„Tukao sam se i pravio probleme“ Ivan Bosiljčić o odlasku od kuće i Jeleni Tomašević

O svom odlasku iz kuće prvo u mali stan sa cimerom, zatim u dom, pa onda i u komunu Ivan Bosiljčić priča u emisiji „Balkanskom ulicom“ autorke i voditeljke Vesne Dedić koja se emituje samo na Blic televiziji na MTS kanalu 115 nedeljom u 16.30 sati. Otkrio je ovom prilikom i koliko nije znao o glumi kada je upisivao Akademiju, pa da je čak hteo i da odustane, ali i šta je šapnuo svojoj ženi Jeleni Tomašević na koncertu na kom se samoinicijativno popeo na binu kada ona samo što nije zaplakala.

Ivan Bosiljčić iskreno priča i o njihovom raskidu koji je na sreću kratko trajao, o ćerki Nini, o svojim nestašlucima, a priznaje da se čak i tukao kao mali, ali i pravio manje incidente svojim roditeljima.

O tome da su četrdesete prelomne, Ivan na počektu emisije kaže:

– Dobro je, dobro je, nekako prelomno. Snimao sam puno u Rusiji, gledaoci već to znaju, kad sam razgovarao sa nekim ljudima starijim od nas, oni su rekli: “Jao, fantastično, četrdesete godine, sad, to je to, sad treba početi pisati dnevnik”. Ja kažem da je nekako, dnevnik je za neko tinejdž doba, to se kod nas se vezivalo za neki školski period, a oni kažu: “Ne, ne, šta ti je, najveći pisci, muzičari, umetnici su počinjali da pišu dnevnike u tvojim godinama. Sad se dešavaju prave velike stvari. Nemoj da ih propuštaš”. I stvarno, evo, za ove četiri godine od te četrdesete, Boga mi svašta se veliko i lepo desilo – kaže Ivan.

Foto: Blic TV / Ringier

Na pitanje da li je postao zreliji, mudriji, pametniji Ivan kaže:

– Pa ne znam, ali čini mi se da bolje vidim i svesniji sam da sam sada i ovde.

Ivan je rodom iz Užica, najstariji od sve braće u familiji, ali kako kaže i najniži.

– Pa u najbližoj familiji nas trojica, petorica, sedam i jedna sestra. Boga mi, ja sam najniži, kad kažu: “Tačno se vidi da si neki izdanak svoje familije, sve gledaš ovako“ (ispod sebe) ja kažem: “Ne, moj prvi brat, Dragan, viši od mene, a Bojan još više od njega. Ali žilav sam ja, nisam se ja njima dao – kaže sa osmehom Ivan.

Tukao se i pravio probleme

Ivan ima i mlađeg brata, kaže da je mama rasporedila pedagoški i da nijedan nije bio njen miljenik, “kako su je učili na fakultetu, podjednko obojicu voli”. Ipak, Ivanu je više praštala:

– Verovatno meni, ja sam bio nezgodniji karakter.

Kada je u pitanju vaspitanje ne može da poredi ono kako su njega vaspitavali a kako on sada vaspitava svoju ćerku, kaže i da je razlika u odnosu na to kakav je on bio karakter i kakva ima njegova ćerka Nina.

– Najviše se razlikuje u karakteru. Moji roditelji su morali da tretiraju jedan šašav karakter, znate, jedno dete koje nije znalo gde da ispolji svoju energiju. Ja sam se tukao, pravio sam probleme raznorazne vrste, bio sam izuzetno emotivan, Nina je potpuno drugačiji karakter. To je jedno dete koje je pitomo, a ume da bude borac. Dete koje na pravim mestima, u sportu, na terenu, na sceni izduši snagu, onda ume potpuno da se umiri i da bude nežna u prijateljstvima – kaže Ivan koji je za razliku od svoje ćerke bio takav da je zabrinjavao svoje roditelje.

– Pa voleo sam na primer da mnogo zabrinjavam roditelje, to mi je nešto značilo, to mi je bio najveći izraz ljubavi roditeljske prema meni – kaže sa osmehom Ivan i opisuje jednu od scena kada je zabrinuo svoju majku.

