Nikola Popević o filmu „Barbi“ i njegovom fenomenu

Jedno od najvećih bioskopskih iznenađenja ove godine. Globalni kulturni fenomen koji je ne samo privukao publiku u bioskope nego ju je privoleo da aktivno učestvuje u projekcijama akcijom oblačenja ružičastih komada odeće. Modni trend kod kog su među populacijom primećene boje dosad nekorišćene.

Zanimljiva i efikasna reklamna kampanja, s tim da su tu nad svim ovim veselim tonovima počeli da se navlače tamni oblaci, jer se počela pumpati priča o nekakvoj izuzetnoj važnosti ovog filma i trenda među ženama i devojkama na društvenim mrežama da su njegovo gledanje i potonji utisci ispit za veze, test da li je partner „pravi“. „Barbi test“.

I okej, ako je jedan film presudan za budućnost veze, onda ta veza svakako nema budućnost, ali možda nije problem u partneru, već u onome ko ozbiljno smatra da je utisak o jednom filmu baš, baš toliko bitan. Začkoljica je u tome da, ukoliko „barbi test“ zaista jeste merodavan, onda je poruka filma od vanserijskog značaja dosad neviđenog u kinematografiji, filmske tablice donesene sa Sinajske gore, sa istinom koja tu stoji postojano kano klisurine, pa mi kojima je gledanje filma „Barbi“ bilo izuzetno neprijatno iskustvo možemo odmah da pakujemo kofere.

„Barbi“ se odnedavno može pogledati na HBO za nas koji smo izbegli halabuku i „barbi testove“. U svojoj kritici Dimitrije Vojnov iznosi zanimljivo zapažanje da „‘Barbi’ deluje kao desničarska propaganda sa ciljem da se (SAD) gurne u još dublje rasulo (…) Kao da sve ovo snima neki Džon Milijus kao fantaziju kako izgleda film u nekom svetu koji Amerika ne želi da doživi“.

Da se odmah razumemo, izrazi levica i desnica ovde se koriste u modernom ideološkom smislu, poteklom sa Zapada, ali i prihvaćenom u dobrom delu sveta. Film jesu radili levičari i ta ideologija ne samo što jeste ogoljena već i sebe shvata vrlo ozbiljno; nisam tu video nikakve ironične otklone. Uostalom, prva scena je parafraza uvoda „Odiseje u svemiru 2001“, gde se umesto praljudi igraju deca, a umesto monolita pojavljuje se „barbika“, pa devojčice uništavaju stare lutke koje ih spremaju da budu mame i okreću se ovoj novoj. Monolit je u „Odiseji“ – ovo je bitno shvatiti – simbol naglog evolutivnog napretka.

Da se vratimo na desničarske strahove. Barbilend je bajkoviti svet šarenih boja i apsurdnog ponašanja, gde je sve veselo i lažno. Iz tuša voda ne teče, doručak su igračkice, automobili takođe, to su sve igračke kojima se igra neko u stvarnom svetu. U toj refleksiji stvarnog sveta Ken je u svim svojim pojavnim oblicima nebitna lutka. I da, Ken kao lutka jeste uvek bio samo neko ko je išao uz Barbi, ali ovde se vidi čitava muška populacija kao slaba, isprazna i pod potpunom dominacijom svih modela „barbika“.

Dinamika sa stvarnim svetom je neosmišljena i ideja da lutka u Barbilendu doživljava sudbinu one iz stvarnog sveta nije ni zagrebana, kamoli razrađena. Stvarni svet je tu samo da bi se moglo prikazati mesto sa nestvarnom količinom negativnosti, nemogućih situacija i nepristojnog ponašanja, poprište levičarskih fantazija. Dakle, stvarni svet je takođe potpuna izmišljotina i samim tim podriva bilo kakvo ozbiljno pozicioniranje naspram sveta igračaka. U nizu apsurdnih i nimalo smešnih scena, muzičkih numera i plesnih tačaka, film „Barbi“ protura ideju (pre)programiranja, jer kako lakoverni Ken donese patrijarhat u Barbilend, tako se jednakim, vrlo brzim metodama ispiranja mozga sve vrati na staro.

I da li se sukob polova reši i oni nastave da žive harmonično? Pa ne, „Barbi“ ostaje dosledna u mizandriji. Jedino umereno zanimljivo jeste da je matična kompanija brenda „Matel“ pristao na ovu količinu kritike i sprdnje na svoj račun. Sve ostalo deluje kao zlobno viđenje sveta koji već puca po šavovima od raznih podela i ovo je samo dolivanje ulja na vatru u „ratu polova“. I šta reći za kraj? Koliko god šarenih mrvica i fondana stavili preko, znate od čega se torta ne pravi.

(Kurir.rs / TV Ekran / Nikola Popević)

Bonus video:

Kurir