„Slovenci nam ukradoše ajvar, Česi šljivovicu. JEDVA GUSLE SPASISMO“: Ovo je priča Balkanu gde je sve svačije i ničije i UJDURMI KOJA JE UZBURKALA DUHOVE

Naime, nakon što je Unesko pevanje uz gusle uvrstio na reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa kao deo kulturne baštine Srbije, digle su se na uzbunu Albanija, Crna Gora, Hrvatska, Bosna i Hercegovina – konkurs je i dalje otvoren – koje takođe nameravaju da se i oni po ovom osnovu kandiduju a traže i da se postigne konsenzus o tome da li ovaj instrument pripada vizantijskoj ili arapskoj kulturi. Sad još samo da se jave Irak, Iran, Sirija, Emirati… – neće valjda i Turci, oni se u guslarskim pesmama nešto i nisu proslavili – pa da se ova najnovija balkanska ujdurma totalno internacionalizuje.

Foto: D. Kujundžić / Tanjug

Istovremeno, crnogorsko Ministarstvo kulture je zamerilo što je guslar prilikom otvaranja Kulturnog centra Srbije u Pekingu bio obučen u crnogorsku narodnu nošnju, čime je Srbija, kako tvrdi Ministarstvo, „posegnula u konkretno kulturno nasleđe Crne Gore”.

Srbija je odgovorila kako je naš „pekinški guslar” bio odeven u nošnju „koju su nosili i nose Srbi u Crnoj Gori i Hercegovini i to je činjenica koju nijedna nova identitetska konstrukcija ne može da izmeni. Deo srpskog nasleđa, i to veoma izrazit, poticao je i potiče iz Crne Gore i Srbija ovom prilikom nije uzela ništa tuđe”.

Kad se sve sabere i oduzme, dovoljno za treći balkanski rat, pa kom opanci kom obojci (čiji li su oni, da je znati) a kom gusle.

A u suštini, kad se razgrne magla od balkanskih zađevica, omraza, surevnjivosti i narcizma malih razlika i stvar postavi hladno birokratski, vidi se da Srbija nikome ništa nije otela, ali se jednom, nekim slučajem, jeste prva setila i da ne brani nikome da joj se po tom osnovu priključe. Upis na listu Uneska ne znači, kaže Ljubinko Dragojlović, član Guslarskog društva „Vuk Karadžić“, da su Srbi izmislili gusle i guslanje i da će od sada naplaćivati autorska prava svakom ko prevuče gudalom preko razapete konjske dlake. Zaštićena je, legitimno i sa punim pravom, etnomuzikološka baština srpskog naroda, ali ona ne podrazumeva gusle kao instrument – lepo stoji nematerijalna baština, a gusle su konkretna stvar – nego, pre svega ono što uz njih ide a to je vekovna kulturna tradicija koju, pre svega, čine epske pesme kao deo usmene narodne književnosti. Pevanje uz gusle je, kako napominje etnomuzikolog dr Danka Lajić Mihajlović, oblik istorijskog pamćenja, način formiranja i izražavanja našeg kulturnog identiteta.

Ili kako je za RTS objasnio naš ambasador pri Unesku dr Darko Tanasković, „gusle i guslanje nisu zaštićeni brend alkoholnog pića gde bi bio kažnjen neko ko za tim brendom posegne”, pa shodno tome i druge zemlje imaju pravo da se priključe ovoj nominaciji, pojedinačno ili kolektivno.

