Priča o kraljici Nataliji, po kojoj je ime dobila Natalijina ramonda

Kraljice se, pored toga što žive onako kako „obični smrtnici“ ne mogu ni da zamisle, upisuju u istoriju zbog same činjenice da su postojale, a neke od njih uz i obeleže svoje epohe i budu upamćene zbog sopstvenih kvaliteta.

Neke su se izdvajale stilom, neke načinom na koje su pomagale svojim muževima i vladarima, a neke su bile toliko posvećene svojim narodima da se pominju često i mnogo nakon njihove smrti njihova imena nose značajne stvari.

Natalijina ramonda nazvana po kraljici Nataliji

U ovu poslednju grupu spada kraljica Natalija Obrenović, po kojoj je nazvan cvet Natalijina ramonda (lat. Ramonda mathaliae).

Amblem u obliku ovog cveta nosi se danas, na Dan primirja u Prvom svetskom ratu, kao simbol srpskog naroda i srpske vojske, koji su se, posle strašnih gubitaka u Prvom svetskom ratu, oporavili. Kao i ramonda, koja oživi ako dobije samo jednu kap vode iako je delovala kao da je sasvim mrtva, nakon nečega što je izgledalo kao smrt, vratili su se u život.

Botaničari Sava Petrović i Josif Pančić dali su ime ovom cvetu po kraljici Nataliji, supruzi kralja Milana Obrenovića, jednoj od najvoljenijih u istoriji Srbije.

Ko je bila kraljica Natalija?

Rođena je kao Natalija Keško u Firenci 15. maja 1859. godine, u Velikom vojvodstvu Toskana. Ćerka je ruskog pukovnika Petra Keška i majke princeze Pulherije Strudze od Moldavije, a vrlo mlada je ostala siroče – otac joj je umro kad je imala šest godina, a majka kad je imala 15.

Zbog toga su brigu o Nataliji preuzeli princ Ivan Manukbej i njena tetka princeza Ekaterina Muruzi.

Obrazovala se u jednom ženskoj institutu u Parizu i bila jedna od mladih žena čuvenih po lepoti, a najpre ju je zaprosio njen rođak princ Ivan Mihajovič Obolenski, a bilo je nada i da će se Natalija udati za princa Grigora Grišu Manukbeja, svog prijatelja iz detinjstva.

Međutim, na jednom bečkom balu upoznala Milana Obrenovića, koji je tada imao titulu kneza Srbije.

I on joj je bio dalji rođak: njena baka Natalija bila je sestra Milanove bake Smarande Balš, čija je porodica tvrdila da potiče od stare srednjovekovne kuće Balšića, o čemu ipak postoje određene sume.

Ubrzo su se Natalija i Milan verili i venčali 5. oktobra 1875. godine, a već sledeće dobili sina Aleksandra. Ona je, navodno, jedva preživela porođaj, a nešto kasnije dobili su i sina Sergeja, koji je poživeo tek pet dana.

Obožavana kraljica Natalija

Po krunisanju Milana Obrenovića za kralja 1882, Natalija je postala kraljica, a naklonost naroda osvojila je bez mnogo muke. Kao lepa, skromna, pristojna, otmena, ona je lako očarala svakoga ko bi je video, a nije bila samo još jedna doterana plemkinja koja je stajala i smeškala se na prijermima.

Ona je u Srbiju 19. veka donela duh slobodoumne žene, a zanimljivo je da je bila prva žena u našoj zemlji koja se oprobala u aforizmima i, štaviše, objavila knjigu nazvanu „Aforizmi“. Posthumno su objavljeni i njeni rukopisi „Ruže i trnje“, „Moje uspomene“ i „Pisma kraljice Natalije Obrenović“, a iza sebe je ostavila testament kojim je Beogradskom univerzitetu i manastirima i crkvama koje su zadužbine Obrenovića zaveštala mnoga imanja.

Posebno se istakla brigom o ranjenicima tokom rata s Bugarskom 1885.

