Veliki intervju Marine Perazić | Kurir

Marina Perazić bila je se*s simbol osamdesetih i jedna od najpopularnijih ličnosti uz sveta muzike tog vremena. Zajedno sa Davorom Toljom činila je duet „Denis i Denis“, čija se muzika i danas rado sluša svuda, od Vardara do Triglava.

U kakvom secanju vam je ostao taj period?

– Osamdesete su bile magične pa samim tim i nezaboravne! 1982. godine sam diplomirala na građevinskom fakultetu u Rijeci, a ujedno shvatila da se time ne želim baviti ostatak života. Nije teško u 19. godini života doneti pogrešnu odluku, ali, po meni je izuzetno pogrešno ostatak života bazirati na odluci koju si doneo pod uticajem okoline, u trenutku kad ne poznaješ dovoljno sebe i svoje afinitete. Znala sam da će moja mama biti uporna dok mi ne pronađe posao u struci. Počela me hvatati panika pa sam utehu pronašla u kreativnom radu na pesmama koje je stvarao Davor Tolja. Nisam ništa planirala, nisam se nadala ničemu posebnom, meni je jednostavno bio potreban beg od stvarnosti, a Davoru pevačica. Prve pesme nastale su samo nekoliko meseci nakon što sam diplomirala. Na nagovor prijatelja, kojima smo predstavili naše demo snimke, postali smo bend ili duo Denis & Denis. Davor i ja smo u narednom periodu, kao omađijani, svakodnevno, vrlo predano radili na novim pesmama, da bi već godinu dana kasnije imali potpisan ugovor sa izdavanje albuma, s tada najprestižnijom diskografskom kućom Jugoton, danas Croatia records. Istovremeno, moja mama mi je, kao što sam očekivala, uspela da nađe posao, kako bi odradila pripravnički staž, tako da smo, zbog mojih obaveza, bili prinuđeni da snimamo album u Rijeci. Ironija sudbine je da, ne samo što smo snimali album dok sam odrađivala pripravnički staž, nego sam sve pesme otpevala u studiju u popodnevnim satima nakon posla. Jednostavno, vlasnik studija zbog drugih obaveza nije želeo da snima vikendom. Nisam imala izbora, morala sam da prihvatim njegove uslove, ali moram priznati da sam danas vrlo ponosna na sebe kako je sve ispalo, s obzirom da sam celi album snimila za pet popodneva, pevajući po dve pesme u jednom terminu, sa svim pratećim vokalima, što je stanoviti podvig.

Kako je prošao taj prvi album?

– Album je izašao u maju 1984. godine, da bismo se nakon par nedelja pojavili u legendarnoj emisiji Hit meseca, sa pesmom „Program tvog kompjutera“. Naši životi su se te noći promenili totalno i neopozivo. Album prvenac „Čuvaj se“ prodat je u potpuno neočekivanih 100.000 primeraka. Te i sledeće godine dobili smo sve postojeće prestižne nagrade. Usledio je jedan vrlo intenzivan periodu, Davor je sa svojih 27 godina, više nije mogao da odgađa odlazak na odsluženje vojnog roka, a ja sam održavala karijeru i uspela za tih godinu dana da je podignem na još viši nivo. Pozvali smo našeg prijatelja Edija Kraljića, koji se netom vratio iz vojske. Tako je Edi počeo da nastupa sa mnom, a ujedno, snimio spotove za „Soba 23“ i „Ja sam lažljiva“. Davor je za vreme odsluženja napravio pesmu „Voli me još ovu noć“, koju smo snimili u studiju dok je bio na odsustvu. Tako da nam je tačno nakon godinu dana od izlaska prvog albuma, izašao mini LP sa 3 pesme koje su da današnjeg dana ostali često slušani hitovi. U protivnom vam, vrlo verovatno, danas ne bih davala ovaj intervju, zar ne? Po Davorom povrati iz vojske, snimili smo još samo dve pesme „Oaze snova“, s kojom smo se pojavila na Mesamu 1985. i dobili dve nagrade, a s poslednjom „Braća Grim i Andersen“, nastupili smo na izboru za pesmu Evrovizije u Prištini i osvojili 3 mesto, usprkos činjenici da smo predstavljali TV NS, umesto TV ZG. Nažalost, nakon toga Davor i ja više nismo bili na istoj talasnoj dužini, imali smo drugačije viđenje kakve bi pesme trebalo pevati u budućnosti. On je težio nešto komercijalijem izražaju (ili zvuku ?!), a ja sam želela da nastavimo da budemo autentični, da se ne uklapimo u neki mainstream kliše. Naši putevi su se mirno razdvojili.

Nakon razlaza sa grupom imali ste uspeha u samostalnoj karijeri, a onda ste odlučili da odete u Ameriku. Zašto?