Foto: Savez guslara Srbije / Promo

Naravno, da je svojatanje gusala i guslanja deo šire političke priče i potrebe pojedinih naroda da svoj identitet potvrde i na taj način, pa će svako od njih naći argumente da dokaže kako upravo oni imaju autorsko pravo nad guslama. Na instrument verovatno niko nema tapiju i kad bismo se vraćali u prošlost tragajući ko je prvi na Balkanu gusle metnuo u krilo, došli bismo do sedmog veka i vizantijskog cara Iraklija, a čačkajući još dublje u prošlost i do stare Grčke i Kine. Međutim, kad se meri ono što je i kako uz gusle pojano, onda je stvar na strani Srbije, tačnije srpskog naroda kome su guslarske pesme kroz njegovu tegobnu istoriju postale značajan deo identiteta. One su neodvojiv deo srpskog nacionalnog bića, samo što se to biće u međuvremenu malo pocepalo pa se uzrok aktuelnih „guslarskih trzavica“ može tražiti i naći i u toj činjenici. Ako ništa drugo, bar Crna Gora po tom osnovu ne bi trebalo da ima problem i dileme, ali trend nove crnogorske državotvornosti koja se gradi na otklonu od srpstva proizveo je i ovaj sukob.

Tu vezanost i prepletenost najbolje je opisala Isidora Sekulić: „Srbi pored ikone i oružja imaju još jedno oružje, tako moćno a tako blago, koje srca sokoli i dušu raskriljuje, a ta ikona je svetinja narodna – gusle. U njinim laganim zvucima leži sila, koja je uništila ropstvo, raskinula lance, podigla slobodu, spasla narod. Srbine, ako ti je mila i sveta uspomena predaka, a ti ljubi i čuvaj gusle, pazi tu svetinju, ne daj da propadne najveća slava hrabrosti Srbinove! Dok ima gusala, biće i Srba!“

A dok ima Balkanaca, biće i sporenja. Malo nam je začkoljica i nesuglasica, nego ćemo se još preganjati oko toga ko je prvi izdubio javorovo drvo, razapeo na njega kožu, zategao dlaku i zagudio u slavu…. Cara Lazara, Baja Pivljanina, Skenderbega, Zvonimira ili Tvrtka. Jer, ako nastavimo da se međusobno trebimo, o nama današnjima neće imati ko guslati i sve će ove bitke biti uzaludne.

Šta kažu guslari

Draško Malidžan, guslar

Čas im valjaju, čas ne valjaju

Foto: Privatna arhiva

„‘Ne možemo sa guslama u Evropu’, reče javno pre desetak godina visoki zvaničnik i funkcioner u Crnoj Gori, i ostade živ! A evo ih sada, grabe se za te iste gusle ti isti zvaničnici u Crnoj Gori. Igrom slučaja, sedeo mi je taj isti zvaničnik u žiriju, kada sam se takmičio 1988. godine na Saveznom festivalu epske poezije i gusala u Trebinju! Tada su mu valjale gusle, pa nisu, pa opet sada valjaju, sve prema dnevnopoličkim potrebama. „Njegoš je najlepše epske pesme nastale u Crnoj Gori sabrao i izdao pod nazivom ‘Ogledalo srpsko‘. Zar i to ne govori čije su gusle! Gusle su stare koliko i Biblija, jer su tamo pomenute najmanje 50 puta. Dakle, gusle nisu od juče, pa da još ne znamo ni čije su. Da ne ulazimo dublje u istoriju, glavno područje gde je guslanje rasprostranjeno poklapa se sa teritorijama tzv. dinarske kulturne zone i obuhvata krajeve naseljene srpskim življem, kao: Crnu Goru, Hercegovinu, Dalmaciju, Bosnu i Srbiju, najviše južnu i jugozapadnu, Kosmet i Srem, pa i Albaniju… Ilustracije radi, srpske gusle su dočekale Fridriha I Barbarosu u Nišu u 12. veku sa Stevanom Nemanjom na čelu, što dalje ukazuje na to kakav su značaj gusle imale u srednjem veku. Zapisano je da je Barbarosa bio oduševljen zvukom gusala i pevanjem uz njih. I kod Lužičkih Srba se beleži junački instrument pod nazivom – husle. Nije ni slučajno što se gusle prave od javora, jer to drvo u srpskoj prethrišćanskoj religiji nosi kult predaka, ima simboliku koja ga povezuje s iskonom. Gusle su, dakle, po mom dubokom uverenju, srpske! One su bile i ostale sjajna zvezda srpske duhovne vertikale i svetionik srpskog istorijskog pamćenja. Guslari su pretežno poreklom iz crnogorsko-hercegovačke oblasti i ta guslarska struja se pokazala najotpornijom i najživljom i taj stil pevanja uz gusle je postao dominantan i oblikuje izvođački stih novih generacija guslara. Zato imamo danas srpskih guslarskih društava od Čikaga, Toronta, preko Sidneja…”

