radiobalkanfox
Foto: A. Nalbantjan
Pevač Milan Stanković u 4. godini ostao je bez oca Gorana koji je preminuo iza rešetaka.
On je više puta naglasio da je život posvetio majci, nakon što je ostao bez oca koji je ubio kolegu iz pekare, a o njegovoj smrti je davno govorio i za medije.
– Imao sam samo pet meseci kada je moj otac otišao u zatvor. Zato ga se i ne sećam, ali kroz glavu mi prolaze slike iz poseta. Nikada nisam imao osećaj da imam tatu, već nekog teču koga sam povremeno viđao. Moj otac je zbog nekog duga ubio izvesnog čoveka s kojim je radio u pekari. Posle pet i po godina saopštili su nam da je pao sa skele i poginuo, ali ne verujem u to. Mislim da se radi o krvnoj osveti – rekao je Milan svojevremeno.
– Ne znam kakav bih bio da sam rastao uz oca, ali oduvek sam se osećao inferiorno. Kada bih u društvu rekao da nemam tatu, izazvao bih sažaljenje. Kao da sam ja kriv što je to tako. Najteže su mi pala pisma koja je slao iz zatvora. Jednom sam ih slučajno našao i bio sam potpuno izgubljen. Znao sam da ga ne mogu vratiti. Osetio sam koliko mu je svako pismo drugačije, u nekim se prepoznavao očaj, ponekad optimizam. Mama me je, uprkos svemu, izdržavala i borila se za mene i sestru. Radila je u trafici, peglala, čistila po kućama. Često je pozajmljivala novac – rekao je Stanković pre više od decenije, pisao je Kurir.
Milan je takođe otkrio da bol za ocem nikada nije utihnula, te zbog toga ne priča često o njemu.
– Bolne priče postaju mnogo bolnije kada se o njima govori kroz medije. Ovde nije reč o misteriji, već o porodičnoj tragediji koja nije medijska poslastica, nego rana. Ona nikad neće zarasti i najmanje što bih mogao da tražim jeste da ljudi ne kopaju po tome – orilao je Milan za „Story“, koji je na pomen nerazjašnjene okolnosti po kojima mu je otac umro reagovao rečima:
– Ima li smisla u nečijoj smrti tražiti dodatni odgovor? Za mene kao dete koje je kroz to prošlo, sasvim je dovoljan hendikep što sam rastao bez oca i to znaju samo oni koji su bili u sličnoj situaciji. Nikada nisam imao nameru da pričam o tome, jer je to moja intimna bol. Neću ni sada da detaljišem na tu temu, ne zato što se u njoj krije bogzna kakva misterija, već zato što je to naprosto mnogo teško.
Milanu nije bilo samo teško zbog porodične tragedije već i zbog toga što je kao dečak bio žrtva vršnjačkog nasilja.
– Što te ne ubije, to te ojača, bar je tako bilo u mom slučaju. Preživeo sam sve i svašta, pa i vršnjačko zlostavljanje. Ja sam preživeo vređanja, cepanja ranca, izbacivanja iz društva i zato ističem da je od dobre ocene važnije biti dobar čovek i zaštititi slabije. Pamtim šesti i sedmi razred osnovne škole, povlačenje u sebe, u svoju sobu i spopstveni svet glume i scene, gde sam mogao da budem ono što želim – otkrio je svojevremeno Milan.
(Telegraf.rs)
Dodaj komentar