– Živeli smo u soliteru na sedmom spratu, kažem majci: „Idem napolje“, imao sam šest godina i onda ona izađe na prozor gleda kako ću ja preći ulicu i kako ću doći do igrališta i s vremena na vreme iskontrolisaće kako se igram i s kim sam. Ja odem do ulaznih vrata odglumim da sam izašao zalupim vrata, ušunjam se i sakrijem se u ormar sa jaknama i žena stoji na prozoru i gleda i čeka i nema Ivana da pređe ulicu i nema ga i nema ga, gde je zaboga, brzo otvori ormar da uzme jaknu, ja dreknem i ona izrazi svoju ljubav – sa osmehom se priseća Ivan i dodaje:

– Nije me tukla, samo je tako gorko plakala, mislim posle mi je bilo žao. Ali, kao student sam se redovno javljao kad sam otišao.

U gimnaziji je kaže bio već mnogo bolji.

– Bio sam super, u gimnaziji sam već krenuo da ulazim u književne vode, da se izražavam poetski, recitatorski i ostalo nije za priču – smeje se Ivan i nastavlja:

– Zanimljiv je to bio prelaz ja sam na primer u osnovnoj školi bio potpuni autsajder zato što taj neki moj da kažem literarni dar i to što sam naglo izrastao pa sam izgubio potpuno sportsku koordinaciju mi nije dozvoljavao da se probijem među najpopularnije i onda sam se baš povukao, ali gimnazija je bila jedna velika šansa. Otišao sam u intelektualnu sredinu gde se ceni ono što sam ja imao, to sam ispotencirao i izjednačio sam se sa drugima. Nisam i dalje bio neki vođa ali mi je bilo dovoljno da sam jedan među jednakima. I ta gimnazija mi je bila divna, ja sam Akademiju upisao iz treće godine gimnazije i smatram da mi je ta propuštena godina onako veliki žal. Došao sam na matursko veče, ali je bilo dobro u gimnaziji. U dobrom sam društvu bio, bilo je cenjeno to što sam radio, tada sam postao recitator i nisam bio nešto vragolan što bi rekao Branko Radicević i to je bilo umereno, s puno poštovanja. Tada sam naučio, ta sredina gimnazijska me naučila da je poštovanje jedna jako lepa stvar u prijateljskim, muško-ženskim odnosima, odnosima profesora-učenika, to mi je bilo, na primer, divno.

Foto: Blic TV / Ringier

Ivan je godine mladosti proveo devedesetih koje nisu bile baš najlepše godine. Ipak, kaže da iako su bile sankcije, iako je u zemlji bio haos kako voditeljka i autorka emisije Vesna Dedić kaže, Ivan se seća tog perioda, ali kaže da iako je bilo teško on nije osetio da njegova porodica u nečemu oskudeva.

– Dobro se sećam, sećam se velike nemaštine, moji su dolazili do toga, otac mi je profesor elektrotehnike, majka mi je pedagog vaspitač, ali bili smo u situaciji da smo morali da radimo sve druge sitne poslove od pijace preko raznoraznih prodaja onih organizovanih, piramidalnih i tako dalje. Meni je to bilo na korist jer sam što pre želeo da uđem u posao, ali sad kada gledam koliko su snage oni uložili da sakriju to vreme od nas. Nisu se uopšte bavili objašnjavanjem tog vremena nego samo da se prođe, da se probije kroz to vreme i dobro su ostali zdravi, s obzirom koliko su koliko su se namučili. Burazer je bio mali, on je pet godina mlađi od mene, ne znam ni da li se seća, ali ja se sećam te gorčine, sećam se, svega je tu bilo. Nisam bio ljut uopšte, nisam primećivao da nemamo. Ja sada govorim o tome da je to bila nemaština, ali tada uopšte nisam osećao da tu nešto ne štima i dobro sam zapamtio taj osećaj zato što je dobro meriti se prema tome. Taj momenat budi zahvalnost – kaže Ivan.