Slobodan Drašković, potpredsednik Saveza guslara Srbije

Čuvar istorijskog pamćenja

Foto: Privatna arhiva

„Ono što je svet prepoznao kao deo nasleđa Srbije, zemlje u okruženju nažalost nisu. Imam utisak da je glavni problem to što je Srbija zaštitila pevanje uz gusle, a da je manje važno što oni nisu. Razloga za raspravu o tome čije su gusle zaista nema. Oni koji duboko kroz istoriju neguju i čuvaju gusle, oni koji uz gusle pevaju o slavnim precima, oni koji i danas prenose nasleđeno na mlade generacije apsolutno imaju pravo da kažu da su gusle njihove. Gusle su deo srpske duhovne kulture i neodvojivi deo srpskog kulturnog nasleđa. Zahvaljujući guslama, najveće blago našeg naroda, narodne junačke epske pesme su sačuvane. Do trenutka kada je usmena poezija zapisana, uz gusle se prenosilo istorijsko pamćenje i narodne pouke i poruke najvećih moralnih vrednosti. Savez guslara Srbije je posebno ponosan što među svojim članovima ima i guslare drugih nacija i vera. To je dokaz da gusle šire pomirenje, ističu vrline i prosvetljuju dušu. U današnjem, modernom vremenu, gusle svakako imaju svoje mesto. Veliki broj mladih koji su zainteresovani da uče pevanje uz gusle svedoči o tome. Uz gusle treba pevati po tradicionalnim obrascima. Mi i ne želimo da ih menjamo i modernizujemo. Ne treba živeti u zabludi da veliki deo našeg naroda voli i sluša gusle, ali je važno da se prema guslama ophodimo s poštovanjem. Poštujući gusle, poštujemo sebe, gusle su odrednica naše istorije, sadašnjosti i budućnosti.”

Draško Magdelinić, predsednik guslarskog društva „Vuk Karadžić”

Gde nije bilo škole, bile su gusle

Foto: Guslarsko društvo Vuk Karadžić / Promo

„Gusle su u Unesku dobile mesto kao reprezentativno kulturno nasleđe Srbije i srpskog naroda. Očigledno da ova nervoza u susedstvu potvrđuje njihov značaj. Naravno da je uloga gusala u istoriji srpskog naroda nemerljiva. Tamo gde nije bilo škole, crkve ili manastira, bile su gusle, verni pratilac srpskog duhovnog i kulturnog izrastanja. ‘Manastiri i sveto gudalo, to je srpsku veru očuvalo.‘ Gusle čuvaju i neguju srpsku istoriju i nose sa sobom najjače usmeno predanje, epsku pesmu iz usta celog naroda, prenoseći pokolenjima tajnu njihove snage i uloge u oblikovanju morala, rodoljublja i mere postojanja. One su uz oltar i ikonu najveća srpska svetinja. Ovakve kakve su danas, one su zaista izvorni srpski instrument. Imaju ih i koriste i drugi narodi, dobrim delom oni koji su se u datom istorijskom momentu odrodili od matice i od srpskog korena. Gusle su živ instrument koji prati sve istorijske događaje i epohe celokupnog naroda. One verno oslikavaju život i događaje. Mnogi su se trudili da zasluže mesto u epskoj poeziji i u guslama znajući njihovu snagu.”