Ovo su najstrašnije stvari koje su izgovorili u poslednjim trenucima (FOTO)

Foto: shutterstock

Smrt je velika nepoznanica o kojoj mnogi od nas ne žele ni da razmišljaju, niti da pričaju.

Ali, dr Sara Vels koja radi u palijativnoj nezi 20 godina kaže da joj je rad sa ljudima koji su na samrti naučio da bude posebno zahvalna na svakom trenutku života i ujedno ju je naterao da veruje u zagrobni život.

Dr Vels brinula je o 2.000 smrtno bolesnih pacijenata. Kako prenosi britanski San, ona je navela da joj je posao omogućio da vidi da su poslednji sati ljudi „posebni“ i čak „lepi“, a ne zastrašujući, kako neki ljudi misle.

Svaki od njenih pacijenata ima terminalnu dijagnozu demencije, srčanih bolesti, otkazivanja organa, bolesti motornih neurona i uznapredovalog karcinoma, i nijednom od njih ne ostaje više od nekoliko nedelja života. Među njima ima i mlađih ljudi.

Dr Vels je opisala pacijentkinju sa srčanom insuficijencijom koja se uplašila onoga što će se dogoditi pošto je videla da njen otac gubi bitku zbog istog zdravstvenog problema.

– Uveravali smo je da je umiranje generalno miran proces, tokom kog ljudi postaju sve pospaniji, jer im organi usporavaju i oni padaju u komu. Ipak, u stanju su da čuju i da osete dodir ruke – navela je dr Vels.

Foto: pixabay.com

Osim što je stekla drugačiju perspektivu o životnim događajima kojih se ljudi najviše boje, dr Vels je istakla da joj je posao otvorio um za sfere izvan ovozemaljskog života.

– Uopšte nisam religiozna, ali moja vera u zagrobni život je ojačana posle onoga što sam videla tokom 20 godina rada. Pacijenti mi pričaju ne toliko o Bogu, već o preminulim rođacima koje „vide“ da im „dolaze“ – otkrila je dr Vels.

Ona je objasnila da je jedan poseban znak uvek upozorava da njeni pacijenti „nemaju mnogo vremena“:

– Kad mi kažu da su videli svoju mamu, ili izgubljeno dete, ili čak kućnog ljubimca, bilo da su to duhovi ili slike u njihovom umu, to zavisi od njihovog sistema verovanja, ali ih uvek umiruje, znam da je pitanje dana ili sata kad će preminuti.

Govoreći o osećaju kad shvati da je neki pacijent preminuo i da bi trebalo zbrinuti telo, kaže da ne postoji strah.

– Sa pokojnicima razgovaramo kao što bismo razgovarali i kad su bili živi. Umivamo ih i oblačimo uz podršku članova njihove porodice. To je dostojanstven, lep ritual; moju tugu prati osećaj ponosa što smo mogli da odigramo malu ulogu u njihovim životima – otkriva dr Vajs.

Svaki dan je dragocen

S obzirom na to da je u svakom trenutku boravka na poslu suočena sa smrću, dr Vels kaže da više ne brine za male stvari u životu, kao što su gužve u saobraćaju ili poreske prijave.

Takođe, posao kojim se bavi naučio ju je da brine o sebi i svom zdravlju:

– Imam 52 godine, redovno vežbam i dobro se hranim da bih bila što zdravija, i ne brinem da li ću se razboleti. Više cenim porodicu i prijatelje, i fokusiram se na sadašnjost, a ne na ono što bi moglo da se dogodi u budućnosti.

Svesna je važnosti svakog tenutka života i to često govori svojim pacijentima.

Ne plaši se smrti, jer, kako kaže, dobro razume šta će se dogoditi kad taj trenutak dođe.

BONUS VIDEO: