Tužna ispovest Goce Lazarević

Gordana Goca Lazarević je odrasla u selu Takovo kod Gornjeg Milanovca, a njeno srećno detinjstvo pretvorilo se u borbu kada joj je majka umrla u trenutku kada je pevačica imala 8 godina.

Svojevremeno, gostujući na Blic TV u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ Goca je ogolila dušu i prisetila se najvećih trauma. Još kao veoma mala Goca se susrela sa poslom. I dok su se neka deca igrala i uživala ona je već u ranom detinjstvu radila. Imala je puno obaveza u sesoskom domaćinstvu iz kog je potekla. Njene obaveze su bile, kaže, sve koje nije volela.

– To je otprilike, od proleća do jeseni. Posebno pamtim te letnje periode, kada ja kao dete, kad je raspust i kad bi želela da imam slobodu, morala sam da ustajem u dva, pola tri da berem pečurke, to je bilo ono s proleća, a te, one vrganje pečurke mi smo brali i sablažnjavili smo se, govorili su nam da Italijani to jedu, a mi onako beramo ih, one pune crva pa ih onda sušimo na onim fosnama. A zašto smo to radili, da bi mogla sebi, da kupim od te svoje ušteđevine materijal za haljinu ili recimo sandale ili nešto tako i da bi se ponovila kako se to govorilo. I onda smo mi išli ranije, da bi prošli tim stazama šumskim, pre drugih, a onda kad se vratimo, kada svane, onda već moramo da čuvamo krave. E to je za mene bila najstrašnija mora. Moralo je tako rano jer one posle treba da idu da se napiju vode, negde oko pola osam-osam i to se zove obadanje, jer od vrućine velike napadaju obadi, i onda se one razgoropade, lete, trče, odu u tuđe neko… I onda ih na pojila vodimo i vratimo ih kući. Tek taman dođem kući onda mi kažu: „E sad da nosiš doručak na njivu tu i tu“, tamo negde 2-3 kilometara daleko, radnicima ili dedi, e onda kad se vratiš i tako dalje. To je u nedogled bilo, ili se meni tako činilo, jer ja sam bila krhka, jaka energija, a krhkog zdravlja. Moj otac, tada nisam razumela i zvučalo mi je uvredljivo, je umeo da kaže, kod nas se tada koristila jekavština: „E dijete, dijete, da ti Bog ne dade to malo talenta“, umeo je tako sarkastično da kaže: „Ti bi crkla od gladi“. E sad kaže: „Ti moraš da se školuješ“. Jedan je od retkih ljudi iz sela koji je stalno ponavljao da mi treba da budemo školovani ljudi i da proširimo vidike, da budemo obrazovani ljudi i da učinimo nešto i za sebe i za svoju zajednicu bolje. Bio je naprednih shvatanja – ističe Goca Lazarević.

Maćehin rođak je tukao da bi otišla

Sa 15 godina je otišla od kuće i to kod maćehine rodbine, ali kako su tamo imali sina jedinca nije mogla da ostane, tukao je, udarao. Pokupila je svoje stvari, sa kartonskom kutijom u rukama tražila tetku, a posle bezuspešne potrage sela je na svoju kutiju na jednoj tramvajskoj stanici i počela da plače.

– A što se njih tiče, oni su me zaista prihvatili, međutim, dečak je bio ljubomoran jer je jedinac. I iako sam ja bila možda godinu i po starija od njega, ali meni je život sazreo pre vremena. Uslovi života su me naterali da sve gledam iz drugog ugla. Prosto me dete toliko nije trpelo da me svaki dan udarao i tukao. Ja sam to trpela jedno 15 dana, možda 20 dana, sada sam zaboravila. I onda mi je puklo samo jednom – rekla je tada iskreno pevačica.

– Suština je bila da odem, da me tukao, udarao zato da bih otišla jer mu je smetalo što oni pridaju i meni važnost, što mi pokazuju pažnju, jer je ona bila namenjena samo njemu kao jedincu. Ja to jesam razumela, ja sam se negde sklanjala, ali jednog dana pukla su mi trpila, ja sam se samo okrenula, udarila ga, ja sam imala četrdeset i nešto kila, ali kad sam ga udarila, on je vrisnuo, mislim udarila sam ga u plećku, negde sam ga udarila jednom samo i on je vrišteći otišao i otrčao kod roditelja i oni su mi ljudi rekli: „Izvini on je naše dete, snađi se“ i to je bilo, znate to sad izgleda srašno kad pričam ali ja nemam pojma, ja nisam imala vremena da razlažem i da razmišljam koliko je to strašno, ja sam samo znala da u tolikom Beogradu ja sad moram negde da idem. Nemam ni para, nemam ništa – rekla je pevačica tada.