radiobalkanfox
Ilustracija, Foto: Tamara Trajković
Autor istražuje običaje poput pripreme „Božićnjara“ (pečenice) koji se smatraju ritualnim žrtvovanjem, a ne proizlaze iz biblijskih podloga. Povezuje ove običaje s paganskim verovanjima, naglašavajući kontinuitet srpske kulture s mračnim dubinama stare religije
„Mi Srbi smatramo i držimo da je Božić pravi praznik naš domaći, ama nije crkveni“ – rekao je Vuk Vrčević, poznati skupljač narodnih umotvorina i saradnik Vukov citirajući prostodušnog srpskog sveštenika. Ali Vuk i svešteni su imali pravo. Božić, onakav kako ga je opisao Njegoš, sa slamom prostrtom ispred ognja, sa badnjacima na ognju prekrštenim, sa puškama, pecivima, guslama, pesmama i zdravicama – „taj lepi i mili Božić nije praznik hrišćanski, nego starinski srpski“, kaže i Veselin Čajkanović i objašnjava dalje:
„Kad je srpski narod primio hrišćanstvo, i sa njime i sve praznike za koje je pravoslavna crkva znala, otpočeo je praznovati i Božić. Taj crkveni Božić došao je da zameni nekoliko starinskih praznika, koje je i naš narod praznovao u vreme zimskih solsticija. Upravo, to nije bila zamena, već kompromis: starinski praznici produžili su da žive i dalje, samo im je crkva dala novo ime, novo objašnjenje i nekolike dosta beznačajne detalje iz hrišćanskog kulta.“
Pravoslavna crkva, putem svoje literature namenjene širem auditorijumu, ne samo što prenosi legendarne priče koje smatra izvornim hrišćanstvom, već takođe učvršćuje uverenje svojih članova da su običaji povezani s verskim praznicima proizašli iz Biblije.
Međutim, najveći deo običaja porističe iz paganskih vremene, što samo pokazuje da je naša kultura mnogo starija od samog hrišćanstva.
Ti običaji iz paganskog doba asimilovani su u hrišćanstvo, ali i dan-danas nisu izgubili vezu sa svojim izvorištem. Činjenica da ne potiču iz Biblije, već iz narodnih verovanja dokazuju samo koliko je naša kultura stara i bogata.
Ovom prilikom ćemo zajedno proučiti paganske običaje koji su prošli kroz isti „tretman“, a koji su u našem narodu vezani za božićne praznike. Radi se o obredima vezanim za Tucindan.
Tucindan
Evo šta o ovom prazničnom danu možemo da pročitamo u crkvenoj literaturi: „Tucindan – to je drugi dan pred Božić. U našem narodu toga dana se kolje (tuca) „Božićnjar“, „Pečenica“, kojom će se sva čeljad na Božić omrsiti, posle dugog šestonedeljnog posta.
I ovaj običaj narodni vezan za „Božićnjar“ ili „Pečenicu“, iako je to u stvari prase a ne jagnje, vodi poreklo od rođenja Gospoda Isusa Hrista u vitlejemskoj pećini u kojoj su pastiri zatvarali svoje stado. Sveti apostol i evanđelist Luka svedoči da su vitlejemski pastiri, kada im se anđeo Gospodnji javio i obasjala ih slava Gospodnja, one čudesne noći kada se Gospod rodio, otišli do Vitlejema i u pećini vitlejemskoj našli „Mariju i Josifa i dijete gde leži u jaslama“ (Luka 2. gl.) i poklonili mu se. A Sveto Predanje, koje se čuva u Svetoj Crkvi, svedoči da su tada pastiri na dar Bogomladencu odneli jagnje.
To je naš „Božićnjar“, koji se priprema na Tucindan, vrti na ražnju (peče) na Badnji dan, a jede na Božić kao prva mrsna hrana. Iz razloga što se „Božićnjar“ u staro vreme nije klao no tucao krupicom soli ili ušicama sekire taj se dan i danas zove Tucindan. „Božićnjar je kod nas prase, a ne jagnje, prosto zato što kod nas u vreme Božića nema jaganjaca.“, navodi se u knjizi „Veronauka u kući“.
U pomenutom tekstu, primećujemo tvrdnje da klanje praseta pred Božić proizlazi „iz rođenja Isusa Hrista u vitlejemskoj pećini“. Takođe se navodi da se ova životinja peče na ražnju umesto jagnjeta zbog nedostatka jaganjaca u vreme Božića u našim krajevima. Međutim, postavlja se pitanje da li je Tucindan zaista hrišćanski praznik i da li ima stvarnu vezu sa rođenjem Isusa Hrista. Kroz zajedničko istraživanje, otkrićemo da ovi običaji nemaju stvarnu povezanost s događajima opisanim u evanđelju.
Veselin Čajkanović je u svojim delima naveo da je naš narod, pre „prihvatanja“ hrišćanstva praktikovao različite rituale koji su za cilj imali zaštitu od zlih duhova. Zaštita od ovih duhova (demona) se sprovodila poštovanjem totema tj. demonske životinje koja je smatrana božanstvom i koja je pod svoje okrilje i zaštitu uzimala pojedinca ili čitavu porodicu
„Vrlo ugledno mesto o božićnim praznicima ima pečenica. Bez pečenice Božić se ne može zamisliti: „Božić je Božić, a pecivo mu je brat“ (Vuk, Posl., 355). Pečenica se odabira na dosta vremena pre Božića, i onda se podvrgava osobitom režimu; ona ima svoje naročito ime („božićnjar“, i slično). (…) Očevidno je da pečenica nije obično jelo, koje se iznosi na božićnju trpezu tek toliko da bi na njoj bila jedna delikatesa više. Pažnja koja se pečenici ukazuje, verovanje u njenu magičnu moć, i sasvim čvrsto uverenje da je ona o Božiću neizostavna – sve to dokazuje da mi u ubijanju i jedenju pečenice imamo jedan religiozni, žrtveni obred.
Rečenice „Božić je Božić, a pecivo mu je brat“ dobijaju dublji religijski smisao koji prevazilazi površinski kontekst. Autor ukazuje na kult životinja prisutan kod svih naroda, kroz fazu obožavanja životinja koju je prošla svaka religija.
U srpskoj religiji se uočavaju tragovi primitivnog saveza između čoveka i životinje, posebno totemizma. Posebno se ističe demonska moć i totemistički karakter svinje u starini srpskog naroda. Božićno pecivo se tumači kao sakramentalna žrtva, oblik pričešća. Autor povezuje ideju teofagije, ritualnog jedenja božanstva, s primitivnim društvom i potrebom za divinizacijom putem konzumacije krvi i tela demonske životinje. Iz ovoga proizlazi da je božićno pecivo, po autoru, totem ili božanstvo koje ritualno treba biti pojedeno. Poslovica „Božić je Božić, a pecivo mu je brat“ dobija značaj, identifikujući pecivo s božanstvom božićnog praznika. Autor zaključuje da božićno prase ne potiče iz hrišćanske vere već iz starih srpskih religijskih tradicija.
BONUS VIDEO
(Espreso/Srbijadanas/M.Aćimović/prenela T.M.)
Dodaj komentar