Brak s kraljem Milanom Obrenovićem

Njen brak s kraljem, ipak, nije bio srećan. Prema izvorima, u korenu svega bile njihove političke razlike, budući da se on okretao Austrougarskoj, dok je Natalija bila naklonjena Rusima, a razlikovali su se i po temperamentu: ona je bila mirna i naizgled hladna, a on je reagovao burno.

Ali dogodila se jedna situacija kada je i blaga kraljica izgubila kontrolu, a politički sukobi s mužem nisu stajali iza toga, već – glasine o preljubi.

Dok su se širile glasine da kralj vara kraljicu, do nje je stigla priča da je njegova „najvoljenija milosnica“ gospođa Nazos, mlada supruga grčkog ambasadora. Na prijemu koji je na dvoru organizovan na Uskrs 1887. godine, Natalija je odbila da se rukuje s njom, što je nije bilo nezapaženo, a navodno je kralj pobesenio i na dvor hitno pozvao predsednika Vlade Milutina Garašanina i tražio razvod.

Međutim, Tornton Hol u svojoj knjizi „Ljubavne afere na evropskim dvorovima“ (1913) piše da je kraljica Natalija pred svima udarila ženu grčkog ambasadora zbog tračeva da je ona ljubavnica kralja Milana.

Kakvu god scenu da je priredila, ona je shvatila da je preterala da je odmah preko Jovana Žujovića došla do gospođe Nazos i pomirila se s njom, nakon što su se sastale iste večeri. Kralj se, ipak, nije smirio i smatrao je da je uvreda naneta lično njemu, a zahtevao je da Natalija odmah napusti zemlju, zbog čega mu je Garašanin pretio svojom ostavkom.

Više godina trajalo je razdvajanje Natalije i Milana, kraljica je mnogo puta napuštala Srbije bežeći od nesrećnog braka, uvek vodeći naslednika Aleksandra sa sobom, a konačno su se razveli 1888. godine, ali je razvod proglašen nelegalnim i kasnije poništen.

Već sledeće godine, kralj Milan je abdicirao, dok je kraljica Natalija proterana iz Kraljevine. Neki izvori su navodili da jie ona odbijala da izađe iz dvora i da je morala da se uključi policija, kao i da su beogradskim ulicama odzvanjali zvuci njenog plača i poziva upomoć. Pisalo se i da ju je do do granice odveo garnizon vojske i da narod nije uspeo da pomogne svojoj kraljici.

U vreme dok je njen sin Aleksandar Obrenović bio na tronu Srbije, kraljica Natalija je želela da bude njegova savetnica i da iskoristi svoj uticaj da okrene zemlju prema Rusiji i ojača poziciju radikala.

Poslednje godine kraljice Natalije

Supruga kralja Milana je nakon odlaska iz Srbije putovala Starim kontinentom, a najviše vremena je provela u Francuskoj. Tamo se skrasila u vili koju je nazvala po svom sinu – „Sašino“.

S vremena na vreme bi se vraćala u Beograd, gde je najduže ostala 1895. do 1897. godine, kada je došlo do novog sukoba s Milanom. Tada je u svojoj pratnji imala više žena, među kojima je bila i dvorska dama Draga Mašin, a njen sin Aleksandar odmah se zagledao u Dragu, iako je bila deset godina stariju.

Kada joj je sin saopštio da će se Draga i on venčati, kraljica se razočarala i bila ljuta, a tri godine kasnije, 29. maja 1903, usledio je još teži bol: ubistvo njenog sina i snahe u Majskom prevratu.

U trenutku Aleksandrove smrti, Natalija je već godinu dana bila časna sestra. Prešla je u atoličanstvo i zamonašila se 1902, a iako je bila svim srcem u veri, nije mogla da pronađe snagu da dođe na sahranu svog sina.

Umrla je u manastiru Sen Deni u blizini Pariza 8. maja 1841. godine, a sahranjena je na groblju Lardi.

Njeni memoari se čuvaju u Vatikanu, a u Beogradu su objavljeni 1999. godine.

BONUS VIDEO

Gligorija Vozarovića je lično Miloš Obrenović zvao da poveže Sretenjski ustav

( Glossy, T.S.R. )