Susret coveka i vracare koji mu je promenio sudbinu

Nakon što sam napustio vojsku, supruga i ja, zajedno s dvoje malene dece, odlučimo da se preselimo u drugu državu, kod majke mog ili njenog supružnika.

U početku sve ide dobro, ali nakon nekog vremena, iz razloga koji su delom moja, delom njena krivica, dolazi do rastave.

Razvod je izuzetno bolan i težak proces. Svako ko je prošao kroz to iskustvo zna o čemu pričam. 

Tog sunčanog juna, u nedelju, kao i obično, krenem po cigarete. Ulice su bile poluprazne. Sa moje strane ulice, gde sam ja hodao, skoro nije bilo nikoga, ali mi je u susret dolazila jedna tamnoputa žena.

Kada je prišla, počela je da priča na veoma lošem engleskom jeziku kako nema šta da jedu ni ona ni njena deca. 

Verovatno da bih prošao pored nje bez i jedne reči da nisam video da u ispruženoj ruci drži razglednicu Sarajeva. 

U samom Sarajevu sam proveo četiri godine svog života, tako da, naravno, nisam mogao ostati hladan.

Pitao sam je na lokalnom jeziku odakle je, ali nije me razumela. Ponovio sam to na engleskom, a ona je odgovarala sa „Sarajevo, Sarajevo, Srbi najurili“. 

Nasmejao sam se i rekao na srpskom: „Pa ja sam Srbin, kako onda očekuješ da ti ja dam nešto?“

Ona se trgnu, gotovo uplaši ovih mojih reči, verovatno se nije nadala da ću joj se obratiti na našem jeziku. Zatim je krenula s klasičnom kuknjavom, tipičnom za prosjake: kako nemaju šta jesti, kako joj je sin bolestan, nemaju papire, niti novca za lečenje, kako nemaju ni za hleb…

U džepu sam imao novca koliko da kupim dve kutije cigareta, popijem kafu i kupim novine, kao što obično radim.

Nasmejao sam se još jednom i rekao: „Ja ti nemam ništa dati. Ovo što imam poneo sam za cigare, ali ako hoćeš, mogu da te častim kafom“ (računajući da ne kupim novine).

Po logici „daj šta daš“, ona je pristala. Bili smo blizu tog dućana, koji je zapravo i kafana gde se prodaju cigarete.

Kaže ona meni (zaboravio sam reći da je to bila žena po mojoj proceni, preko 50 godina): „Ajde da ti gatam.“

Foto: Shutterstock

 

Ja se ponovo nasmejem i odgovaram: „Ma ženo, nemam para, a druga stvar, u gatanje verujem koliko i u Deda Mraza. Mani me se. Nego da popijemo kafu, pa ja imam obaveze i moram ići.“

Ona me uporno nagovara: „Ne, ne, ti si mnogo dobar čovek, gledaću ti džabe.“ Ponavljam joj lepo da ne verujem u te gluposti.

Ali, dok je sedela naspram mene, na onom malom baštenskom stolu, nagne se i zavrne mi rukav od majice.

Noktima rasplete one končiće i otkine končić dužine 3-4 centimetra. Stavi ga među dlanove onako kako se budisti mole… Ja sam već bio spreman za zabavu i smejuriju.

Jednostavno sam se nadao da će mi napričati gomilu gluposti od kojih ću se dobro zabaviti. Ali…

Kada je krenula sa pričom, meni se, možda je to blago rečeno, zaledila mi se krv u žilama. Iako sam rođen i rastao daleko od Sarajeva, prvo što mi je rekla jeste kako mi se zovu roditelji, zatim, je nastavila priču.

Kaže: „Eto, to je to“. Imao sam osećaj da me je lupila maljem u glavu.

 „A dalje“, pitam je ja. Pa znaš ovo ti je bilo za džaba bolan, a za jednu kafu je previše.

Ne znam vam sada objasniti zašto, ali, sam otišao do šanka od tog kafea, tabaka, pošto sam poznavao tog gazdu Turčina koji je držao, zamolim ga da mi pozajmi 20 eura uz obećanje da ću mu vratiti odmah, samo da odem do stana po pare.

Bez problema čovek mi pozajmi 20 eura, ja se vratim za sto, dam joj one pare i kažem, „Ajde dalje pričaj, više nemam i ovo sam pozajmio“.

Iako je sve što mi je proricano u vezi s mojom prošlošću bilo tačno do najsitnijih detalja, ništa od onoga što je bilo predviđeno za budućnost se nije ostvarilo.

Foto: Shutterstock

 

Prošlo je više od 10 godina, a dešavale su se čak i suprotne stvari od onih koje su mi tada prorečene.

Bilo je potpuno nerazumljivo kako je moguće da je prošlost tako precizno pogodila, a budućnost potpuno promašila.