Promenio se u gimnaziji

Svoj karakter koji je pomenuo da je ispoljavao još kao mali Ivan kaže da danas koristi na sceni.

– Sva sreća da imam uloge i da mogu da se izvičem, isplačem, potrčim, razbijem, inače bi češće bio na boksu. A, šta može da me izvede iz takta, šta može da me iznenadi… retko šta, ne može više ništa, makar odložim taj moment, uzmem ga, na primer kad neko manipuliše i to onako oštro, napadački, psihopatski, mislim da je cilj takvim ljudima inače da te isprovociraju da ti bukneš, a onda oni uzmu to, tvoju energiju i malo se slade, malo uživaju, malo im je to i seksi, e pa ja to više ne dam ja i kad neko me tako izbombarduje nekim budalaštinama, ja to uzmem i odnesem među svoje sportiste na trening ili iznesem na scenu kad govorim Jesenijina, grunem, to transformišem, ne može više – kaže Ivan i dodaje:

– Najneobičnije je kada sa takvim ljudima to je jedno dobro rasuđivanje u sred njihove rečenice, napada, manipulacije, ustaneš i odeš, to nema nikakve posledice, niko neće juriti za tobom, niko sutra neće reći kako ti ode, ne, oni se uopšte neće sećati. Oni kao da samo skrenu i odu dalje, potpuno neverovatno. Tako da komotno kad ljudi to prepoznaju samo ovako se okreneš i odeš i ništa ne bude.

„Bravo, ali najbolji nikada ne pobeđuju“

Ivan od svog grada Užica ima veliku podršku i tamo je veoma priznat, a na početku karijere kaže da mu je najviše značilo „bravo“ od roditelja, devojke, člana žirija koji nije glasao za njega na recitatorskom takmičenju „bez obzira što je bila ovacija publike što su ostali svi tvrdili da je otkriven veliki takmičarski dar, da je to neki glumački dar koji će se tek ostvariti…“

– Sa 16 godina mi je prišao i rekao je: „Bravo, ali najbolji nikad ne pobeđuju“, to bravo mi je baš bilo onako vau, šta mi reče čovek, kakav paradoks za tumačiti. Hteo je da predoči da je ovo sistem u kome vrlo lako može da se neko izvuče iz proseka i da se stavi ispred najboljeg. Međutim, moj deda Miodrag ruski oficir je bio očajan kada sam ja rekao da ću da upišem glumu. Kada sam mu rekao: „Deda, hoću da idem da probam da upišem akademiju“ on kaže: „Kakva akademija, a fakultet“, ja kažem: „Deda, znaš li šta je ovo“, odem ljudi, upišem neka ogromna konkurencija, budem jedan od deset, zovem dedu, kažem upisao sam akademiju, on kaže: „Ne, treba da upišeš fakultet“. Četiri godine sam studirao, četiri godine bio stvarno dobar student, diplomirao, dolazim, kažem: „Deda, diplomirao sam“, kaže: „Odlično, sad da ideš da upišeš fakultet“ – priseća se Ivan koji je sve prisutne u studiju nasmejao i nastavlja:

– Kažem: „Ali akademija je ozbiljan fakultet“, kaže: „Nije, to je kurs“. E, onda sam snimio „Ranjenog orla“, u beloj uniformi, kakvu je i on nosio u svojim moskovskim danima i zvao me i rekao: „Ivo, ovo je za dva fakulteta“, tako da je mi njegovo bravo baš bilo onako… Deda više nije sa nama, ali kao da jeste. Deda Ivan mi je bio umetnik pravi, raskošni umetnik, a deda Miodrag, tatin tata je bio pravi oficir, pravi Hercegovac, Zlatiborac, koji je od Moskve do Srbije, od Rusije do Srbije bio takav, tako jedan raskošan karakter. Čitao sam njegove dnevnike, njegov prvi susret sa tim kako izgleda njegov odlazak sa 14 godina. Njega su iz Drugog svetskog rata kao mladog vojnika kao četrnaestogodišnjaka uzeli i odveli u školu. To je bila prva jugoslovenska generacija mladih oficira koji su tamo završili školu i vratili se ovde. I to što sam čitao, to sam posle doživeo. Ja sam njemu zahvalan jer kada su se otvorila vrata te velike zemlje, tačno je bilo tako u tim gabaritima, ljudi su bili takvi, neverovatno da se ništa nije promenilo.

