Šta se desilo sa Rouzmeri Kenedi

Najstarija ćerka Rouz i Džoa Kenedija je u 23. izgubila sve pošto je otac podvrgao katastrofalnoj lobotomiji zbog koje je zauvek mentalno ostala na nivou sasvim malog deteta.

Pre deceniju je objavljena knjiga „Rosemary: The Hidden Kennedy Daughter“ u kojoj autorka Kejt Larson opisuje živu i nemirnu ćerku „savršenog osmeha“ koja je pokušavala da pronađe svoje mesto u porodici koja je dostignuća i uspeh cenila više nego bilo šta drugo.

Problem je krenuo već na rođenju

 Kada je Rouz Kenedi rađala treće dete malu Rouzmeri, babica koja se brinula o majci nije htela da započne porođaj bez lekara. Iako je bila obučena, sve dok lekar nije stigao ona je od Rouz tražila da drži noge čvrsto stisnute“ nadajući se da će odložiti porođaj. Kada to nije uspelo, ona je bebinu glavu gurnula nazad u majku i držala je tako dva sata. 

Devojčica se rodila živa i zdrava, međutim, kako je odrastala roditelji su primetili da se ne razvija kao i druga deca. Naime, ona je dosta nazadovala u odnosu na svoje vršnjake. Porodica je pokušavala da je uključi u svakodnevne aktivnosti, vodili su je na jedrenje i vodili računa da je na igrankama uvek neko pita da li želi da pleše. Što je bila starija, sve češće je imala napade koji su često bili i agresivni. Istovremeno svojom lepotom je privlačila sve više muškaraca i otac Džo je postajao sve zabrinutiji.

„Porodica je pokušala da je zaštiti, ali situacija je bila kao tempirana bomba“, piše u knjizi. Na operaciji su sa obe strane Rouzmerine glave probušili rupe, ubavili su špatulu kroz lobanju, okretali je i strugali. Operacija je bila bezuspešna i Rouzmeri je ostala gotovo potpuno onesposobljena.

Početkom četrdesetih godina prošlog veka, lobotomiju je u Americi agresivno promovisao doktor Džejms Vots i njegov saradnik doktor Volter Frimen. Uprkos činjenici da su obojica bili psihijatri iz Medicinske škole Univerziteta Džordž Vašington, a ne hirurzi, ovaj par je smatrao sebe kvalifikovanim da izvodi lobotomije, što je podrazumevalo presecanje vezivnog tkiva u čeonom režnju pacijenta sa ostatkom mozga. Vots i Frimen, koji su jednom eksperimentalno izveli lobotomiju zabijanjem pijuka u očne duplje pacijenta, bili su majstori odnosa sa javnošću.

Kenedijevima je bila veoma važno da projektuju i zaštite privid bezbrižnog savršenstva i vitalnosti koje su negovali. Pogotovo u vreme kada mentalna zaostalost nije bila dobro shvaćena, Rouzmerina mrlja na njihovoj reputaciji činila je porodicu nervoznom. Patrijarh porodice Džo P. Kenedi cenzurisao je pisma svoje ćerke koje je pisala kući dok je bio američki ambasador na Dvoru Svetog Džejmsa kako novinari ne bi videli njen dečji rukopis. Porodica nije dozvoljavala nikom izvan užeg kruga porodice i bliskih poverenika da zna do koje je mere ona zaostala, a njena majka Rouz nije govorila čak ni Rouzmerinim starateljima, pomoćnicima i učiteljima za hendikep svoje ćerke.

Džo je Rouzmeri poslao “ekspertima” Votsu i Frimenu, koji su joj obrijali lokne i vezali je kaiševima za operacioni sto kako bi izveli zahvat. Ali procedura je prošla katastrofalno. Dok je pre operacije Rouzmeri prosto samo bila sporija od proseka, posle nje je ostala potpuni invalid. Nije mogla ni da hoda ni da priča mesecima posle zahvata, a bila joj je potrebna ekstenzivna terapija kako bi tek donekle povratila neke sposobnosti u obe oblasti. U svojoj verziji ove priče, Larson piše da je medicinska sestra koja je prisustvovala Rouzmerinoj operaciji bila toliko užasnuta rezultatom da je posle toga potpuno napustila zdravstvenu profesiju.

Veći deo Rouzmerinog života, a pogotovo užasi njenog mladalačkog perioda posle lobotomije  bio je zataškan. Nakon što su Kenedijevi dosegli status kraljevske porodice u Americi, Rouzmeri je uglavnom bila zaboravljena.