radiobalkanfox
Slađana Milošević preminula je 26. marta 2024. godine, a njen prijatelj otkrio je tada kako su izgledali njeni poslednji dani.
Prijatelj Slađane Milošević, Stevan Stevanović, tada je izneo da njegovo prijateljstvo sa Slađanom datira od osnovne škole, a otkrio je i kako su izgledali njihovi poslednji susreti.
– Slađana i ja smo imali prvi orkestar još u sedmom razredu osnovne škole. To je trajalo dve godine, a posle smo krenuli različitim pravcima. Svirali smo i 1979. godine nekoliko meseci. Družili smo se sve vreme, ali s prekidima kad je bila u inostranstvu. Poslednjih godinu dana viđali smo se maltene svaki dan. Ja sam bio taj koji je brinuo o njoj i psu, donosio sam hranu kad ljubimac nije bio kod mene – rekao nam je na početku Stevan, a onda opisao i njihov poslednji susret:
– Slađana je bila tvrdoglava za terapije i lekare. Sama se bila lečila, teško joj se bilo suprotstaviti. Pokušavao sam da je ubedim, pa je zbog toga dolazilo i do rasprave između nas dvoje. Od jesenas sam bukvalno dva puta dnevno dolazio jer joj je bilo loše. Nisam očekivao da će se ovako završiti. I sad sam bio optimista. Ja sam i zvao Hitnu pomoć. Jedva sam je ubedio da mora u bolnicu. Otpratio sam je do intenzivne nege. Tamo me je uhvatila i stegla s obe ruke i vikala: „Upomoć, upomoć!“ Nije volela bolnice, jer je imala loše iskustvo. Ali osoblje u Zemunskoj bolnici je bilo izuzetno ljubazno – rekao je on tada i istakao da je imala velike planove uprkos narušenom zdravstvenom stanju.
– Slađana je jedno vreme imala lagodan život. Njoj su trebala tri života da ostvari sve planove. Ona je i sad imala planove. Planirala je da ide na more. Pitala me je da idem s njom u maju. Planirala je i doček sledeće Nove godine. Imala je milion ideja. Svašta je započela, međutim, nije to dovršila. Bila je ličnost koja je volela perfekciju, savršenstvo, zato je bila teška za saradnju i s pojedinim muzičarima i s onim koji su navikli to da odrade. Ona nikad nije odrađivala posao. To je moralo sve da bude po njenom. Što se tiče života, ti njeni počeci su bili teški i u Rusiji, u Kijevu… To je bilo dosta gorko. Čak smo se i slikali često u poslednje vreme. Toliko se slikala da nisam mogao da se okrenem. Toga mi je preko glave. Nije padala u depresiju, ali nekada u ovoj bolesti joj se to dešavalo. Kad je bila nemoćna da radi, govorila je: „Šta će mi ovako ovaj život!“ Onda sam je ja tešio da ima brata Gorana, da ima psa, obožavaoce… – istakao je Stevan tada.
(Kurir)
Dodaj komentar