Sa 17 godina je otišao od kuće

Ivan je sa 17 godina odlučio da ode od kuće, mama i tata su ga ispratili na voz „kojim se putovalo šest sati do Novog Sada“. Rekli su mu: „Ivo probaj“. Mogao je da završi gimnaziju, pa da kasnije odluči šta će da upiše, međutim, sticajem okolnosti vanredno prolazi prijemni ispit i vraća se kući sa vestima.

– Nastaje haos jer za to niko nije spreman osim mene. Sledeće praćenje je bilo potpuno onako, u šoku, mama je plakala, tata se držao onako sportski, burazer tu ništa nije znao. I, više nikad nisam dozvolio da me prate. Uvek sam ih varao, kada dođem na raspust, rekao sam voz je sutra u deset, a voz je u stvari u dva noću i onda zovnem Gagija zajedno odnesemo kofere, izljubimo se i ja odem i javim se ujutru iz Novog Sada, pa kako, pa zašto, pa znate vi zašto, treba nositi vaše drhtajeve – kaže Ivan i nastavlja:

– Ali znaš, nekako za mamu je to normalno. Jedan moj veliki prijatelj iz manastirskih krugova mi je rekao, moj otac je Ilarion: „Znaš kad se dete vraća s puta, iz grada kada dolazi, kako ko ispoljava strepnju, mama dete čeka na kapiji a tata u molitvi“.

Kada je otišao od svoje porodice živeo je i privatno i u domu.

– Privatno u nekom stančiću delio sam sobu sa Omerom Igićem, mojim cimerom iz Loznice, posle toga sam živeo u domu, nas trojica, u još manjoj sobi nego Omerova i moja, po neki miš. Posle toga sam se pridružio u jednoj komuni, došla je moja rođaka koja je studirala slikarstvo, živeo sam tu sa tim slikarima, vajarima, bilo je zanimljivo, ali iza svakog čoška je pretilo nešto. Kada se setim toga meni to daje snagu i veru za sve što je ispred nas. Ako je mene Bog tada sačuvao da stvarno prođem neoštećen zašto bi bilo drugačije u ovoj budućnosti, zašto bi bilo drugačije s mojim detetom, sa mojom ženom. Znaš pesimisti kažu za nas optimiste da mi nismo realni, znaš kao mi smo u oblacima, a oni su realni, a ja baš mislim da oni nisu realni. Kada se podvuče crta svi naši strahovi sve negativne stvari kojih smo se bojali ispostavlja se da 98 posto tih stvari se nisu ostvarile što znači oni nisu u kontaktu s realnošću, a mi jesmo itekako – kaže Ivan.

Hteo je da napusti glumu

Ivan je u jednom trenutku poželeo da ipak napusti glumu.

– Ja sam kao dugogodišnji folkloraš imao pogrešnu predstavu o glumačkom zanatu. Mislio sam da je to jedan timski rad jedan ansambl rad i trebalo bi tako da bude i najviši dramski dometi pozorišni, televizijski, filmski su samo kada se ostvari timski rad kada nema zvezde i nema snimatelja, kada nema dive i nema šminkerke, kada smo svi ljudi, stvaraoci. U folkloru je to tako, znaš, kada se vrti kolo svi smo tu svi smo isti ponekad kolovođa, ponekad kec, ponekad solista, uglavnom smo svi deo kruga. U glumi svi grabe stvarno koliko god mogu svoji momenat, svojih pet minuta svoju solo tačku i iskreno kada sam glumu upisao, kada sam to prepoznao kada sam počeo više da idem u pozorište da gledam predstave iz drugog ugla, da se otkrivaju neke glumačke priče ja sam poželeo da sve napustim, međutim onda sam upoznao neke izvanredne ljude koji nisu ni znali koliko su mi pomogli. Jedan od njih je bio Nebojša Dugalić, prisustovao sam trenutku kada je on za „Prokletu avliju“ za ulogu Karađoza primao Sterijinu nagradu i video sam sa kojom skromnošću uzima nagradu i video sam kako se može biti pobednik iz čistote, može se biti nagrađen a biti skroman. I, dugo godina sam gledao svaku informaciju, svaku predstavu koju je Dugi igrao i pratio njegov trag i mislio se ako ovaj trag prestane da znam da je nemoguće, odoh ja kući, međutim, njegov trag do danas traje. Bog mi je dao da sa njim radim dve predstave, „Zonu Zamfirovu“, „Jadnike“ u Madlenijanumu i da mu se otvoreno zahvalim za to što me je očuvao kao čoveka i umetnika u jednom rizičnom momentu a da to nije ni znao – kaže Ivan Bosiljčić.

Ljubav i raskid sa Jelenom Tomašević, sadašnjom suprugom

Ivanova prva značajna uloga je bila u seriji „Ranjeni orao“ koju su netremice mnogi gledali. Tada je postao popularan a ubrzo se desila i ljubav sa Jelenom Tomašević.

– To je možda bilo još usijanije kada smo se Jelena i ja upoznali, počeli da ostvarujemo život zajedno, tada je još bilo duplo, tada je sva njena pažnja postala zajednička, tada je bila njena Evrovizija, bio je „Ranjen orao“ i to je bila jedna eksplozija. Ja sam tada video na primer da je ljubavi potrebna podrška, da ljubav ne može da opstane sama od sebe. Znaš kad kažu, čuvajte ljubav, pa mislim, da je ljubav svemoguća onda bi mi mogli da radimo šta hoćemo, ona opstaje, ne, ne ljubav mora da se neguje. Znaš zašto to kažem, zato što mi tada nismo izdržali taj veliki pritisak i mnogi nisu izdržali – kaže Ivan.

– Vi ste bili raskinuli, u stvari ti si nju ostavio – kaže autorka i voditeljka Vesna Dedić, na šta Ivan kao iz topa odgovara:

– Ne, nije tačno, mi smo raskinuli, molim te budi na polovini. Ništa nije jednostrano.

A na pitanje kako mu je palo na pamet da se udvara umetnici, pevačici u tom trenutku broj jedan u zemlji, popularni glumac odgovara:

– Pa nisam imao izbora ti misliš da se to bira sa takvom ženom, to je priziv, to te vuče, ti nemaš izbora.

Odlazak u Rusiju na osam meseci

Ivanu se u jednom trenutku desila i karijera u Rusiji. Morao je zbog jezika dva puta dnevno da ide na časove kako bi sve uspeo da savlada a onda je došao i trenutak da se odvoji od porodice, supruge Jelene Tomašević i ćerke Nine. Samo nekoliko dana pre odlaska u Rusiju Jelena je imala koncert, a Ivan je tada izašao neplanirano na scenu i zaplesao sa svojom suprugom.

– Znaš Vesna s obzirom da Jelena i ja, malo pre smo rekli, vrlo čuvamo naše porodične momente, ovo je bilo neočekivano nešto, da ja izađem na scenu i da usred njenog koncerta počnemo da plešemo. Međutim, pozadina je potpuno drugačija. Za sedam dana nakon ovog momenta ja sam se spremao na put u Rusiju i samo smo ona i ja znali da ćemo osam meseci biti razdvojeni. Imali smo plan da će oni dolaziti kod mene ali ja nikada nisam odlazio od zemlje, nikada nisam bio razdvojen od svoje porodice. Tada sam sedeo u prvom redu i razmišljao Bože, tako bi sad plesao sa njom. I tako bih joj rekao sad, ovog momenta ne sutra, ne posle koncerta koliko je sve ovo predivno što mi vidimo. Onda mi je razum rekao ne možeš, stvarno, izlazak na scenu je incident, međutim, rekao sam, kakav incident, pa ovo su sve naši ljudi, ovo su naši ljudi, u ovoj maloj zemlji mi smo svi prijatelji i noge su mi same krenule. Ja sam otišao i na uvo sam Jeleni sve rekao. Koliko mi je divno u tom trenutku i koliko mi je drago što je moja i ovde. Malo nisam znao što da radim sa sobom kada je to izgovoreno, ali nije bitno, pravili smo jedan moment – kaže Ivan, a na kosntataciju Vesne Dedić da je Jelena tada uspela da ispeva pesmu do kraja iako joj se mnogo plakalo Ivan kaže:

– Da. I više ništa nije bilo bitno, da li to snima televizija, kako će na to reagovati reditelj, kako se to muzički iskalkulisalo, da li sam stigo da se obrijem ili ne, ništa nije bilo bitno, bilo je bitno samo da mi tu stojim zajedno u tom trenutku. Ovaj moment mi je dao snagu za narednih osam meseci. Dobro je uspela da odpeva.

Ivan je sada otkrio i šta mu je Jelena rekla tog trenutka na bini:

– Rekla mi je: „Ne znam kako sam izdržala ovo. Baš je bilo ovo…“. Znaš, vidiš, zapravo do sada je ova priča bila polovična jer kada se ovo gleda to deluje kao jedan običan ples na sceni. Svi su izrazili veliku nežnost i stvarno ovaj gest nije pogrešno protumačen. Nije bilo, vidi ga, nije mu dosta scene, nije mu bilo…, ali je dobro izrežireno… Svi su videli da je to jedan moment istinitosti, iskrenosti. Al ti si rekla, da, ovo će pomeriti muško-ženske odnose unapred.

– Da se razumemo, izlazak na scenu, neplaniran, iz publike je incident. Svi se prestrave šta hoće ovaj čovek pa makar bio i muž. Ali on je pleso – sa osmehom kaže Ivan i dodaje:

– To je zapravo bio početak tog moga odlaska koji je na kraju prošao fantastično, ali u tom trenutku mi nismo mogli da znamo šta znači kada odlaziš tako daleko, na tako dugo.

U životu ovog para koji važi za jedan od najidealnijih među našim javnim ličnostima bilo je još veličanstvenih momenata.

– Pa ima na primer kada sam bio u Petrogradu. Kratko sam bio, sam sedam dana, snimao sam neki film, a ona mi je poslala svoju novu pesmu „Suncokret“ i rekla je: „Čuj ovu“. Ja sam tu pesmu slušao nekoliko stotina puta uzastopno sve do jutra. Nisam mogao da spavam. Ja sam u tom momentu samo shvatio koliko sam daleko i šta znači biti razdvojen. I odjednom sam se setio svih svojih prijatelja u tom trenutku razdvojenih od svoje porodice. I moga kuma na brodu i moga kuma koji je lekar u Saudijskoj Arabiji. I moga kuma koji je terapeut Ane Ivanović koji je na nekom Dejvis kupu. I mojih kolega, drugara, pevača koji su po Evropi na turnejama. Koliko ljudi je u tom trenutku bilo i to mi je nešto bilo jako dirljivo i naravno to me je vratilo u to da kada smo zajedno ima da trošimo, da ne propuštamo ništa. Da se dobro spremimo i da dobro isplaniramo kada i zašto ćemo biti razdvojeni jer ne može se non stop biti u idealnim okolostima, nekada se mora otići posla radi.

O tome zašto je odbio jednu ulogu Ivan je iskreno govorio u emisiji „Balkanskom ulicom“ koja se emituje samo na Blic televiziji na MTS kanalu 115, nedeljom u 16.30 sati kada je otkrio i da li su Jelena i on razmišljali o tome da snime duet. Koliko je ponosan na uspeh svoje supruge Ivan je takođe otkrio u pomenutoj emisiji kada je rekao koji je to trenutak najveće sreće u njegovom životu. Pomenuo je i smrt Jeleninog oca koji ih je napustio pre pola godine, ali pod utiskom, a zašto pod utiskom, saznajte u emisiji koju ukoliko propustite možete gledati u ponedeljak u 6 sati.

Foto: Blic TV / Ringier