radiobalkanfox
Foto: Promo
Snimala je uporedo i srpske („Navikla sam da bolujem“, „Šimširi se šimširaju“, „Potraži me na jastuku“, „Svi smo ljudi lutalice“) i vlaške pesme („Jonje, Jonje“, „Jonel, Jonelule“, „Ma fakut muma frumuasa“, „Barbatu ku mustaca“, „Au, au“, „Mndra mja“). I tako, više od 40 godina, Svetlana Arsić reprezentuje i srpsku i vlašku pesmu, i to na najvišem umetničkom nivou.
– Ja sam Srpkinja vlaškog porekla. Rođena sam u Ševici kod Kučeva, živim u Srbiji, moj maternji jezik je vlaški. Prve reči i prve pesme naučila sam na vlaškom, ubrzo i na srpskom, tako da to dvojstvo ne odvajam. Već u osnovnoj i srednjoj školi počela sam sa prvim nastupima – priča Svetlana Arsić za Muzičku apoteku.
– Sećam se i mojih prvih aplauza na svečanosti povodom dana škole. Zaustavila sam generalnu probu i samouvereno rekla učiteljici: „Ja moram da otpevam ovu pesmu jer bolje pevam od ove devojčice.“ Svi su bili u čudu, ali ja izađoh, otpevah, pobedih i tremu i stidljivost, zaradih prve aplauze. A devojčica koju sam zamenila bila je učiteljičina ćerka.
Svetlanina muzikalnost je brižno negovana i usmeravana od strane legendarnih muzičara iz plemenite loze Matušića.
– Imala sam 16 godina kada mi je Miroslav Matušić pokazao pesmu „Jonje, Jonje“. Veliki majstor mi je tom prilikom rekao nešto najlepše što su moje uši čule: „Dajem ti ovu pesmu jer je različitija od drugih. I ti si različitija od drugih jer umeš kulturno da pevaš.“
– Inače, temelje vlaške pesme postavio je legendarni trubač Miroslav Matušić, apsolutni sluhista i solista Radio Beograda. Njegov sin Velizar odsvirao je većinu foršpila na mojim vlaškim pesmama. To su ljudi koji su sve čuli, bez nota ispred sebe a sa notama u sebi.
Diskografska karijera Svetlane Arsić počela je 1982. godine albumom sa vlaškim pesmama u izdanju sarajevske produkcije „Diskoton“ sa vodećom pesmom „Ma fakut muma frumuasa“ („Rodila me majka lepu“).
– To je svakako moja interpretativna lična karta u vlaškoj muzici. Pošteno rečeno, ta pesma se peva već decenjjama pre mene, a snimaju je i posle mene. Moja interpretacija ušla je i u RTS-ov serijal „60 najlepših pesama“.
Svetlana Arsić je istinski reprezent vlaške pesme, dama od mere i ukusa, kako u pevanju tako i u scenskom nastupu.
– Od mojih prababa i baba nasledila sam i vlašku narodnu nošnju koja prati moje nastupe. Smatram da muziku Homolja treba da prati i adekvatna garderoba. Moja prababa Flora (Cveta) i po kući je nosila vlašku narodnu nošnju (košulja, fermen, tkana haljina, kecelja), sa silnim ukrasima i vezovima.
– Prosto, Vlajne u tome uživaju: što je više šarenila i dukata sve je bolje. Grozim se kad vidim koleginice koje vlašku pesmu pevaju u farmerkama ili balskoj haljini.
Svetlana Arsić je prava enciklopedija vlaške pesme. Duboko je ušla u srž i istorijat muzike svog rodnog kraja.
– Pre pojave organizovanih ansambala Vlasi su pevali uz laptare (violine). Obično su svirali u tandemu, jedan prim a drugi tercu. Tako su i pevali, onako grleno sa nekom prim potporom. To su neki počeci vlaškog pevanja i sviranja, bez basa, sinhronizacije i efekata.
– A tek kad su se gajde pojavile… Kad Vlasi čuju gajde, pokidaju se igrajući. U novije vreme gajde zamenjuju sintisajzeri, ali i to je nedovoljno za pravu euforiju. Gajde nam bude zov predaka i bačijara, ali nažalost sve je manje gajdaša čak i na čuvenim „Homoljskim motivima“, najvećoj smotri izvornog vlaškog stvaralaštva.
I pored četrdesetogodišnjeg traga u diskografiji, desetak snimljenih albuma sa vlaškim i srpskim pesmama, vrhunskih interpretacija i uvažavanja kolega, Svetlana Arsić je daleko od medija i estrade.
– Sve ove godine bila sam posvećena porodici i poslu koji nema veze sa pevanjem i estradom. Ponosnija sam na porodicu nego na karijeru. Uostalom, ne mora baš svaka pevačica da bude „in“.
– Zar treba da budem sama da bih se dopala svima!? Od pevačica se podrazumeva da budu nečije ili makar slobodne, jer kad su slobodne onda su i svačije.
(Goran Milošević)
Dodaj komentar