UREDNIK GA JE GAĐAO STOLICOM, DRUGI SE ZALETEO NA NJEGA,TO JE SAMO POČETAK! Nikolin život OSTAVLJA bez daha (VIDEO)

Podelite ovu vest


Nikola Klajić, voditelj emisije Sportski pregled na Kurir TV, je mlad momak koji voli noćne izlaske, uživa u svakom trenutku života, a na televiziji se našao “sasvim slučajno” kako kaže. Mi smo želeli da ga upoznamo bolje, pa smo ga ispitali apsolutno sve šta nas je zanimalo.

Nikola se kroz život dosta selio, pa smo ga onda i pitali da li mu je dom tamo gde mu je srce?

– Jeste, moram da priznam da sam se poprilično selio, a cela priča počinje u jednom malom selu između Beograda i Zrenjanina, selo se zove Sakule, tamo sam rođen i živeo sam tamo do kraja prvog polugodišta 8. razreda i grom slučaja moja porodica i ja smo se preselili za Zrenjanin i tamo su moji kupili kuću. Međutim posle nekih desetak godina sam shvatio da sam se zasitio posla kojim sam se bavio u Zrenjaninu i da je vreme da nastavim dalje sam. Ipak, nisam nastavio sam jer me je brat dočekao u Novom Sadu i zaposlio me je na dva posla, tačnije kod njega u firmi i u klubu “Ambar” u Novom Sadu tako da sam tamo nastavio neku svoju priču i nisam se ni tamo mnogo zadržao. Prošle su dve godine i ja sam opet odlučio da idem dalje i da pratim svoje snove jer san mi je upravo da radim ovaj posao koji trenutno radim.

foto: Emilija Jovanović

Prvi posao bio mu je u supermarketu, da li je tada pomišljao da će jednoga dana raditi kao sportski novinar?

– Pa vidi, jesam na neki način. Celoga života je postojala ta želja ili da se bavim ovim poslom kojim se bavim, dakle da budem fudbalski komentator, voditelj, novinar ili da pravim video igre jer sam celog života opterećen video igrama i moji su baš imali problem sa tim zbog škole i svega toga. Kada sam završio srednju školu, upisao sam višu tehničku školu u Zrenjaninu i shvatio sam da od toga nema ništa jer ima previše tehničkog crtanja, matematike, a mene to uopšte ne interesuje i to je to, odlučio sam da ću da se zaposlim. Krenuo sam da radim u super marketu, radio sam tamo sve poslove, ne treba se stideti nijednog posla jer će se kad-tad ukazati ta prilika koju treba da ugrabi, kao što sam ja svoju ugrabio.

U svet sportskog novinarstva ušao si sasvim slučajno i to sve zahvaljujući video igrici?

– Sve je počelo još od mog burazera koji obožava sport i dan-danas i kada smo bili klinci, te 90-e godine bile su poprilično teške za sve nas i naravno da su meni bili interesantni albumi sa sličicama, ali sličice nisu bile baš jeftine, 5 sličica u paketiću dobiješ tri duplikata i ništa nisi uradio. Onda je brat došao na ideju da pravi isečke iz novina i da ih lepi u svesku i da piše biografije o svim sportistima i košarkašima i fudbalerima, a ja tada nisam nešto ni pratio sport niti me je interesovo, bio sam malo bezobrazan klinac, pa sam mu hemijskom olovkom dodavao lopte u svesku i to je njega poprilično iznerviralo, kasnije je i odustao od toga i u međuvremenu je postao fudbalski golman. ja kao klinac sam mnogo voleo te video igre i uopšte nisam hteo da izlazim napolje, a kao klinci svi smo voleli da pucamo penale niko nije voleo da brani. Međutim, ja sam imao tu privilegiju da mi je burazer golman i konstantno me je terao da izađem da mu pucam penale, ja nisam želeo pa me on na silu izvede napolje i onda iz besa mu šutiram što jače penale, međutim ne uspevam da mu dam gol. Vremenom on je postao fudbalski sudija i nekako se stvorila ta ljubav prema sportu uz njega. Opet i uz te igre sam zavoleo sport, igrali smo simulaciju fudbala i pojavila se igrica “Menadžer” 2005. godine, i on je u tome bio bolji od mene a ja nisam mogao da dozvolim da on bude u video igricama bolji od mene. Onda sam uz sve te igrice naučio i sve fudbalere i prosto se zainteresovao za sport, igrao sam sam da bi bio bolji i onda sam i sam sa sobom komentarisao. Ulazi keva i kao Nikola šta pričaš sam sa sobom, idi bre igraj se sa drugarima, nađi neku devojku…Ja sam terao svoju priču i samim tim sam vežbao svoju dikciju i akcenat i eto na kraju sam se zaposlio kao sportski komentator.

foto: Emilija Jovanović

Kako je izgledao tvoj kasting za Kurir TV?

