Svetlana Ceca Ražnatović o svojim zatvorskim danima

Svetlana Ceca Ražnatović ne želi da se seća 2000. godine, kada je izgubila supruga, ali i 2003. godinu želi da zaboravi kadaje tokom operacije Sablja završila u zatvoru.

Definitivno, dvehiljadita godina, kao i ova koja je već na izmaku, dve su najteže godine u mom životu. Verujte mi da na trenutke ne smem čak ni da se setim kroz šta sam sve prošla.

– Tokom tvog četvoromesečnog pritvora, mediji su se prilično intezivno bavili tvojim likom i delom…

Mislim da je pravlinije da kažemo da su se mediji bez prestanka bavili mojom ličnošću. Pri tom većina tih tekostova nema veze sa istinom. Mogu samo da kažem da je žalosno, bedno i nehumano zarađivati na tuđoj nesreći. Bez dokaza, pa čak ni istinitih podataka, manipulisalo se mojim imenom i to bez ikakvih granica i obzira. Godinama sam gradila svoje ime u smislu da se zna šta ide uz njega i trudila sam se da nikada ne dajem povod sedmoj sili da ružno piše o meni. I sada smatram da u svojoj karijeri, pa i privatnom životu nemam nijednu mrlju!

– Kada je policija 17. marta došla u tvoju kuću, da li si uopšte očekivala da ćeš biti privedena na informativni razgovor, a kasnije zadržana u pritvoru?

Ništa od toga nisam očekivala. Dolazak policije u moju kuću bio je veliko iznenađenje za mene. Rečeno mi je da moram na pola sata u policijsku stanicu da bih dala izjavu o trofejnom oružiju mog pokojnog supruga. Međutim, četiri meseca se nisam vratila kući.

– Pred tvojom kućom u tom trenutku bio je veliki broj novinskih ekipa, ali niko nije uspeo da te fotografiše na izlasku iz kuće. Da li si izašla na neki tajni izlaz, kako se pričalo po gradu?

Izašla sam na vrata na koja svakog dan ulazim u svoju kuću. Nikakvog skrivanja nije bilo. Pred kućom me je čekao policijski automobil marke „golf“ kojim sam prebačena do MUP-a. Prošli smo pored prisutnih novinara, ali niko od njih nije reagovao.

– Kako si podenela prve dane pritvora?

Strašno! Prvih pet dana provela sam u MUP-u „29. novembar“. To je za mene bio veliki šok i za to vreme smršala sam već 5-6 kilograma. Bilo mi je strašno što sam odvojena od dece, a nisam smela ni da pomislim šta sve moja porodica preživljava. S druge strane, bilo mi je važno i kako će mediji prezentovati moje hapšenje. Zbog svega toga bilo mi je veoma neprijatno. Prva dva meseca pritvora nisam imala pravo da čitam novine, pa nisam mogla ni da znam šta se sve piše o meni, na svu sreću. Kada sam počela da dobijam domaću štampu, mnogi mediji su uveliko promenili „ploču“, pa sam izbegla šok koji bih doživela da sam čitala sve te gadosti. Kako sam kasnije saznala, čula i videla, bilo mi je sasvim jasno da su me, po lišavanju slobode, mediji satanizovali!

– Pričalo se da si u zatvoru preživela razne torture i da si bila fizički zlostavljana?

E, sada ćemo definitivno staviti tačku na tu temu! Policija je bila izuzetno korektna prema meni. Tokom boravka u stanici „29. novembar“, što je bio moj prvi susret sa policijom, nisam doživela nikakvu neprijatnost i tim ljudima mogu samo da se zahvalim na tretmanu. Što se tiče CZ-a, ni tamo nisam doživela bilo kakvu neprijatnost, a kamo li fizičko maltretiranje. Osoblje me je poštovalo i uvažavalo, naravno, u skladu sa zatvorskim propisima. Podredila sam se svim zakonima i propisima koje je trebalo poštovati u zatvoru, i nikakvih problema nije bilo.

– Jedan dnevni list objavio je vest da si kod upavnika Centralnog zatvora Ace Jovanovića uživala izvesne privilegije?

Ne! Četiri meseca provela sam u ćeliji dva sa dva metra u nehumanim uslovima. Od kada sam uhapšena, pa do sredine maja, promrzla sam u ćeliji, kosti su mi se smrzle! Trideset dana provela sam u samici i nisam imala nikakav kontakt sa bilo kim, pa čak ni sa advokatima. Kasnije sam u ćeliji imala jednu, odnosno dve cimerke. Međutim, što se tiče osoblja koje tamo radi, mogu samo da im se zahvalim zbog izuzetno korektnog odnosa. O upravniku zatvora takođe mogu da kažem sve najbolje. Kada se čovek nađe sa one strane rešetaka, tek onda shvati koliko znači osmeh i topla ljudska reč.

– U zatvoru si štrajkovala glađu. Šta te je navelo na takav potez?

Onog momenta kada sam saznala da mene i moju sestru Lidiju deli jedna zatvorska soba, odlučila sam da to učinim. Štrajkovala sam glađu zbog nepravde koju doživljava moja porodica, moja sestra koja je ni kriva ni dužna u zatvoru, pa i zbog svega što sam ja prošla. Nije mi bio cilj da tim štrajkom glađu izdejstvujem nešto u sopstvenu korist. Nisam kukala ni dok sam dva meseca pre toga sama bila u zatvoru. To je bio znak moje tuge zbog hapšenja moje sestre! Deset dana sam štrajkovala glađu.