– Slažem se da je moja solo karijera nakon prekida suradnje s Davorom bila vrlo uspešna. Godine 1987. sam snimila solo album na kom su, svima i danas poznati „Kolačići“, ali rad s drugim producentom, te koncerti i putovanja bez mojih prijatelja, u čijem sam se društvu osećala zaštićeno, postali su mnogo manje opušteni nego ranije. Pritom, moja popularnost je dosegla nivo nepodnošljivosti. Izgubila sam privatnost, koja mi i danas mnogo znači, tako da sam se bez puno razmišljanja 1988. pridružila mom partneru koji je par meseci ranije otišao u Njujork i potpuno se neplanski zaljubila u Njujork, gde sam se zadržala 8 i po godina.

Da li ste u kontaktu sa Davorom i Edijim? Svojevremeno se pisalo o povratku grupe na scenu?

– Poslednjih šest godina, otkad ponovo živim u Rijeci, nastupam s Davorom Toljom na matrice, jer je ekonomski isplativo, a publika i dalje savršeno reaguje na Davorovu muziku i moj „performans“! S Edijem smo ostali u dobrom, prijateljskom odnosu. Pre 11 godina oformili smo bend, koji se nije pokazao financijski isplativ zbog velikog broja članova. S obzirom da je, sledeće godine 40 godina od izlaska našeg prvog albuma, voleli bismo ponovo da okupimo bend i odradimo desetak koncerata, bar u prestonicama u regionu. Problem je, što smo u našim godinama (66 i 65) prilično komotni, imamo dovoljno gigova s ovom jednostavnom postavkom, tako da se nadam da ćemo ipak uspeti da izađemo iz zone komfora i odradimo neku mini turneju.

Po povratku iz inostranstva muzika vam je bila u drugom planu. Zbog čega?

– Ne bi se složila sa tvrdnjom da mi je po povratku iz Njujorka muzička karijera bila u drugom planu, čak štaviše, imala sam sreće da sam u prvih nekoliko meseci po povratku, zahvaljujući poverenju koje mi je ukazao Željko Mitrović, kao prvi potpisnik za novu izdavačku kuću, potpisala ugovor sa City records-om pa je album „Ista kao more“ izašao u proljeće 1998. godine, samo godinu i tri meseca nakon povratka iz Njujorka. Nažalost, samo nekoliko meseci kasnije desilo se bombardovanje, tako da sam bila prisiljena da se ćerkama odem kod tate u Rijeku, gde smo nastavile da živimo narednih 12 godina. Karijera je ostala u Srbiji, a mi smo živele u Hrvatskoj. Često sam putovala na relaciji Rijeka – Beogra, ali bilo je jako teško uskladiti karijeru i roditeljstvo, koje je meni bilo važnije od svega ostalog.

Još se priča o vašem učešću u rijaliti Farma. Na primer nedavno je izašao tekst da ste bili najplaćeniji učesnik i da ste zaradjivali 1.500 evra nedeljno. Da li ste učešćem u rijalitiju rešili tadašnje finasijske probleme?

– Priča o učešću u rialitijima se smisaono nastavlja na prethodnu priču o mom odnosu prema roditeljstvu. S vremenom postajalo mi je sve teže ostavljati ćerke s mojim tatom u Rijeci da bi odražavala karijeru, tako da sam se u nekom trenutku dovela u vrlo nezavidnu financijsku situaciju pa sam iz tog razloga morala prihvatiti učešće na Farmi, iako se to u potpunosti kosilo s mojom ličnošću i svjetonazorima. U načelu, ugovorom nam je zabranjeno da, dok smo u rijalitiju pričamo o honorarima, ali na kraju priča uvek negde procuri, tako da, koliko ja znam, ostali učesnici nisu dobijali ni približno tih 1.500 evra nedeljno kao što sam dobila za oba učešća, na 1. i na 7. Farmi na kojoj sam provela, od samog početka do kraja, puna 4 i po meseca. Naravno ne svojom voljom, nego zato što, kao što to verovatno već svi znaju, kad jednom uđeš, ne možeš izaći kad ti hoćeš, koliko god ti bilo neprijatno. Zarada je bila poprilična, ali nažalost, jedan period po izlasku ja nisam bila funkcionalna. Nisam imala nikakvu želju da nešto stvaram, ni da imam koncerte. Jedino što me veselilo je da provodim vreme s mojom ćerkom i s psom, da posećujem tatu u Rijeci, te da se što bezbrižnije družim s dragim ljudima kako bi mi zacelile emocionalne rane koje sam dobila učeščem u rijalitiju. Na kraju, morala sam da potražim pomoć psihologa i više terapeuta, koji primjenju različite tehnike, kako bi se oslobodila trauma. S druge strane, volim taj rad na sebi, tako da je u konačnici Farma bila jedno značajno životno iskustvo, koje mi je pomoglo da upoznam sebe u situacijama koje sam ranije uspešno izbegavala. Imala sam utisak da sam do tada živela pod staklenim zvonom. Ujedno, činjenica da sam ostavila dobar utisak na gledaoce uprkos užasnim pritiscima i zlostavljanju, koje sam doživljavala na dnevnoj bazi naočigled milionaa gledateoca, mi je na neki način pomogla da prihvatim da je Farma bila jednom vrlo korisno životno iskustvo.

