radiobalkanfox
Tačno pre godinu dana, javnost je sa tugom primila vest o smrti Žarka Lauševića, talentovanog glumca čija je karijera obeležila domaću filmsku i pozorišnu scenu. Rođen 1953. godine, Laušević je, između ostalog, bio poznat po svojim autobiografskim knjigama, među kojima se ističu „Padre, idiote!“, „Druga knjiga“, „Godina prođe, dan nikad: dnevnik jedne robije“ i „Sve prođe pa i doživotna“. U poslednjoj knjizi, posebno potresan odsečak čini pismo koje je Žarko napisao svojoj supruzi Aniti iz zatvora, gde je proveo neko vreme.
Žarko Laušević je bio posvećen supruzi Aniti i njihovoj deci, Dušanu, Asji i Jani. Iza sebe je ostavio ne samo veličanstvenu karijeru, već i porodičnu ljubav koja je bila njegov oslonac u teškim trenucima. U pismu Aniti, oseća se duboka emotivna povezanost i želja za slobodom, za povratkom kući.
Pismo koje je Žarko napisao odražava duboku emotivnu patnju i teškoće s kojima se susreo tokom boravka u zatvoru. Iako je javnost imala predstavu o zatvorskom životu kao godinama provedenim iza rešetaka, Žarko je osvetlio drugu stranu – nedostatak privatnosti, prekide poseta, oduzimanje ličnih stvari i nepoštovanje osnovnih ljudskih prava. Njegove reči odražavaju patnju koju je proživeo, ali i snagu koju je pronašao u ljubavi prema svojoj supruzi.
Foto: Dusan Milenkovic/ATAImages
Pismo Žarka Lauševića u celosti:
„Anđele moj predobri, Anito moja!
Ja sam i dalje tu i voleću te kao pas, odano, ne uzimajući hrane iz tuđih ruku. Kroz maglu trećeg jutra meseca decembra, kroz neku nepojamnu crtu zemljine kore, kroz veliki mozak njen, je*itačno kao onaj „Je*iter“ Milića od Mačve, stižem do tvog podnožja.
I ležaću tu, kao pas, dok me ne oteraš kao psa, ili ne udeliš oholo kao psu, malo nežnosti. Ako uhvate ovo pismo, ne iznenadi se ako iduće dobiješ iz štenare. Da, dodirnuh se jučer. Tobom. Morao sam. Znaš kako je… ne znaš. To me budi, vodi negde tebi, čini muškarcem. I čini da jesam, a tako nisam.
To me budi i vodi, no opet me vraća, ali ruka me grešna na tebe podseća. Ruka što ubi, što piše i čeka. Nema rime…
Samo usamljen orga*am… i posramljen.
Nije robija ono što običan, neobavešten svet, ima predstavu o njoj – neke godine provedene iza katanca, bez prava na viđanje svojih, bez prava na bilo kakvu vrstu radosti, bez prava na ikakvu udobnost i privatnost.
Nije.
To i jest najveći šok svakog ovde dospelog.
Robija je – pretres usred noći, prekinut mlaz tople vode na tvoje nasapunano telo, oteto pismo, zaplenjen ručni rad, bahatost i nemar polupismene sekretarice, koja je negde zagubila tvoju molbu, jer je sinoć ponovo imala onaj isti očajan se*s sa svojim kasnim povratnikom u njen krevet, brak i alkohol. Robija je kad ti prekinu, iz čista mira, posetu jer se oglasio neki alarm, robija je kad ti drže neki telegram o kojem već pišu novine, a ti ga nisi dobio, robija je kad si slavan, pa ti tako slavnom toliko spominju majku…“
BONUS VIDEO:
Dodaj komentar