Uvek sređena, vitka, namirisana, vesela, a ima troje male dece: Lidija kaže da je imala komplekse

Njene plave lokne su uvek savršene, bez obzira na vreme—bilo da sija sunce, pada kiša ili veje sneg. Uvek izgleda besprekorno, s negovanim noktima. Kao majka troje dece, uspeva da uskladi posao, slobodne aktivnosti i treninge, što me često navodi na preispitivanje vlastitih postignuća.

Ja imam samo jedno dete i trudim se da uskladim njegove aktivnosti, ali na posao, koji je inače veoma zahtevan, odlazim uredna, ali ne i našminkana. Nažalost, gotovo da nemam vremena za sebe.

I još nešto—ona izgleda kao prava zvezda, dok ja osećam da sam senka onog što sam nekada bila. Nije da nemam samopouzdanja, ali se borim s viškom kilograma—oko deset koje ne mogu da skinem godinama. O uskim haljinama i pantalonama ne mogu ni da razmišljam.

Ta „ona“ je moja komšinica, uvek nasmejana i puna samopouzdanja. Uvek miriše kada prođe pored mene. Nikada je nisam videla da baca đubre ili ide na pijacu, a kamoli da je nenašminkana.

Jednom prilikom, srela sam je tako mirisnu dok sam se vraćala s pijace. Iako nisam mirisala loše, nisam nosila parfem. Žurila sam da sredim kuću, dok je ona planirala trening i masažu. Tada su počele moje frustracije—ne samo što ona ide, nego i što ja ne idem i neću otići.

Znam, čula sam sve one savete—sve se može stići uz dobru organizaciju, a srećna žena je uspešna žena… Ali kada? Moram da je pitam, možda će mi moja komšinica dati neki koristan savet!

Jedne subote, pozvala me je na kafu nakon svog treninga i masaže.

E sad, priznajem, ispričaću vam šta sam videla kod nje. Znam da nije lepo, ali u njenoj kući krije se deo odgovora na moje dileme.

Kada sam kročila unutra, zatekla sam nered—razbacana obuća, gomila novina na stolu, prljavi sudovi u kuhinji… A ona? Njoj je to sve bilo potpuno nebitno. Samo je sklonila nešto odeće sa stolice i pozvala me da sednem.

Iz druge sobe dopirala je dečja graja, a ona je bila nasmejana. Pričale smo i saznala sam novitete u šminkanju, kao i savete za negu suve kože. Bio je to prijatan, potpuno ženski razgovor.

Tada se pojavilo njeno treće, petogodišnje dete—boso i umrljano od čokolade. Ja bih odmah potrčala da ga obrišem, ali ona je samo ignorisala situaciju i smeškala se.

Ova njena opuštenost me fascinirala. Da se meni kuća tako zapustila, bila bih pred nervnim slomom. Pitala sam je kada stiže da sve očisti i ispegla, ali je samo odmahnula rukom. Ima ženu koja joj dolazi dva puta mesečno, a sama pegla kada stigne.

Kuvanje? To obavlja njena mama, ponekad i ona, a srećom, u kraju radi žena koja sprema za celu komšiluk. Samo platiš obrok i poneseš kući.

Što se tiče ishrane dece, ona se previše ne brine—samo se smeška i uživa. Dok sam sedela kod nje, osećala sam neku čudnu auru. Bila sam zbunjena i razočarana—očekivala sam da će mi dati savete kako da budem uspešna, a zapravo nije bilo nikakve posebne organizacije. Samo je drugačije postavila prioritete.

U tom trenutku, njen muž je ušao i zagrlio je, govoreći joj koliko je lepa. Nije primetio nered, samo njen osmeh i sjaj u očima.

Kada sam napustila njen dom, sela sam kod sebe. Oko mene je bio red, deca su pevala iz sobe, a ja sam bila zadovoljna. Odlučila sam da se organizujem—skuvaću obroke za nekoliko dana unapred, peglanje ću obaviti redovno i od ponedeljka ću na posao ići našminkana, ne samo uredna.

Zagrliću svog muža i bez ikakvih izgovora krenuti napred.