Jedno vreme ste ziveli u Novom Sadu gde ste uspesno bavili zumbom. Da li se i dalje bar iz hobija bavite time?

– Trener zumbe postala sam u 52. godini života, u fazi kada sam se „dovodila u red“ nakon prve Farme. Da bi opstala, jela sam sve ono što inače gotovo ne koristim, belo brašno, meso i mesne proizvode, premalo voća i povrća. Na toj Farmi 1. su nas dobro hranili, za razliku od sedme sezone kad smo više gladovali neko bili siti. Pet godina vodila sam u Novom Sadu vrlo intezivne kardio treninge, pet do sedam puta nedeljno, što je izuzetno naporno i za puno mlađu osobu. Kad sam konačno prestala da nanosim sebi bol, odlučila sam da ću od tada nadalje praktikovati samo jogu umerenog intenziteta.

Iz Novog Sada ste se vratili u rodnu Rijeku. Planirate li da se zadržati tu ili nije kraj vašim selidbama?

– U Rijeku sam se vratila pre šest godina, u trenutku kad sam bila potrebna mom tati s obzirom da je bio u godina kad više nije mogao sam da vodi brigu o sebi. Usledile su tri vrlo teške godine, dok sam ga nemoćno posmatrala kako iz dana u dan sve više kopni. Otišao je u svojoj 89. godini života, kako se kaže „lepa starost“, ali bez obzira koliko godina imali, gubitak roditelja je ogroman trauma, a proces žaljenja je dugotrajan i težak. Iako su prošle već već godine otkad nas je moj tata napustio, ponekad nisam sigurna da li je moja „inertnost“ posledica traume ili sam jednostavno došla u godine kad mi puno više prija život u nižoj brzini, sa što manje postavljenih ciljeva i izazova. Rijeka je moja prirodna sredina, tu sam odrasla i izgradila temelje svoje ličnosti. Lep grad, bez previše uzbuđenja, ali na moru. Život na moru je po meni, privilegija. Mene more i sunce regeneriše. Za sada sam tu jer mi prija!

Zašto se vaša ćerka odlučila da živi u Americi?

– Moje ćerke su obe rođene u Njujorku. Rođenjem su dobile američko državljanstvo, koje mnogi priželjkuju, zar ne? Obe žive u njujorku, mlađa sedam i po godina, a starija više od pet godina.

Da li vama nedostaje Amerika sada?

– Ovog proleća sam konačno, nakon punih 26 godina, otišla u Njujork na mesec i 20 dana. Trudila sam se da svojim objavama na društvenim mrežama ne skrenem pažnju kako me ne bi ometali dok uživam u gradu koji, shvatila sam, konačno i neopozivo volim od prvog dana. Njujork nije Amerika! Kada dođe vreme provodiću puno više vremena u gradu u kom ima zaista svega za svačiji ukus. Moje ćerke i prijatelji su me vodili na pozorišne predstave, u muzeje, u operu, na koncerte i žurke, ali najviše od svega uživala sam što smo moje ćerke, naša kuca i ja ponovno pod istim krovom.

Koji deo zivota biste voleli da se nije desio, a u koji deo biste se rado vratili?

– Davno sam naučila da ne smijemo živeti „u prošlosti“ jer ćemo time sebe onemogućiti da napredujemo. Za mene je sve što mi se dešavalo u prošlosti neprocenjivo iskustvo iz kog sam mnogo naučila i postala ovo što jesam! U načelu „ne plačem za prolivenim mlekom“, nije nimalo lako, ali prihvatam novonastale okolnosti, kakve god da su i tražim novo rešenje. Idem dalje! Čvrsto stojim iza svih odluka koje sam donela jer su sve bile u skladu sa mojim tadašnjim emocijama i svetonazorima. Mirna sam jer sam u svakom trenutku ostala dosledna sebi. Koliko god neko iskustvo bilo „teško“, dešava se s razlogom. Smisao života je samo jedan, a to je rad na evoluciji duše, koja se razvija kroz razne situacije, lekcije koje savladavamo ili ne. Ali ukoliko ne uspemo iz prve, moraćemo se kad tad s njima ponovo suočiti, sve dok god ne naučimo lekciju!

Da li planirate uskoro u Beograd? Ranije kada ste imali nastupe ovde bili su itekako posećeni.

– Trenutno imam dovoljno nastupa s Davorom Toljom u Hrvatskoj i u Sloveniji. Kao što sam već napomenula, želja nam je da ponovno okupimo bend povodom 40 godišnjice od izdavanja prvog albuma pa da se pojavimo u Beogradu u punom sjaju.