Sećanja kneginje Jelisavete Karađorđević na 27. mart 1941.

Vojni puč izvršen 27. marta 1941. godine odredio je sudbinu Jugoslavije i uzrokovao nemački napad 6. aprila 1941. kada je bombardovan Beograd u znak odmazde. Jugoslavija je brzo kapitulirala i rasparčana je između Nemačke i njenih saveznika, a srpski narod našao se u najtežoj situaciji posle Prvog svetskog rata, izložen genocidu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i okupiranoj Srbiji pod kvislinškom vlašću.

Knez Pavle je uhapšen i odveden u ministarstvo vojske pred generale Simovića i Mirkovića i profesora Radoja Kneževića, idejnog tvorca puča gde je pod pretnjom streljanja potpisao abdikaciju. Kada su Pavle i druga dva namesnika potpisali ostavke, odveden je u Beli dvor gde su ga čekali maloletni kralj Petar, supruga Olga i deca. Imali su 4 sata da se spreme za odlazak.

Kneginja Jelisaveta Karađorđević, najmlađe dete kneza Pavla i kneginje Olge, opisala je u svojoj autobiografiji „Tamo daleko“ kako je izgledao taj 27. mart 1941. u očima deteta. Imala je nepunih 5 godina.

Jelisavetina sećanja o 27. martu

Moje detinjstvo u Jugoslaviji bilo je veoma srećno. Kao i većina dece, i ja sam volela da slušam kako mi pričaju ili čitaju priče. Posebno zadovoljstvo mi je pričinjavalo kada bi mi ih čitao moj brat Aleksandar. On je bio moj veliki bata i ja sam ga obožavala. Bio je i miljenik kralja Aleksandra, koji ga je čak pretpostavljao svom rođenom sinu Petru. Moj brat se odlično slagao s kraljem jer je, kao i on, voleo da ide u lov i da se bavi streljaštvom.

Tako sam 27. marta 1941. uveče sedela u krilu brata Aleksandra i slušala priču „Mali crveni zmaj“. Priču sam znala napamet, ali mi je pažnju ipak odvlačila jaka buka koja je dopirala izvan sobe i zvuk užurbanih koraka. Tog jutra se u Beogradu odigrao vojni prevrat, gotovo bez prolivene krvi. Tačnije, da nije poginuo jedan hrabri stražar na dvoru, moglo bi se reći da je to bio državni udar bez ijedne kapi krvi. Neki od pobunjenih oficira uhapsili su moga oca i njegova vlada je svrgnuta.

Moja majka je iznenadno utrčala u moju sobu i obukla mi plavi kaputić i dokolenice, i stavila mi kapu iako je već bilo prilično kasno. Dadilja je dohvatila mog posebnog plišanog medu i moju pandu i počela da pakuje nešto moje odeće u putnu torbu. Majčina služavka Grkinja Uranija ubacila je u kofer neke stare majčine džempere. Majka je trčala iz jedne u drugu sobu već obučena u kaput i preklinjala nas da požurimo. Dali su nam samo četiri sata da se spakujemo i iste večeri napustimo Beograd ili ćemo biti streljani.

Moji roditelji, moja dva brata, Aleksandar od 16 i Niki od 12 godina, i naše dve sluškinje Uranija i Milka strčali su niz stepenice. Svako od nas je zagrlio Petra, sedamnaestogodišnjaka koji je stajao na ulaznim vratima sav obliven suzama. Petar je preklinjao moga oca da ga povede sa sobom, ali mu je moj otac kazao da to nije moguće jer je on sada, kao prestolonaslednik, zadužen za državu. Oslonila sam se na dadiljinu ruku u rukavici jer sam bila umorna, zbunjena, prestrašena.

Gledala sam oca kako vojnički pozdravlja sve okupljene i dostojanstveno ulazi u kola. Niko mi nije rekao šta se događa, kuda idemo niti zbog čega tamo idemo…

Čerčil i Idn su kneza Pavla sa porodicom poslali u Kairo, a odatle u Keniju. U Kairu je Pavle saznao da su Nemci 6. aprila bombardovali Beograd. Hitler je odlučio da Jugoslaviju sravni sa zemljom iz osvete što su Srbi odbili sklopljeni sporazum. Rat u Jugoslaviji trajao je dvanaest dana posle čega je zemlja kapitulirala.

Karađorđevići su smešteni u oronulu kuću, usred džungle, na obali jezera Naivaši kao politički zatvorenici. Držani su pod prismotrom, potpuno izlolovani, a pisma koja su im stizala bila su otvarana.

Državna komisija u Beogradu je 17. septembra 1945. kneza Pavla proglasila za „ratnog zločinca“, a povratak u zemlju Karađorđevićima je zabranjen. 

Kneginja Jelisaveta Karađorđević je neumorno nastojala da skine ljagu sa imena svog oca i njegove nepravedne, istorijski netačne reputacije narodnog neprijatelja. Sedmog jula 2008. godine podnela je zahtev za rehabilitaciju svog oca Okružnom sudu u Beogradu. Godine 2011. konačno je bar delimično ispravljena nepravda naneta knezu Pavlu, kada je 28. novembra Viši sud u Beogradu doneo rešenje kojim se „usvaja zahtev za rehabilitaciju kneza Pavla Karađorđevića iz Beograda, pa se utvrđuje da je ništavna odluka Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača F.br.3572 od 17.09.1945. godine, od dana njenog donošenja, kao i da su ništavne sve pravne posledice navedene odluke, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a rehabilitovano lice knez Pavle Karađorđević se smatra neosuđivanim.“

Bonus video: Preživeli učesnik Drugog svetskog rata sa 15 godina gledao kako ubijaju 300 ljudi