„Stvarno je odvratan osećaj kada ste svesni tuge da nećete svoje dete videti više“: Dejan Petorvić o saobraćajnoj nesreći

U emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ koja se trenutno emituje na Blic televiziji na kanalu 117, Dejan Petrović u svojoj ispovesti otkriva koliko mu je bilo teško u nekim momentima u životu.

Dejan je tokom emisije pričao o najbitnijim muškim figurama u svom životu, a onda se osvrnuo na odnos sa majkom i ženske figure u njegovom životu, na suprugu i ćerku Jovanu.

– Sa majkom imam fantastičan odnos. Evo, sad smo bili zajedno, pošto mi godišnje, obavezno, supruga, ćerka i ja idemo na more i vodimo i taštu moju i majku. Ljudi kažu: „Ti vodiš taštu i majku na more“, ja kažem: „Ja nemam prečih od njih dve“, pošto ni supruga nema oca, nemam ni ja oca. To su dve osobe koje su mi najbliže i najpreče u životu. Ja, bolje da neki novac potrošim na njih dve, da njima ovaj život što im je ostao, da učinim zadovoljstvo da provedu sa svojom decom, sa svojom unukom. Mislim da je to potpuno normalno, samo što se to kod nas potpuno poremetilo – kaže iskreno Dejan.

Foto: Blic TV / Ringier

Majka je imala i ovu ruku da pomazi i drugu koja je bila teža

S obzirom na to da su zajedno prošli težak trenutak kada je Dejan ostao bez oca, a njegova majka bez muža, profesorka je upitala kako se seća majke iz perioda detinjstva.

– Što se tiče vaspitanja mene i brata bila je stroga, moralo se znati kako dete mora da se ponaša. Bila je odlična majka, ali se odlično znalo kako dete treba da se ponaša – kaže Dejan, a na opasku profesorke Slavice Đukić Dejanović da je „imala i levu ruku da ga pomazi, ali i desnu ako zatreba“, Dejan sa osmehom kaže:

– Imala je, imala, ova je bila nežna, ali ova je bogami bila i teža. Ali, opet, vraćam se na ono što sam rekao, ništa ja tu ne bih menjao, vaspitanje ni od oca, ni od majke, članova porodice, sve bih ja to ostavio tako.

Foto: Blic TV / Ringier

Upoznavanje sa suprugom i svadba

Dejan Petrović u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ iskreno priča o odnosu kakav je imao u primarnoj porodici, a onda se povela priča i o sekundarnoj i tome kako je upoznao svoju suprugu.

– Mislim da smo se upoznali, 2006. godina je u pitanju, ja sam sa jednim mojim drugarom, koji se družio sa njom, on me je pozvao, kao idem kod drugarica neke na slavu, mi smo bili u gradu pre toga, na piću i zajedno smo krenuli, ja sam nju znao površno i prvi put smo se upoznali kod nje na slavi za Svetog Luku. I, iskren da budem, kad sam prvi put ostvario kontakt očima, oči u oči, neku sam sigurnost doživeo od te osobe. Kasnije smo počeli da se čujemo, da se viđamo, posle, možda, dva-tri meseca smo počeli i da se zabavljamo. Mislim da smo počeli da se zabavljamo tipa 9. juna, a posle godinu dana, 10. juna, nam je već bila svadba. Tako da smo negde, što bi ovi klinici rekli, kliknuli jedno na drugo, i već smo negde krajem te 2006. godine, početkom 2007. skontali da smo mi jedno za drugo. To se ispostavilo da je to tako, iz dana u dan imamo sve bolji i bolji odnos kao partneri, i stvarno, eto, nemam ništa da kažem loše, stvarno sam ponosan i zahvalan mojoj supruzi što ozbiljan teret preuzima na sebe – kaže Dejan.

Ćerka Jovana

Ćerka Jovana o Dejanovom detinjsvtu zna sve, „stvarno upija kao sunđer, obožava selo, ona mog oca nije upoznala, ali mog dedu je upoznala, pošto je deda preminuo pre godini i po dana i jako je bila vezana za njega, pošto je deda bio jedno divno stvorenje, ne što je moj deda, ali je stvarno bio jedna duša od čoveka i to je baš teško palo i njoj, i meni. Ona je toliko vezana da svako malo ode na grob da mu odnese njegov omljeni sok, njegovu omljenu čokoladu, zapali sveću…“.

– S jedne strane mi je drago što je emotivna, a s druge strane ne znam koliko je to dobro za današnje vreme, ali pokušavamo supruga i ja da je negde usmerimo, da ostane emotivna, ali da bude negde svoja i da vodi računa oko ljudi koji znaju da iskoriste kada je neko emotivan i dobar čovek – kaže Dejan koji ne insistira da ćerka krene putem muzike, već ističe da želi da ona bude dete:

– Ona je dete koja voli prirodu, voli selo, obožava životinje, ima svog konja kog jaše, za koga je skupila sama novac, sada je treća godina grafičkog dizajna, obožava aparat, obožava fotografiju, već radi spotove, neke mini koje ona sama kreira i pravi, tako da, jednostavno, želim da je pustim, ja sam tu da joj budem, najveća podrška, vetar u leđa i supruga i ja.

Foto: Blic TV / Ringier

Saobraćajna nezgoda iz koje je izašao nepovređen, a auto totalna šteta

Dejan je i sam do sada govorio o tome kako ja doživeo saobraćajnu nesreću, a sada je opisao trenutak kako je to sve izgledalo i kako je imao strah da svoju ćerku neće više nikada videti.

