radiobalkanfox
Legendarni folker Marinko Rokvić preminuo je pre tačno 3 godine, 6. novembra 2021. Njegova supruga Slavica bila je sa njim do samog kraja i negovala ga je u porodičnom domu na Košutnjaku, gde je on i preminuo. Kad je postao svestan da je teško bolestan, nije želeo da ga vode u bolnicu, već je izrazio želju da umre kod kuće, što su njegovi najbliži ispoštovali.
Foto: instagram.com
Danas je Slavica Marinku posvetila emotivnu objavu, a njene reči seku poput žileta. Ona je objavila njihovu zajedničku fotografiju uz sledeće reči:
– ODA USNULOJ LJUBAVI!
Legenda kaže, nekada davno volelo se dvoje, volelo se kao niko nikada pre, ni posle njih. Iz te velike ljubavi izrodiše sinove i kćeri. Dadoše im najvrednije što su imali. Ljubav. Božansku svetinju ljudskog postojanja. Uz aminovanje Gospoda koji je izvor upravo te čiste ljubavi. Podizali su decu, živeli kao i sav normalan svet, uz radost, poneku svađu, ljubav, pa red neslaganja. I taman kada su hteli da se posvete jedno drugom, jer deca su otišla svojim putevima, nedade im se. Iz nekog razloga, ko će ga sada znati kog, od dvoje, od kojih je sve poteklo ostade jedno. Ostade ono jedno da živi ili da mre. Treće ne postoji. Tuga, neverica, nestade tla pod nogama i vazduha u plućima zamanjka… Neizdrživo, bolno, a suza iz oka ni da kane, bar ona da sklizne da oduška duši dadne…
. I samo oni sudbine slične mogu ovo da shvate. Oči u oči sa ponorom, mukom, beznađem, provalijom bola… A ono što ostade samo, skrhano, usukano od tuge ne mareći za sebe, za jelo, za pilo, zatvoreno u sebe, misleći da je sakrilo tugu od drugih, postade briga svojim najmilijima. Ali jedne noći, neupitno da li je san ili java. Pojavi se anđeo sa neba, prigrli obamrlo telo senke jednog postojanja i reče :“Odluči da živiš. Tvoja ljubav to traži od tebe, ona je besmrtna, večna. Prigrli život, probudi radost uprkos svemu, smej se, jer osmeh ti prelepo stoji. Raduj se životu, živi za oboje, živi za plodove vaše ljubavi.“ To reče i nestade. I gle, senka podiže glavu, drhtave usne razvukoše se u osmeh probuðene životne radosti. Vekovi su od tada prošli, a anđeo neumorno i dalje obilazi napuštene i tužne. Njegove reči okrepljuju duše, budeći život, terajući misli ružne. Ovo je oda usnuloj ljubavi satkanoj od krvi i mesa, suza i smeha. Za sve one koji iste životne bitke biju. Zato probudimo radost zbog njih, koji tamo gore svoju sreću zbog naše odluke ne kriju. Radujmo se životu, živimo život, dragi moji u ime svih usnulih ljubavi koje i dalje u nama žive. ✨ Nedostaješ, ama baš u svemu nedostaješ, najviše u radosti koju bih sa tobom želela da podelim. ✨
BONUS VIDEO:
Dodaj komentar