– Bukvalno je to bio haos! Sve je krenulo od toga što sam se na Instagramu dopisivao sa Stefanom Stankovićem (kolega sa Kurir TV-a), komentarisali smo neku žurku gde sam bio i ja sam došao na ideju da ga pitam tačnije da mu predložim neku moju ideju za emisiju i gde bih mogao da se raspitam povodom toga. On mi je rekao da je skoro i on dobio posao na Kurir Tv-u i da će se raspitati za mene. Ja se mislim gde će da pita za mene ni ne poznajemo se dobro, međutim prošlo dan, dva, on me zove i kaže jel možeš da dođeš sutra na audiciju…”Kakvu audiciju čoveče” pomislim, on kaže hoće da me čuju i vide na televiziji. Šta ću ja se spremio ujutru, tresem se, trena…vidi, gorim…Našli se Stefan i ja pre audicije u kafiću, dolazi konobarica on će kafu, rekoh daj meni jednu dunju molim te. Dolazim tamo, dočekaju me urednici, šefovi, dočekuje me Slaviša Veselinović, moj urednik, prilično namćorast, kreće sa pričom kao on je Murinjo imam 30 sekundi i tri pitanja za njega. Ja tu nešto iz glave cap cap cap, ajmo dalje kaže ja sam Trinkijeri opet imaš pola minuta, ja tu nešto izmuvam, trema idalje trese i sad ono poslednje glavno, na stadionu si “Rajko Mitić”, izbili su neredi, pričaj – smetaćemo ti! Ja kao počeo da uzveštavam, kad odjednom urednik Marko Radoja, ogroman čovek zaleće se na mene da me sruši i nekako se ja izbavim iz te situacije i nastavim da pričam, nije prošlo 5 sekundi na mene leti stolica. Zoran Mihajlović baca stolicu na mene, ja se odmajknem i sebi kažem “ne možeš sad da staneš, moraš da nastaviš”, i ja kao šta sad da izmuvam i kažem: “Evo poštovani gledaoci, kao što možete da vidite po stadionu “Rajko Mitić” lete razni predmeti poput baklji, upaljača pa čak i stolica i dižem ti ja onu stolicu. I oni kao “Bravo, to je to”. Ja se vratio u Novi Sad, međutim oni me zovu i kažu, vrati se dobio si posao.

Ti si i izvanredan kuvar, ako se ne varam?

– Obožavam da kuvam, ja sam inače kulinarski tehničar i po ceo dan kuvam. Evo sad pre nego što sam došao sam spremao neki doručak. Da, stvarno volim da kuvam i dok sam živeo u Zrenjaninu dočekam kevu i ćaleta sa nekim skuvanim ručkom, koliko god sam mogao zbog posla. Najviše uživam da spremam ribu, riblje specijalitete, ali u suštini spremam sve.

Kako bi izgledala tvoja prva autorska emisija?

– Pa poprilično šarena, kao i ovi tereni iza mene, poprilično bi bilo šareno – svega i puno.

foto: Emilija Jovanović

Kako će se po tvom mišljenju svet promeniti i izgledati za 10 godina?

– Pa vidi, s obzirom sada na trenutnu situaciju sa koronom ako se ovako nastavi, mislim da neće biti donro, ali ajde da ne mračim previše. Ajde da sklonimo tu situaciju sa koronom u stranu na kratko, nemam pojma, nekako u nekom smislu sve ide u neku pogrešnu stranu, dosta tih nekih loših stvari su nam plasirane i prosto ljudi idealizuju te neke stvari koje ne treba. Ma ja idem svojim tokom, radim šta mi prija i šta volim i to je to.

Koja je najbolja muzika za večeru sa društvom?

– Ako konretno mislimo na moje društvo iz Novog Sada to je poprilično šareno jer svi slušaju različitu muziku, ovaj jedan sluša ovu trenutno popularnu muziku, ovaj tehno, hip hop, ali za mene je to neki dip haus, neki lagani tehno je skroz ok.

Šta je to što plaši većinu ljudi, ali tebe ne?

– Pa, dobro pitanje. Nemam pojma, recimo kamere. Dosta muškaraca ima problem pred kamerama i ja sam imao iskreno u početku, ali sad sam se totalno oslobodio i sad nemam nikakv probelm sa tim.