– Bio je Sveti Ilija, 2. avgust, u 3.10 – 3.15. popodne, sećam se da sam zaređao možda 3-4 dana je bilo sviranja, ja sam tu noć, jer smo prethodno veče svirali Svilajnac, Trg, vratio se za Beograd, prespavao, ustao sutradan, krenuo nazad i negde sam ja već oko Čačka osetio umor. Svratio sam na pumpu, ajde reko da popijem Koka-Kolu, možda sladoled, nešto slatko da mi podigne šećer, da se razbudim, jer sam imao 45 minuta-sat vremena do kuće, žurio sam više kući da bih video porodicu. I negde Ovčar banja, osećam da mi već ruke padaju sa volana, da nemam koncentraciju. Zvao sam suprugu da joj kažem da ću da stanem da spavam. S desne strane moje, na svim proširenjima je bilo sunce, taj dan je baš nenormalno bilo toplo i ja sam pre ulaska u taj mali tunel i mesta kada sam izašao iz tog tunela i sleteo, imao 200 metara još gde sam ja planirao da skrenem sa leve strane, da se odmorim kod te jedne česme u hladovini, u šumi da spavam. Pozvao sam suprugu, rekao da ću da stanem da spavam, da ću ugasiti zvono – priseća se Dejan kako je sve teklo i nastavlja:

Foto: Blic TV / Ringier

– Ušao sam u tunel i možda na deset metara pre ulaska završavam razgovor sa njom, spuštam telefon, ulazim u tunel, istog momenta kako me je tunel rashladio, ja sam zaspao i nikada lepše u životu nisam zaspao. Sećam se te lepote i slatkoće sna, sad ovog momenta se sećam, i sledeće čega se sećam kada sam se probudio je da je auto počeo sam da koči, da pište svi senzori. Da je bilo proširenje ja bih se zaustavio, ali moj auto je udario u neki ivičnjak, i motor mi je od težine prevagnuo na tu obalu i krenulo je tumbanje. To je trajalo 15-20 sekundi, maksimalno 20 sekundi, ja sam se survao u provaliju 70-80 metara. Tih 15-20 sekundi je trajalo kao večnost.

Dejan je kaže kao mali navukao strah od vode jer su ga sa 5-6 godina bacali u vodu da bi naučio da pliva.

– Znam da letim u jezero u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i znam, ako upadnem u jezero, tu se priča završava iako bih mogo da isplivam, jer znam da plivam, ali ima strah od vode, ja ću umreti od straha od vode. I zadnje drvo koje raste, maltene iz jezera me zaustavi. Auto udara u nega. Ja sam iskočio kroz šiber, auto je bio na boku, video sam monahinje koje su bile prekoputa mene, pošto je šuma, ne vidi se ništa. Ljudi sa magistrale koji me zovu, jer je bio obustavljen saobraćaj, bila je smena turista, ljudi koji su se vraćali i koji su išli na more, pritom mene niko ne čuje. U momentu, ne znam kako je kad se umre, ali bilo je kao iz filmova što gledamo da nešto ostaje za volanom, a moj duh je ispario. Prvi čovek koji je vozio kamion, strčao je da mi pomogne, a kad sam ostvario kontakt sa njim malo mi je laknulo i video sam da sam živ i da je to sve okej. Bukvalno sa imao jednu malu ogrebotinu ovde i jednu masnicu tu – pokazuje Dejan i ističe:

Foto: Blic TV / Ringier

– Gospod Bog i Sveti Ilija su me spasili. Nema tu ni auta, ničega, ja sam bukvalno izvalio, mislim 4-5 stabla, auto je završio na otpadu totalna šteta, odande iz onoga, samo Gospod Bog i Sveti Ilija mogu čoveka da izvuku.

Dejan je kaže bio potpuno smiren i svestan svega, a onda, kada se popeo na magistralu počeo je da se trese toliko da nije mogao da drži flašicu vode u rukama.

– I ja sam insistirao, kad sam pogledo gde sam sleteo, i video auto kakav je, ja sam čoveka koji prvi Borko, koga sam tada upoznao, čovek je rodom iz Priboja i danas smo ostali u kontaktu, zamolio sam njega da me vozi, pošto je Čačanska bolnica bila bliža nego Užička. Kad smo krenuli, kad smo išli ka Čačanskoj bolnici, zvao sam moje prijatelje da me sačekaju doktori tamo, ispričao šta sam imao. Međutim, krenuo je da mi se naduvava stomak, ja sam mislio da je to unutršnje krvaranje, jer je nelogično da izađem sa jednom ogrebotinom, jednom masnicom iz onakvog auta. Međutim, ispostavilo se da je to sve adrenalin i da mi se od straha stomak naduvao. Uradili smo sva moguća ispitivanja, snimanja i sve je, Bogu hvala, bilo kako treba. Ja sam već sutra veče svirao na Zlatiboru, drugo veče posle sam svirao koncert u Baru.

Dejan je nastavio sa svojim profesionalnim aktivnostima, ali je to sve ostavilo posledice i strah koji je i danas prisutan kada se vozi automobilom ili kada neko naglo ukoči ili samo od rupe na putu.

– Mislim, dok sam živi da taj strah ne mogu jednostavno izbaciti.

Od tog straha je kaže savio volan na automobilu iako kaže ne smatra sebe za snažnog čoveka, što pripisuje borbi za život.

– Verovatno, sada da mi date, 70 posto nešto mekše od toga, ne bih mogao sada u ovom momentu da ga savijem, ali verovatno čovek, kad se, što kažete, bori za život i negde ste svesni tuge da nećete svoje dete više videti, da svoju porodiću nećete videti više, to je odvratan osećaj, stvarno je odvaratan osećaj – kaže iskreno Dejan.

Emisiiju „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ gledajte ponedeljkom u 22 sata samo na Blic televiziji na kanalu 117.

Foto: Blic televizija / Ringier