drugde da živim iskreno – kaže Barbara na početku emisije.
Foto: Blic TV / Ringier
Život u skromnoj porodici
Barbara je kako je i sama isticala živela u skromnoj porodici, prosečnoj, kvalitetnoj, bila je odlična učenica, a planovi roditelja pa i njeni su bili da završi studije ili da radi u privatnoj tatinoj firmi kasnije.
– Smatram da sam bila izuzetno željeno dete. Moji roditelji se baš mnogo vole i oni su dvoje ljudi koji su nekako ista osoba i isto razmišljaju i totalno su se poklopili. Oni su i dan-danas kao tinejdžeri, tako da što se te strane tiče, meni ljubavi nije manjkalo nikada, niti podrške – kaže Barbara koja je još kao mala kada mama i tata odu iz kuće puštala muziku i pevala.
Foto: Blic TV / Ringier
„Smatrala sam da je pevanje posao za vanzemaljce“
Upravo tada, iz te dečije mašte se možda rodila želja da vidi sebe kao odraslu osobu koja takođe drži mikrofon.
– Pa jeste, imala sam je svakako, volela sam da slušam muziku, da gledam sve te pevačice i sve to je meni bilo jako interesantno, ali sam nekako smatrala da je to posao za neke vanzemaljice – kaže Barbara dok je profesorka prekida pitanjem: „Mislili ste da niste možda dorasli tom nivou? Bili ste malo nesigurni, imali ste tremu?“, na šta pevačica odgovara:
– Pa da, apsolutno. Nemam ja problem sa nesigurnostima ovako, generalno, zato što moji roditelji su uvek bili realni prema meni. Moji roditelji meni nikad nisu govorili ti si najlepša, ti si najbolja, ti si… baš su se trudili da mi ne podižu do te mere samopouzdanje, bez potrebe i bez pokrića, uvek su bili nekako realni sa mnom i onda sam ja uvek nekako smatrala, ok, ja sam talentovana, ja bih to volela, ali mislim da nisam dorasla tom poslu i onda sam to nekako gurala u sebe, ali i u tinejdžerskim danima i kasnije sam uvek tako pevala po kući kad nikog nema, pa se onda štrecnem kada čujem da se otvaraju vrata i tek sam negde sa 18 godina skupila hrabrost, u stvari sa 19 da se oprobam eto u tome.
Pročitajte još
Ocu je krišom stavila crteže u kamion
Barabara je ranije isticala da je tatu često pitala kada će se ponovo videti kada je on odlazio kamionom na put, zbog toga mu je crtala i crteže koje on nije želeo da nosi sa sobom, kao ni fotografije i poruke jer su mu izazivali ogromnu tugu.
– Samim tim što sam malo viđala tatu nekako sam se osećala povezanija sa njim. Stalno mi je nedostajao. On je znao često da ode na put i da ne jede po dan-dva i da donese meni slatkiše koje ja nikada nisam tražila, meni je bilo samo bitno da meni tata bude tu, da dođe, da on dođe po mene u vrtić ali tako je moralo. I mama je dosta patila što tata nije bio tu, ali tako je moralo, ja milsim da svako ima neko breme sa kojim može da se nosi. Ipak, meni tata sada to nadoknađuje jer je sada stalno sa mnom – kaže iskreno Barbara koja je ispričala i kako je jednom krišom tati ubacila crteže u kamion:
– Jako sam volela da crtam i generalno da se bavim stvarima koje imaju neke veze sa umetnošću. Imala sam razne faze, ali tada u tom periodu sam volela da crtam i pošto on nije hteo da ima ništa što ga podseća na nas jer je njemu bilo mnogo teže što nije sa nama, tako sam, u tom kamionu i zbog toga nije hteo da nosi ništa što ga je podsećalo. Ja sam njemu nacrtala ne jedan nego deset crteža i uzbuđeno sam došla da mu pokažem i rekla sam mu: „Evo ti ovo da imaš da nosiš“, a on je rekao: „Hvala ti, ali ne bih ja to da nosim sa sobom“, ne sećam se tačno da li mi je objasnio bila sam jako mala, a ja kakva sam svojeglava odlučila sam da će on to da nosi ipak i popela sam se u kamion dok on nije bio tu i sakrila sam mu među papire u fascikle. Kada je to pronašao rekao je da mu je to bio možda jedan od najgorih dana na tom poslu.
Foto: Blic TV / Ringier
Na pitanje da li danas može da zamisli koliko mu je bilo teško u tom trenutku Barbara kaže:
– Ja sada znam koliko je meni teško kada sam na putu, a ja nemam dete da me čeka kod kuće. Mislim da i dalje, sve dok ne budem imala decu neću moći da zamislim to i da osetim. A znam koliko je on emotivan, svi porodično smo emotivni i topli. Jako mi je žao što je to moralo da se desi jer on nije čovek koji je stvoren da tako samuje. On je jedan društven čovek i žao mi je što je to bilo tako.