Kada bi imao sve plaćeno za prvi red neke sportske ili muzičke manifestacije šta bi to bilo i gde?

– Što se tiče sportske, to bi definitivno bilo finale Lige šampiona, recimo na Enfildu jer jako volim Liverpul već 15 godina unazad, možda neki derbi između Luverpula i Junajteda, to bi za mene bio pravi spektakl. Što se tiče festivala, nisam sad bio dugo zbog korone, ali neka bude Exit, Exit mi je sve!

foto: Emilija Jovanović

Da li postoji neko iz tvoje prošlosti sa kim bi želeo opet da ostvariš kontakt?

– Recimo da, trenutno radimo na tome. Sa burazerom sa kojim se dugo dugo godina nisam video. Dok sam bio mlađi on mi je bio idol, sav je bio u tom fazonu kao žurkice, lepo obučen, doteran, ali eto prosto se dugo nismo čuli i igrom slučaja na Fejsbuku me je dodao pod nekim profilom jer drži pansion za pse, dugo mi je tako lajkovao slike i komentarisao, a ja sam mislio ko je bre ovo, zašto mi komentariše slike nepoznat profil i na kraju se ispostavi da je to moj brat Vladan sa kojim se dugo nisam video i sad eto idem uskoro da mu upoznam porodicu…

Šta bi bio tvoj najveći životni izazov?

– Pa da se sam izborim za nešto svoje, uvek sam nekako bio u senci burazera koji je poprilično uspešan i uvek sam se nekako borio sa tim “Evo ga Ivanov brat”, neću da budem Ivanov brat, hoću da budem Nikola, tako da smatram da je i ovo preseljenje i posao jedan veliki izazov za mene.

Da li postoji nešto što si toliko jeo da više tu hranu ne možeš ni da pogledaš?

– Ufff, iskreno taj period u Novom Sadu je bio…Tad sam jeo šta god sam stigao. Imao sam šest obroka na dan, bio sam ogroman, u smislu teretane, trenirao sam poprilično i idalje mogu sve da jedem!

Da li po kući pališ mirišljave sveće i štapiće?

– Da! Uvek! Od mirisnih štapića sam odustao pošto sam preterivao sa njima, nisam sa hranom, ali sa štapićima jesam. Što se sveća tiče i dan-danas, pun mi je stan sveća koje konstantno palim kada pustim neku ploču, neki džez ili bluz i to me baš opusti kad dođem s posla.

Šta bi se nalazilo u tvom savršenom sendviču?

– Ajaoj! Recimo neka lepa mekana zemička, koju bi prvo tostirao pa premazao margarinom, krem sirom pa bi išao red šunke, sira nekog baš finog, pršute, zaklopio zemičku, tostirao je još jednom, otvorio hladno pivo i rto to bi bilo idealno.

foto: Emilija Jovanović

Da li bi svet bio bolje mesto da smo svi vegani?

– Iskreno, pre nekih mesec dana sam ušao u tu neku fazu kao ajde da probam tu neku ishranu, nisam dugo izdržao. Prijao mi je taj neki period dok sam pohovao tikvice, patlidžan, ali iskreno nisam dugo izdržao i vratio sam se mesu, opet kažem, svako treba da radi ono što mu prija i što voli.

Šta je najteže u tome da neko ima tebe za cimera?

– Uhhhh, teško pitanje. Vidi u Novom Sadu sam živeo sa dva cimera i nisam izdržao dugo. Nismo se sad nešto svađali, ali bilo je prepirki po ceo dan, težak sam! Želim da sve bude na svom mestu, da svaki deo stana ima neki poseban kutak, a drugari generalno nisu u tom fazonu, ne interesuje ih da li je statua Bude bila u tom ćošku ili tamo… I prosto ti neki tako detalji meni ne prijaju i nisam se našao u priči sa njima i rekao sam moram da živim sam!

Šta bi voleo da možeš da izbrišeš iz sećanja kako bi to opet doživeo po prvi put?

– Recimo da pročitam “po prvi put” Gospodara prstenova ili Hari Potera.

Šta bi voleo da svet zna o Nikoli Klajiću?

– Da sam jedna normalna osoba koja voli da se trudi u životu, koja dosta ozbiljno pristupa svom poslu i koji smatra da je kultura i neko lepo vaspitanje najbitnija karakteristika čoveka.

Bonus video:

(Espreso.rs)





Izvor:Espresso

Radio Balkanfox

Dodaj komentar