– Da li je bilo zdravstvenih posledica zbog štrajka glađu?

Za sada ih nema i nadam se da će tako i ostati, ali ko zna.

– Pričalo se da si krajem septembra operisana na VMA. O čemu se radi?

To je bila manja hirurška intervencija izazvana post zatvorskim sindromom. Dakle, istina je da sam imala manji operativni zahvat, ali ne na VMA već u jednoj privatnoj klinici. To je posledica stresa koji sam doživela.

– Ko te je posećivao tokom četiri meseca zatvora?

Posećivali su me članovi moje porodice i moj kum Pelević. Posete nisu bile česte jer je su sudije morale da ih odobre. Susreti su bili vremenski ograničeni i bili smo razdvojeni staklenom pregradom. Kratko vreme, a pri tom toliko emocija i problema, da je zaista teško bilo uspostaviti normalnu komunikaciju. Recimo, moj otac je bio toliko potresen kada me je video, da je ceo susret preplakao.

– Kako si podnela proslavu Anastasijinog rođendana koji si provela odvojena od svoje kćerke, iza rešetaka?

Niko ne može da zamisli koliko me je bolelo to što nisam mogla da prisustvujem Anastasijinom rođendanu. Ona je svoj peti rođendan dočekala, a da uz sebe nije imala ni oca ni majku, pa čak ni tetku, dakle, nikoga od ljudi za koje je najviše vezana. Trebalo mi je mnogo snage da tog dana ne plačem jer sam to obećala sebi. Svaka majka će me razumeti kada kažem da mi je to bio najteži dan u zatvoru! Zamislite samo to da nisam mogla ni da čujem ni da vidim svoju kćerkicu na njen rođendan. Užasno sećanje!

– Za tvoj rođendan, 14. juna, na Trgu republike organizovan je miting podrške pod nazivom „Sloboda za Cecu“. Da li si znala šta se dešava?

Ako se ima u vidu za koliko vremena je to organizovano, a da pri tom nismo imali medijsku podršku, mogu samo da kažem da je odziv naroda uz sve te nepovoljne faktore bio odličan. Kada sam u novinama videla fotografije sa mitinga podrške, shvatila sam da moram da dam sve od sebe i da istrajem zbog ljudi kojima niko nije uspeo da ispere mozak. U zatvoru sam dobila mnogo pisama podrške kako iz naše zemlje tako i iz republika nekadašnje Jugoslavije. U tim pismima su mi poručivali da ne veruju u ono što se piše o meni i da me podržavaju. Bilo je i dirljvih pisama nad kojima sam zaplakala.

– Kako si se osećala kada su ti rekli da izlaziš na slobodu?

Nisam se nadala da će me pustiti iz pritvora. Već sam razmišljala o tome da će moj pritvor trajati u nedogled. Sa mnom u ćeliji bile su dve devojke i kada su došle dve komandirke i upitale da li bi neka od nas da ide kući i zamahale plavom kovertom, nisam uopšte pomislila da se to odnosi na mene. Bila sam ubeđena da to nisam ja, čak sam se potajno plašila da mi ne dođe plava koverta sa obaveštenjem o produženju pritvora. Međutim, tada sam doživela šok i nešto što ću dugo pamtiti. Naime, komandirka mi se obratila: „Ražnatovićka, bi li ti malo išla kući?“ U momentu sam se ukočila i nisam mogla da verujem da mi se to dešava, na šta je jedna od njih prokomentarisala da je zadihana zato što je trčala da mi javi lepu vest. Rekla sam u tom mometu samo da ne mogu da verujem da ću ponovo videti svoju decu, na šta smo svi zaplakali. Nakon prvog šoka, sabrala sam se i počela da trčim. Nisam se obazirala na to što su vikali za mnom da treba da pokupim svoje stvari. Nisam mogla da verujem da mi se napokon desilo to o čemu sam tokom ta četiri meseca nebrojano puta maštala.

– I onda je usledio susret sa porodicom?

Zbog prisustva velikog broja novinara pred zatvorskim kapijama, komandiri CZ-a su me u „marici“ odvezli do stadiona „Obilića“. Odatle sam otišla kući. Pred kapijom me je čekala moja sestra Lidija sa kesama igračaka da bi priča o mom odsustvu zbog turneje bila verodostojnija. Veljko i Anastasija su bili na bazenu i čim su čuli moj glas, potrčali su mi u zagrljaj. Po prvi put nisu odmah pogledali kakve igračke sam im kupila. Bio je to izuzetno emotivan susret. Deca su vrištala oko mene radujući se, a mojoj sreći nije bilo kraja. Taj susret sa decom ostaće mi biti do kraja života urezan u sećanje.

– Da li si u zatvoru imala informacije o tome kako su tvoja deca, sestra i roditelji?

Dobijala sam informacije uglavnom preko mojih advokata. Međutim, nisam se slagala sa nekim njihovim izjavama. Nisam želela da me bilo ko stavlja u politički kontekst jer sa politikom nema nikave veze. Veliki sam patriota i volim svoju zemlju, ali to je sasvim prirodna stvar. Nisu me zanimale priče i objašnjenja da sam u zatvoru zbog volje nekog iz neke stranke. Samo sam želela da se mom slučaju ozbiljno pristupi, što znači da se sudu dostave svi podaci i dokazi i da se odluči da li sam kriva ili ne.