Više iz turističkih, nego verskih razloga, pre dve godine sam posetio jedan ženski manastir. Nije bio praznik, a u tom trenutku nisam bio svestan zašto sam tamo otišao. Međutim, sada znam razlog, ili tačnije, saznao sam ga kada sam se vraćao prelazeći kapiju manastira. 

Monahinja koja je sedela na klupi bila je izuzetno stara. To sam primetio dok sam joj prilazio. Sigurno je imala više od 85 godina. Ipak, iako je bila stara, njen osmeh je bio poput osmeha malog deteta – blag, čist i srdačan.

„Šta si po zanimanju?“ – zapita me starica.

„Bio sam koješta, najviše vojnik, sada… sada radim neki posao koji nema veze sa vojskom i tim stvarima“

„Sinko, šta to nosiš na duši, kakvu muku?“

„Ma nikakvu“, pokušah da slažem, međutim trgoh se pa nastavih „mnogo muka mati, nije jedna. Jednu rešiš druga veća se pojavi. Pa sve tako… Ne znam mati, nekada pomislim da trebam sve muke pustiti, ne rešavati ih“.

„A, ne ne, sinko. Ne valja to tako. Predati se znači predati dušu nečastivom i on to hoće, da nas porazi, da mu se predamo, da ovlada nama. Moraš dok god sunce gledaš da se sa svim nedaćama sukobiš, da se boriš da ih rešiš i obraćaš Bogu za pomoć. Uz njegovu pomoć ne postoji ono što je nerešivo“.

I sada, dok ovo pišem i nakon susreta sa ovom ženom, znam da je Božija volja da je pitam za ono što me je godinama unazad najviš pritisklo i mučilo. 

Nisam znao kako da počnem da joj pričam priču sa tom vračarom i ceo taj događaj, ali, osećao sam da moram i da ću upravo od nje doboti odgovor na to.

Zašto mi je pogodila, ili tačnije doslovce rekla sve šta je bilo sa mnom do momenta našeg susreta, a opet ništa ili skoro ništa se nije dogodilo.

Ipak sam je zamolio da sasluša priču jer mi je jako stalo do toga šta će mi ona na sve to reći.

Počeo sam da pričam, sa mnogo više detalja nego vama koji čitate ovo sada, pričao sam i gledao u nju. Ona je klimala glavom, na momente se blago mrštila, pa onda nastavljala da sluša.

Kada sam stigao do onog dela priče da sam ustao da pozajmim novac od Turčina vlasnika tabaka, ona mi blago reče „Stani“.

Stao sam i u čudu je pogledao, imao sam utisak da sam nešto loše uradio.

Međutim, usledilo je za mene još veće iznenađenje od onog sa vračarom. „Ti si joj dao te pare, ona ti je napričala gomilu stvari o budućnosti i ništa ti nije pogodila, ništa ti se ili malo toga desilo“.

Zanemeo sam. Šok je bio mnogostruko veći od onog za stolom kada mi je vračara pričala o prošlosti.

Ne znam, nisam imao ogledalo ali sam sigurno bio beo kao zid.

„Da, mati, ništa“ jedva sam uspeo da prošapućem. „Popij tu čašu da ti naspem drugu, vidi ti njega, tolika ljudina ni čašu vina ne može popiti“

Nisam imao snage da pomerim ruku. Ona me blago pogleda, uze onaj bokal sa vinom. Ruke su joj blago drhtale. Dopuni čašu.

Odjednom sam osetio neodoljivu potrebu za cigaretom. Po automatizmu krenuh u džep po cigare, pa se trgoh. Nisam u kafani pomislih. Kao da je čitala moje misli.

„Samo ti zapali sinko, ne preteruj o tome, ako si ih već naučio i ne možeš bez njih, gledaj da ih smanjiš, pali baš kada ti se puši“.

Glas više kao da nije dolazio od starice. Imao sam utisak da dolazi do mene sa svih strana, iz zemlje, sa neba. Vadim paklicu, palim.

„Slobodno otresaj dole“, kao da je znala da se u tom momentu snebivam gde ću otresati. „De popij malo vina“, uzimam čašu, otpijem dobar gutljaj.

Onaj šok se gubi i opet se vraća ona lagodnost i milina.

„Sinko, sa đavolom si pričao tada“.

„Kako… kako… sa đavolom….?“

„Da sa njim. Ta je vračara samo dala telo njemu i dušu naravno, ali, to je bio on“, starica se prekrsti.

„Mnogi od njih dadu dušu pa i telo svoje đavolu, pa on ovlada do te mere njima da koz njih i govori. Moraš ovo da upamtiš. Mnogi mu se priklone. Naročito ti koji gataju, vračaju, ovi zvezdočatci (mislila je na pisce horoskopa), mnogi… I onda oni tako varaju ljude, da, da… Varaju lažu. A Sotona ih tako gleda privući na svoju stranu, dajući im lažne nade i dajući im sve i svašta, pa onda ti koji slušaju te vračare i sami se priklone i pridruže zlu.“

„Ali, mati, pa ona mi je sve pogodila, čak i ono čega se ja ne bih setio a dogodilo se“.

