radiobalkanfox
Nebesko jato besmrtnih ptica dobilo je veliko pojačanje – 24. novembra 2024. godine preminuo je Radomir Rade Petrović, jedan od najboljih pevača naše dvojke nasušne. Ovo je sećanje na Radetove brojne nastupe u Muzičkoj apoteci, na iskrene priče o pesmama koje su ga pobedile.
– Život mi prođe u objašnjavanju kako to da jedan rođeni Beograđanin tako lepo peva dvojke i kako je moguće da moja popularnost nije na nivou mojih hitova i moga pevanja.
– Rođen sam na Zvezdari, na vrhu Čingrijine ulice, na samom početku Drugog svetskog rata. Sećam se čak i Nemaca i onih njihovih zelenih džipova koji su tutnjali ispred naše kuće. Propevao sam kao dete, sa pet-šest godina sam od roditelja naučio da igram kolo. Na našoj krsnoj slavi, na Svetog Savu, stari kum je voleo da se omrsi rakijicom, onda da i meni da se omrsim, pa udarimo na pesmu, onako astalski. Do dana današnjeg više volim to astalsko pevanje od svih blistavih pozornica i bogatih svadbi.
Završio je Rade i za električara, igrao u folkloru, igrao fudbal za Mladi Proleter (zbog oštrih startova prozvaše ga „Rende“), boemisao i kockao sa Bucom i Tomom, pecao sa Šabanom i ekipom.
– Pokericu sam ubijao sa Tomom. Kad ogladni od pića i kocke, Toma od mene traži papričice, ali ne zelene, već one crvene, duguljaste. Malo ih stavim na plotnu i zapečem, a Toma navali pa hoće da se udavi. Zato sam ga i prozvao „Papričica“.
Diskografska karijera Radeta Petrovića trajala je od 1967. do 2000. Snimio je dvadesetak singlova i desetak albuma sa pesmama trajne umetničke i komercijalne vrednosti: „Kud se žuriš, hej živote“, „Pastirica“, „Spavaj majko i ne čekaj sina“, „Šumadijo, ko bi tebe ostavio“, „Lepa ženo, moj životni druže“, „Dobro doš’o mili sine“, „Gde će kruška da padne nego ispod kruške“, „Sagradiću kućicu kraj reke“… Mnogi bi pevači postali megazvezde i sa jednim od ovih hitova, a Rade je sve ove godine živeo sa saznanjem da su ga pesme pobedile.
– Kad sam 1970. snimio moj prvi hit „Kud se žuriš, hej živote“, Safet Isović mi je na dodeli zlatnih ploča rekao: „Ja bih ploču sa ovakvom pesmom prodao u milion primeraka.“ Safet nije odoleo, pa je ovu pesmu presnimio u nekom meni stranom fazonu, tako da nisam prepoznao ni pesmu ni Safeta.
– Kad sam 1975. godine snimio „Pastiricu“ i otpevao je na Jugoslovenskom festivalu u Parizu, pesma uopšte nije prošla na prvu, ćutala je više od deset godina. Otpevao sam je prilično „posno“ na toj prvoj verziji uz neki mlak aranžman Ace Stepića. „Pastirica“ je živnula tek kada sam je otpevao malo „mrsnije“ i snimio 1987. godine sa ansamblom Tomice Miljića. Danas je to pesma bez koje nema veselja, koju su uvrstili u serijal „60 najlepših pesama“, koju su prihvatili čak i u toj „Šarenici“ a nikad se nisu setili da pozovu mene da je ja otpevam. „Pastiricu“ su snimali i za arhivu Radio Beograda, al’ se opet ne setiše mene – ogorčen je bio Rade.
– Imao sam sreću da stanujem preko puta hitmejkera Radeta Vučkovića. Nanjušio sam mnoge njegove dobre dvojke („Šumadijo, ko bi tebe ostavio“, „Lepa ženo, moj životni druže“, „Ja sam seljak veseljak“, „Melje, melje stara vodenica“, „Dobro doš’o mili sine“, „Gde će kruška da padne nego ispod kruške“, „Draga moja, mili cvete“, „Moj deda Solunac“, „Pecaroška pesma“), a onda je Era, 15 godina posle mene, presnimio „Šumadijo, ko bi tebe ostavio“. Dešavalo se da na koncertima Era peva pre mene, i to baš „Sumadiju“. Onda izađem ja i kažem publici: Era je samo pretečao preko pesme, a sad ćete čuti kako ta pesma treba da se peva.
I kada je zakoračio u devetu deceniju života, Rade je smeo da „izađe na crtu“ svakom mlađem kolegi. I tako, više od pola veka, Rade je živeo u senci svojih hitova i nije se najeo ‘leba od pevanja.
– Ja sam stara čekalica. Otišao sam u penziju sa četrdeset godina staža, a status estradnog umetnika sam dobio tek na pragu osamdesete. Nisam jurio ni status ni popularnost, to danas može da stekne svako. Pre dvadesetak godina otvorio sam starački dom u Kotežu i od toga živim.
– A kada je pesma u pitanju, zadnjih godina pevam tek toliko da ne bih plakao. Nikad nisam prežalio ženu mog života, moju blaženopočivšu suprugu Olgu, kojoj sam posvetio pesmu „Uspomeno moja“. A onda sam izgubio i sina Dragana, profesora gitare… Bogu hvala, ostala je moja unuka Olga, koja s ponosom nosi babino ime i koja je najmuzikalnija u našoj porodici. Ostali su i svi moji hitovi, sve te pesme koje su me pobedile i koje će me nadživeti.
Sahrana Radeta Petrovića je u četvrtak 28. novembra od 13 sati na Centralnom groblju u Beogradu.
P. S.
Dobri moj Rade…
Bio si tako veliki a tako skroman,
tako raspevan a prepun neke teške sete.
Bio si pevač koga su pobedile pesme,
bio si Jov koji je trpeo najveće boli.
Bio si dobar komšija, ljubimac moje porodice, dragi gost u svim mojim emisijama: od Radio Šapca, preko Studija B, Bontona, Fokusa, Melosa, Duge, Telegrafa, do Bucinih dana i Čaše vode sa izvora.
Vječnaja pamjat!
(Goran Milošević)
Dodaj komentar