Upisala je fakultet, ali se tu nije pronašla
Dolaskom četvrtog člana u porodicu tata razvija svoj privatan biznis i menja svoj posao kada se razvila i ideja da bi upravo Barbara mogla da učestvuje i dalje razvija porodični biznis, međutim ona je tada upisala fakultet.
– Upisala sam softverski inženjering – kaže Brabara i priznaje da joj uopšte nije bilo interesantno:
– Pošto sam ja završila gimnaziju i ponovo sam išla na taj test profesionalne orijentacije, meni je to baš bio veliki problem, zato što su meni svi govorili kako sam ja pametna i kako sam ja snalažljiva i sve je to super, ali nisam se pronalazila ni u čemu i ništa me nije, da tako kažem, nije me ništa radilo. Muzika tada i dalje nije bila opcija kada sam upisivala fakultet.
Ipak volela je i slušala sve žanrove muzike.
– Volela sam uopšte muziku, muzičke emisije i onda kasnije, naravno, kad su došle te neke kasne tinejdžerske godine, punoletstva i sve, onda smo se malo okrenuli ka narodnjacima i ka uopšte našoj muzici, pošto kada sam bila u toj fazi, na početku puberteta, u toj fazi te strane muzike i toga, onda sam govorila kako je naša muzika seljačka i kako to mene ne interesuje, kao i svaka, verovatno, mlada devojčica, ali se to kasnije promenilo, tako da, da, muzika je tu uvek bila prisutna, ali kao neki izvor eto zabave, kao i to crtanje i kao sve ostalo – kaže Barbara pred kamerama Blic televizije.
Pisala je tekstove, slikala, crtala, volela muziku, živela život jedne obične prosečne devojčice, ipak menja se karakter i to šta će biti, ali uvek ima nešto po čemu je malo drugačija.
– Da, pa ja sam bila izuzetno ekstrovertna jedna osoba dok sam bila u tom periodu srednje škole, to se dosta promenilo sad u poslednjih par godina, na primer, to što se tiče društva i uopšte druženja i svega. To sam baš svela na minimum, ali u tom periodu, da, i to se mnogo i družilo i izlazilo i slušala se muzika i tada čak i na fakultetu, koji sam isto upisala baš zbog tog testa profesionalne orijentacije, eto mislim da bi bilo okej da su mi rekli tada da ne treba baš time da se bavim, zato što baš sam antitalenat za matematiku i za uopšte te… – kaže Barbara dok je profesroka pita: „I jednog dana vi radite algebru, vežbate i kažete sebi pa ja nisam za ovo?“ na šta Brabara odgovara:
– Pa, to je trajalo nekoliko meseci zato što sam ja prvo, ja sam stvarno dala sve od sebe, jer i dok sam studirala ja sam radila, pisala te tekstove. Pošto nisam bila talentovana za programiranje, za programske jezike, bilo šta vezano uopšte za stručne predmete na mom fakultetu, ja sam maltene sav novac koji sam zarađivala od tog pisanja, davala na privatne časove, ne bih li naučila i ne bih li shvatila.
Foto: Blic TV / Ringier
Dok je učila ugledala je snimak koji je sve promenio
Glas je školovala ali tek kasnije, a na sve načine je pokušala da završi fakultet.
– Ja sam stvarno pokušala na sve moguće načine da održim taj fakultet i da ga bar eto završim, međutim, to nije išlo uopšte lagano i nije išlo u dobrom smeru. Onda sam sedela sa društvom, sećam se, tačno, sedela sam na podu, sedim i radim ja to i sad, kao, ne mogu više, ajde na pauzu. Ja gledam slova i brojeve gledaju oni mene i ušla sam na Instagram i videla sam na storiju od moje najbolje drugarice, ona se tad bavila pevanjem, kako su ona i njen bend na onim kolicima za tortu, kako se vozikaju po sali… – priča Barbara kojoj je to zapravo bio možda i prelomni trenutak.
– Ja sam onako to gledala, a ona je meni isto jako veliki faktor u životu, moja najbolja drugarica Nikolina, ona je prva koja mi je rekla, još za moj 18. rođendan da imam talenat i da bi trebalo da razmislim. Ja sam to tako čula, na jedno mi je ušlo, na drugom mi je izašlo uvo, ali ja sam smatrala da nisam dovoljno talentovana, a kada sam videla to onako sam rekla na glas: „Bože, ja ovde radim ovo, ne znam ni zašto radim, mogla sam sad lepo da pevam i da radim ono što volim i da mi bude super“ i bukvalno sam se to isto veče javila jednom kolegi koji me uveo u dalju priču u vezi sa muzikom.
Kako je ušla u svet muzike i kako se dalje odvijala situacija na tom polju, ali i koje je sve neprijatne situacije doživljavala Brabara Bobak priča u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ koju možete gledati samo na Blic televiziji u ponedeljak u 22 sata na kanalu 117.
Foto: Blic televizija / Ringier
Blic
Dodaj komentar