„Tako je, znam da jeste. Ona je čak znala, bolje je da ti kažem da je Sotona tada znao tvoju prošlost i bolje od tebe. Ali, znaš li šta je tebe tada spasilo? Ne znaš, naravno. To što nisi verovao u to, doduše kako mi reče nisi ni u Boga, ali još manje u to. E moj sinko, Sotona može da zna našu prošlost. Sve iz prošlosti može da zna. I preko tih što mu služe on proba da nas zavede, da nas uzme pod svoje. Jer, šta kaži ti meni veselniče, da ti si tu vračaru poznavao? Da si je opet sreo. Samo te je Bog spasao zla tada.“

Foto: Shutterstock

 

Starica uzdahnu, pogleda u nebo, ruke koje su joj bile na stolu i u kojima je držala brojanice, spusti ispod stola pa nastavi:

„Da, znam da ti ništa nije pogodila za ono šta te je čekalo. Ne ona. Sam nečastivi. Znaš zašto. Jer, ne zna. Niko, zapamti, niko ne može znati našu budućnost sem Gospoda. Ne zna je ni Sotona. Onda oni na osnovu prošlosti izvlače zaključke za budućnost. Pa ponekad nešto i pogode. Ali, pogode, ne znaju oni da će biti to tako, jer ne mogu znati, jer, ni njihov gospodar kojem su predali dušu ne može to znati.“

Starica se ućuta na momenat, a ja nisam mogao da se uzdržim da ne pitam: „Znači li to mati, da i sudbina ne postoji?“

„Ne sinko, ne postoji, sve sam Gospod uređuje i vodi. Nikome nije određeno kada se rodi, a mnogi to misle, kako će i koliko da živi. Sve biva po volji Gospoda i on odlučuje o svakome od nas. Stavlja nas na iskušenja ponekad. Ali, zapamti Sotona nas mnogo, mnogo češće kuša, naročito ako vidi da je naša vera kolebljiva i da nas može pridobiti. Gospod nas ne kuša da bi nas kaznio, već opomenuo da se vrati na pravi put, ako je i zastranio da se pokaje i vrati. Zapamti ovo, dok si god živ, ništa se ne događa slučajno, ni sa tobom, ni sa ovim cvetom ispred nas (zaista isped nas je rasla jedna predivna žuta ruža), već sve biva po Božijoj volji. Nisi ni ti danas ovde doša slučajno, niti si mi sve to ispričao slučajno. Sve je to Njegova volja.“

Starica se prekrsti. I ja. „Ne može niko sinko, zapamti to, da zna tvoju budućnost sem Gospoda, jer je ona određena njegovom svetom voljom, zato sam te i prekinula na pola priče, ne zameri, jer, znala sam ostatak.“

Verovatno je većina vas gledala kada se razdanjuje, zarudi na istoku, pa svetlo polako, ali siguno, sve jače i jače ovladava tamom. Tako nešto se događalo i u mojoj glavi.

Ono što me je mučilo toliko godina mi je postalo jasno. Da, mučilo me, iščekivao sam da se dogode stvari koje su mi bile rečene, za neke od njih sam se spremao da adekvatno i reagujem na njih, ali se nisu događale.

Posedeli smo onde još pola sata, u neobaveznom i posve opuštenom ćaskanju, a onda je mati ustala, naklonila se i pružila ruku u znak pozdrava, pravdajući se da ima obaveze. Uzeo sam tu staračku ruku i poljubio je.

Pomilovala me je po glavi i tiho prošaputala „Bog sa tobom dete“.

Za razliku od razgovora sa vračarom, ovoga puta sam bio prepun radosti i neke meni do tada nepoznate blagosti.

Starica zamače za ugao konaka, ja se okretoh prema hramu, prekrstih se i izađoh preko manastirske kapije. Imao sam utisak da sam lakši za jednu tonu.

Toliko je tereta ova blaga starica, monahinja skinula sa mene.Danima sam razmišljao o priči u manastiru. Svaku reč sam se trudio da upamtim što bolje.

Foto: Youtube/Printscreen

 

Nakon nekoliko meseci sam ponovo otišao u manastir želeo sam opet videti staricu.Upokojila se dva dana pre mog ponovnog dolaska. Zapalio sam joj sveću na grobu i plakao. Dugo sam plakao. 

Ovo je priča o mom ličnom iskustvu, koje sam doživeo i preživeo.

Moja želja je da barem jedna osoba koja pročita ovo odustane od odlaska kod gatara, vračara ili onih koji se bave horoskopima.

Čak i ako samo jedan od vas promeni mišljenje i odustane od traženja pomoći od tih osoba, smatraću da sam postigao svoj cilj.

BONUS VIDEO 

 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI